Žene bez prošlosti i budućnosti

Glasovi 1.080 žena koje su bile zatočene na Golom otoku ili su proganjane i obeležene zbog stvarnih ili navodnih veza sa Informbiroom, posle više decenija otkriveni su i sakupljeni u knjizi Žene Golog otoka dr Ljubinke Škodrić, saradnice Instituta za savremenu istoriju.

...

Pre ove knjige, istorija jugoslovenskog obračuna sa pristalicama Informbiroa uglavnom je ispričana kroz iskustva muškaraca. Osim što ispravlja ovu nepravdu, delo Žene Golog otoka je i priča o ljudskoj patnji, ćutanju, stigmi i istrajnosti, pa tako predstavlja dragoceno svedočanstvo o jednom od najmračnijih poglavlja jugoslovenske istorije. Ljubinka Škodrić smatra da se “o zatvorenicama Golog otoka manje znalo zato što ih je bilo manje od muškaraca pa su i manje društveno vidljive. Osim toga, postojalo je predubeđenje da su one bile pošteđene zatvorskih tortura. To zapravo nije tačno. Prema njima su primenjivane slične metode kažnjavanja i podjednako represivne mere kao prema muškarcima”.

Zato je popis 1.080 imena žena koje su između 1948. i 1956. godine optužene zbog Informbiroa mnogo više od arhivskog priloga jedne knjige. To je vraćanje identiteta ženama koje su najpre bile lišene slobode, potom dostojanstva, a zatim i mogućnosti za normalan život. Autorka kaže da “uprkos mogućim propustima, ovaj popis predstavlja do sada najdetaljniju evidenciju žena kažnjenih zbog Informbiroa. Sastavljanjem što detaljnijeg popisa želela sam da na određeni način spasem od zaborava sudbine ovih žena i pružim im vrstu moralne rehabilitacije i priznanja za patnje koje su preživele”.

Na ovom spisku nalaze se partizanke, studentkinje, učiteljice, službenice, radnice, domaćice. Neke su bile istaknute političke aktivistkinje koje su otvoreno podržavale sovjetske stavove posle Rezolucije Informbiroa 1948. godine. Druge nisu učinile ništa osim što su ostale odane mužu, bratu ili sinu kojima je odgovarao sovjetski model života. Paradoks je bio očigledan. Država koja je posle rata snažno promovisala ravnopravnost žena, u trenutku političkog obračuna primenjivala je tradicionalne obrasce. Njihove priče pokazuju koliko veliki uticaj na privatni život je imao obračun sa ibeovcima.

Rat je za većinu njih bio vreme kada su verovale da učestvuju u stvaranju pravednijeg društva. Samo nekoliko godina kasnije našle su se u zatvorskim ćelijama iste države, optužene da su njeni neprijatelji.

Represija je počinjala mnogo pre zatvora na Golom otoku. Prvi meseci prolazili su u istražnim zatvorima u Beogradu, Zagrebu, Kotoru, Cetinju i drugim gradovima. Cilj nije bio samo da se dođe do informacija. Cilj je bio da se čovek slomi. Žene su zatvarane u prenatrpane ćelije bez svetlosti i vazduha. Nisu imale osnovne higijenske uslove. Kosana Milošević je ispričala da u istražnom zatvoru u Zagrebu tokom menstrualnog ciklusa nije imala ni donji veš ni higijenska sredstva. U Kotoru su zatvorenice boravile u vlažnim bunkerima bez dnevnog svetla, a kada bi ih izveli napolje, pojedine su, nenavikle na svetlost, padale u nesvest. Vode gotovo da nije bilo. Kada su zbog toga stupile u štrajk glađu, uslovi su tek neznatno popravljeni.

Oskudica je bila samo deo sistema mučenja. Ljubinka Škodrić kaže da je “psihofizičko mučenje započinjalo u istražnim zatvorima i imalo je za cilj da osumnjičene pristalice Informbiroa ne samo kazni već dovede do samoponiženja pri kojem bi iz korena promenile svoje stavove i držanje uz bezuslovnu odanost i pokoravanje”. Taj proces nije imao unapred određena pravila. Neke žene bile su mesecima u samici. Druge su prebijane ili satima ispitivane. Smilja Filipčev ostavila je svedočenje da je posle šamaranja bila potpuno modra i natečena, a pošto je odbila da govori, dva dana je provela u samici iz čijih je zidova neprestano curila voda. Antonia Bulat svedočila je o batinanju po tabanima zbog kojeg mesecima nije mogla normalno da hoda.

Ono što se najčešće ponavlja u sećanjima žena nisu batine. To su zvuci. Krici muškaraca koje nisu videle, a satima su slušale kako ih tuku. Povici ratnih veterana koji su između udaraca dozivali Sutjesku, Neretvu ili Igman, kao poslednje dokaze da nisu izdali zemlju za koju su se borili. Mnoge zatvorenice kasnije su govorile da ih je upravo to psihički najviše slomilo.

Ako su istražni zatvori imali zadatak da slome otpor, logori na Svetom Grguru i Golom otoku trebalo je da promene čoveka. Nije bilo dovoljno priznati krivicu. Trebalo je dokazati da je ona iskreno prihvaćena.

foto: iz knjige "žene golog otoka"

Prve kažnjenice najpre su upućene u logor u Ramskom ritu, gde bi odmah po dolasku započinjale isušivanje močvare. Posle višemesečnog boravka u zatvorenim ćelijama, izložene avgustovskom suncu, satima su kopale kanale stojeći u vodi punoj pijavica. Voda za piće bila je ista ona iz kanala u kojima su radile. Ženi Lebl je kasnije zapisala: “Navikle smo se i na onu opaku vodu iz kanala: pile smo je, pišale u nju, pile”.

