Gimme five

Daj pet! Kaže se, odskora, i kod nas.

Sledi, u najmanju ruku, pljesak dlanom o dlan uzdignutih ruku onih koji se zajedno nečemu raduju. To što Amerikanci zovu i high five izmislio je, kaže urbani mit, Glen Bark, bejzbol igrač Los Anđeles dodžersa, 2. oktobra 1977; po drugima, autori su Vili Braun i Derek Smit, takođe bejzbol igrači, ali u timu Luisvil kardinalsa tokom sezone 1978/79.

Amerikanci su na taj izum toliko ponosni da se očekuje brzo proglašenje trećeg četvrtka u aprilu za državni Daj pet! praznik.

Francuzi će vam reći da je taj pozdrav viđen još ranije, u jednom od prvih filmova francuskog novog talasa, Žan Lik Godarovom Do poslednjeg daha (1960). Problem je, kao uvek u pronalazaštvu, da li je važnije što je nešto bilo prvo – Vikinzi u Vinlandu, Britanci u Martinim vinogradima, Kolumbo u Indiji… – ili je Daj pet! nastao kad su se pećinski slikar i njegov drug sreli i u preistorijskom mraku promašili pozdrav, pa nam je na steni ostao najstariji naslikani ljudski otisak šake. Ili je ključno nešto drugo. Argumentacijom da nije važno biti prvi nego najveći služe se pobornici američkog prvenstva u Gimme five! jer, navodno, stariji novogovorski „kulturni značaj“ tog pozdrava jednostavno ne postoji.

Neki autori misle da je rukovanje kao pozdrav u zapadnu Evropu XVI veka uveo tek državni pirat i prvi pušač na engleskom dvoru, ser Valter Reli, kog Bitsli – ali ne zbog rukovanja – proklinju u jednoj od svojih ranih pesama.

Druge priče nisu ništa uverljivije niti manje zanimljive: rukovanje je pokazivanje da nismo naoružani, a „srdačni“ istovremeni hvat za levu nadlakticu onog s kim se rukujemo tek provera da možda nož ne krije – u rukavu. Postoje čitave enciklopedije tumačenja načina na koji se neko s nekim rukuje, kako se izražava dominacija a kako podatnost, ko prvi pruža ruku, da li se rukuje u rukavicama ili se udarcem rukavice nanosi uvreda koja se spira krvlju, kako se rukuju masoni a kako oni drugi, uključujući i crkvena uputstva za prepoznavanje osobe s kojom se rukujete kao homoseksualca…

Postoji i odbijanje rukovanja, kojim se proslavila Biljana Plavšić u susretu sa Slobodanom Miloševićem kada je rešio da postane garant mira i stabilnosti. I rukovanje kojim se, u prisustvu važnih svedoka, prošle nedelje u Dubrovniku, u susretu s Hašimom Tačijem, proslavio Boris Tadić.