Đavo Švaba i mali Perica

Imidž je, bukvalno, samo jedna obična predrasuda. Predrasude, gotovi sudovi, unapred formirane predstave i stavovi, pomažu nam da, bez puno premišljanja, razvrstamo ljude i događaje, donesemo odluke i budemo manje uplašeni od novih situacija. U osnovi svih predrasuda leži autentična potreba svakog deteta da pojmi i predvidi ljude i pojave ne bi li prestalo da ih se plaši. Tada je generalizacija od životnog značaja – prst se ne gura ni u jedan šteker i uvek se gleda prvo levo pa desno kad prelaziš ulicu. Drevna marketinška agencija Roditelji & Babe zasipa nas svojim hiljadu puta emitovanim sloganima kao što su: ne diraj to, ubiće te struja (osušiće ti se kičma!), ruke peri pre jela i posle pražnjenja tela, s kim si takav si, ko laže taj i krade, a ko krade ide u zatvor… Dobro, ovo poslednje baš i nije sasvim istinito, ali vreme je da shvatite da ni roditelji nisu uvek u pravu. No, dok smo mali, a svet i naši roditelji veliki, pristajemo na aksiome koji nam pomažu da opstanemo – ako ništa drugo dok si pod mojim krovom ima da bude kako ja kažem, a pošto pod tim krovom ostajemo najčešće predugo, vremenom, zbog naše neopevane duhovne lenjosti, počnemo i sve ostale stvari da uzimamo zdravo za gotovo. A to onda oblaporano koriste reklamne agencije, modni kreatori, političari… Firmirana garderoba nam najčešće ne pomaže da izgledamo bolje (dapače), već da se osećamo bolje – kao deo probrane grupe. (Zašto bi inače neko nosio „firmirane“ detalje: šubare sa kokardom ili navijačke šalove – ne popravljaju izgled!)

I mada je predrasuda, kao što joj samo ime kaže, nešto što prethodi rasuđivanju, dolazi pre njega – ne znači da su predrasude pod obavezno i nerazumne. Razumna predrasuda, zasnovana na puno puta potvrđenom kvalitetu proizvoda je ona da kad đavo Švaba nešto napravi, to je napravljeno. Slično smo nekada pozicionirali i Slovence, dok su oni sami preferirali robu sa Zapada. (Lako je njima kad im je na zapadu oduvek bio Zapad, šta da rade Makedonci kojima je na zapadu Albanija?)

Neke predrasude su, pak, manje utemeljene na činjenicama, ali su svejedno u funkciji. Kad vic počne sa Mujom, plavušom ili pandurom, unapred znate da će glavni lik ispasti glup u društvu, samo je pitanje kako će to da uradi. I obratno, u svim vicevima koji počinju sa bili Amerikanac, Nemac i Jugosloven jasno je da će ovaj poslednji biti najpametniji. Doduše, vicevi su poslednjih godina malo mutirali – kad smo izgubili Muju i Hasu (koji postaše nama Zapad), uvezli smo sa američkog tržišta plavuše, a kad je ponestalo Jugoslovena, oslonili smo se na domaće resurse: sad su Srbi ti koji nadmudre svakog stranca (ha-ha!), Crnogorci su – i u širem i u krnjem sastavu – lenji, dok se od manjina u vicevima samo Romi pominju (sve češće i sve ružnije). Jedino su panduri, cajkani, murija, kako god da smo im tepali, ostali dosledni – oni su i pre rata i posle 5. oktobra bili nadnacionalno tupi.

Lako je nama da se ponosimo što u vicevima „mi“ nadmudrujemo ostatak sveta. Problem nastaje pošto su i „oni“ isto „mi“ pa nadmudre policiju, sudstvo, parlament, građane, a to više nije smešno. Deco Otporaši, štedljivo sa tim majicama – mnogo ih je koji vole da presvlače dresove. Svi bismo mi voleli da se, kao ružnije drugarice, ogrebemo malo za vaš, stvarnom mukom stečeni imidž.