Sveti Grgur je bio ženski pandan Golom otoku. Dolazak na ostrvo za većinu žena predstavljao je prvi veliki šok. Novopridošle su prolazile kroz špalir žena koje su ih vređale, pljuvale i tukle. Zatim je sledilo šišanje tupim makazama za stoku. Nije to bilo obično skraćivanje kose, već plansko unakažavanje. Ostavljani su nejednaki pramenovi, pojedini delovi glave bili su ošišani do kože, drugi gotovo netaknuti. Cilj nije bio higijena, već poniženje.

foto: iz knjige "žene golog otoka"

Potom je počinjao svakodnevni rad. Kamenolom je bio jedno od najtežih radilišta. Žene su odvajale kamen od stene i nosile ga na napravama koje su same nazvale “tragač”, “labud” i “galeb”. Na dužem kraju nosila nalazile su se takozvane “revidirke”, žene koje su već prihvatile sistem i koje su terale druge da rade brže, nose veći teret i trpe još više. Teret je namerno bio raspoređen tako da najveća težina pada na one koje su se nalazile na prednjem delu nosila. “Posebnu otežavajuću okolnost predstavljala je činjenica da su represiju nad njima sprovodile druge zatočene žene koje su na taj način dokazivale svoje prevaspitanje, a koje je instruirala i podsticala uprava zatvora i logora. Najteži udarac ogledao se u gubitku međusobnog poverenja i solidarnosti među kažnjenicama”, objašnjava Ljubinka Škodrić.

Upravo je taj mehanizam jedna od najvažnijih tema njene knjige. Sistem nije počivao samo na sili države. Počivao je na razaranju elementarnog poverenja među ljudima. Da bi opstale, pojedine zatvorenice morale su da učestvuju u ponižavanju drugih. Neke su ih tukle, druge prijavljivale, treće ih primoravale na najteže poslove ili ih javno vređale. Time nisu birale između dobra i zla, već između sopstvenog opstanka i još težeg stradanja. Cena preživljavanja bila je prihvatanje uloge koju same nisu izabrale.

Posebno su stradale žene koje su proglašavane za “bojkotovane”. Mesecima su spavale ispod drvenih ležajeva, bez mogućnosti da normalno legnu ili se okrenu. Tokom noći morale su da stoje nad kiblom dok druge zatvorenice obavljaju fiziološke potrebe, da udišu njena isparenja i da golim rukama čiste kanalizaciju.

Proces prevaspitavanja podrazumevao je i odricanje od porodice. Tek kada bi dale iskaze protiv najbližih, smatralo se da su iskreno “raščišćavale sa prošlošću”. Represija nije razarala samo pojedinca već i porodicu.

Uprkos svemu, broj žena koje nisu preživele logore bio je mali u odnosu na ukupan broj kažnjenica. Od 1.080 žena, njih četiri nisu se vratile sa izdržavanja kazne, među njima i dve koje su izvršile samoubistvo na Svetom Grguru. Međutim, kazna se ispaštala i posle izlaska na slobodu. “Kažnjenim ženama, kao i muškarcima, veoma teško je po izlasku na slobodu padala društvena izolacija. Izbegavali su ih dojučerašnji prijatelji i poznanici, imali su velikih teškoća oko zaposlenja, a bili su pod stalnim nadzorom službe bezbednosti. Na taj način, izlaskom iz logora kažnjenice su imale ne samo izgubljenu prošlost, već i izgubljenu budućnost.”

Ljubinka Škodrić navodi da su njihovi poznanici prelazili na drugu stranu ulice kako ne bi morali da ih ne pozdrave. Oni hrabriji dolazili su u posetu tek noću ili bi se samo u prolazu osmehnuli, pazeći da ih niko ne vidi. Mnoge žene nisu mogle da se zaposle, napreduju ili nastave prekinute karijere. Druge su verovale da zbog onoga što su trpele u logoru nikada neće moći da imaju decu. Gotovo sve nosile su psihičke traume o kojima nisu smele da govore. Mnoge su teško sklapale brakove, neke su ih izgubile, a porodice su godinama trpele posledice nadzora, siromaštva i društvene izolacije. Trauma se prenosila na decu, koja su odrastala uz ćutanje, strah i osećaj da nose nevidljivu krivicu.

Istovremeno, sukob sa Staljinom omogućio je Jugoslaviji da izgradi sopstveni model socijalizma i izbegne potpunu sovjetizaciju. “Pet godina intenzivnog sukoba sa Staljinom i tri godine u kojima je progon bio najagresivniji, presudno su uticali na dalji razvoj Jugoslavije: izgradila je sopstveni model socijalizma i izbegla potpunu sovjetizaciju. Pa ipak, Goli otok je podsećao da postoje granice postignute liberalizacije.”

Goli otok je bio mehanizam ideološkog nasilja koji razara društvo mnogo duže od same represije. “Po mom ličnom uverenju, knjiga ukazuje koliko je lako uz pomoć ideologije, propagande i osude stvoriti polarizaciju i podele u društvu. Te podele zatim mogu da prerastu u ekstremizam i represiju, koje mogu da sprovedu upravo oni najbliži i ‘naši’, koji postaju instrument ideologije i vlasti. To nasilje nikada nije kratkoročno, već nosi dugotrajne posledice”, ocenjuje Ljubinka Škodrić.

Zato objavljeni popis 1.080 imena žena koje su bile izbrisane vraća identitet i mesto u istoriji. Ne da bi se presuđivalo, već da bi se razumelo koliko je visoka cena koju društvo plaća kada ideologija postane važnija od čoveka.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!