Zašto uvozimo olovke i gumice

Zavod za udžbenike i nastavna sredstva iz Beograda je ustanova srpske kulture i obrazovanja od koje nebrigom vlasti tokom poslednje tri decenije nije sačuvano ništa.

Priča o ovom nekada najvećem izdavaču knjiga na Balkanu seže do početka Jugoslavije kad su, posle Drugog svetskog rata, izdavači udžbenika postali “Prosveta”, odnosno njeno Preduzeće za udžbenike NR Srbije “Znanje”, zatim “Naučna knjiga”, “Globus” i “Nolit”. Prošla je čitava decenija dok prosvetne vlasti Srbije nisu zaključile da “pitanje izdavanja udžbenika u Narodnoj Republici Srbiji nije rešeno na najbolji način” (1954). Tada je Jugoslovenska komisija za reformu školstva donela Opšti zakon o školstvu na osnovu koga je do 1958. godine započela u celoj državi poznata Velika reforma obrazovanja osnovnih i srednjih škola.

U sklopu priprema te reforme, 1957. osnovan je Zavod za udžbenike i nastavna sredstva sa “zadatkom da reši i ostvari osnovna opredeljenja reforme”, što je bio složen zadatak jer se broj đaka naglo povećavao. Zavod je inaugurisan kao “specijalizovana republička služba za ostvarivanje dugoročnih prosvetno-pedagoških ciljeva sa posebnim ovlašćenjima i obavezama i samostalnim finansiranjem”. Tada je imenovan prvi direktor kuće, Dojčilo Mitrović, pravnik i predratni novinar “Vremena”, koji će u užem rukovodstvu ostati sve do 1973. Direktora je birala Vlada Srbije, a Zavod je tada imao svega tri organizacione jedinice: Redakciju, Odeljenje za privredno-računske poslove i Sekretarijat. Izvršena je akreditacija kuće po međunarodnim standardima i posebna akreditacija stručne redakcije za svih osamnaest nastavnih oblasti, a urednici su dovođeni isključivo putem konkursa, s mandatom od četiri godine.

Zavod je, pokazalo se brzo, zadatak reforme uspešno obavljao, a reforma je do 1961. godine potpuno uspela i podigla je opšti nivo obrazovanja celokupnog stanovništva.

Zanimljivo je da je protiv osnivanja Zavoda vođena žestoka kampanja u kojoj su otvoreno učestvovali tadašnja štampa, izdavači i brojne javne ličnosti, koje su u odluci o osnivanju Zavoda videli “etatističke” sadržaje smatrajući da će to naneti štetu u politici izdavanja udžbenika. Njihove stavove demantovali su prvi rezultati i sama potreba države da ima strogu kontrolu nad izdavanjem školske knjige. Zanimljivo je da je štampa još od onog vremena proricala brzi krah Zavoda, što se, ispostaviće se, i obistinilo. Podršku Zavodu prvi su dali profesori Beogradskog univerziteta koji su pružili i ogromnu profesionalnu pomoć jer su, kako se navodi, “uvideli specifičnosti u oblasti stvaranja školske knjige”. Oni su postali i prvi autori i recenzenti Zavodovih izdanja, autoriteti poput Ivana Božića, Dimitrija Vučenova, Dragoslava Mitrinovića, Veljka Koraća, Dragiše Ivanovića, Relje Novakovića i drugih.

Uloga Zavoda kao jedinog ovlašćenog izdavača školske knjige u Srbiji potvrđena je kasnijim Zakonom o udžbenicima iz 1973. i iz 1993. Iste godine Zavod za udžbenike i nastavna sredstva definisan je kao državno (javno) preduzeće Republike Srbije.

Od 1974. Zavod je pripremio a potom i realizovao udžbenike za srednje usmereno obrazovanje, uvedeno tri godine kasnije, a planom tog obrazovanja predviđeno je bilo da postoji 2.600 udžbeničkih naslova, za 42 struke i 570 različitih zanimanja. Još od osnivanja Zavod je počeo sa prevođenjem udžbenika na jezike nacionalnih manjina. Nezavisno od osnovne delatnosti, Zavod je počeo da objavljuje i fakultetske udžbenike, jer se za to ukazivala sve veća potreba. Od samog početka sarađivao je sa SANU, kao njen ekskluzivni izdavač, sa Institutom za strane jezike, Institutom za pedagoška istraživanja, svim fakultetima, prosvetno-pedagoškim zavodima u Srbiji i sličnim organizacijama i ustanovama i u zemlji i u inostranstvu. Urednici u Zavodu radili su na stvaranju novih generacija udžbenika za sve nastavne predmete i usaglašavanju kvaliteta knjiga sa najvišim evropskim izdavačkim standardima. Iz istih evropskih centara još od sedamdesetih godina prošlog veka stizao je veliki broj pohvala i pozitivnih ocena udžbenika koje je stvarao Zavod u Beogradu.

U Žarkovu, Novom Sadu i Nišu proizvodio se kompletan školski i kabinetski materijal: olovke, gumice, sveske svih vrsta, vežbanke, lenjiri, torbe – sve što je potrebno đaku, kao i globusi, epruvete, zidne karte, jedno vreme i školske klupe – sve što je potrebno za opremu kabineta.

Od kraja devedesetih do 2006. godine Zavod za udžbenike i nastavna sredstva je na godišnjem nivou proizvodio 2500 naslova u tiražu od 8.000.000 primeraka. Bilo je tako čak i u godinama kad je dobio konkurenciju privatnih izdavača, jer ljudi su i dalje više verovali nacionalnom izdavaču.

A onda se početkom ovog veka sve promenilo.

Prvo su Zavodove službe za evaluaciju, vrednovanje i istraživanje kvaliteta obrazovanja i udžbenika dislocirane na nove adrese, da bi od njih formirana dva nova Zavoda, jedan za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja i drugi za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. Već 2006. iz Zavoda je iznesena i redakcija za nastavna sredstva pa je zato ukinuta i u naslovu kuće – ostao je samo Zavod za udžbenike, koji i sad postoji. Odlukom da nacionalnom izdavaču oduzme proizvodnju nastavnih sredstava, Ministarsvo prosvete nije predvidelo na koga da prenese tu obavezu, a do danas je nijedan privatni izdavač nije prihvatio. Stoga se nastavna sredstva, učila i sva oprema za sve kabinete u srpskim školama danas uvoze iz inostranstva po višestruko višim cenama i bez ikakve konkretne specifikacije i namene za bilo koju konkretnu školu.

Zakonom o udžbenicima iz 2009. Zavod je prestao da postoji kao jedini ovlašćeni izdavač udžbenika, školske knjige, nastavnih sredstava i učila u Srbiji. Time je i njegova uloga kao dela Ministarstva prosvete, njegovog glavnog servisa, prestala da postoji. Navodnom liberalizacijom tržišta školske knjige, izdato je više od 70 licenci novoosnovanim domaćim ili stranim izdavačima. Mnogi od njih nikad nisu imali ni svoju knjižaru u Beogradu i Srbiji, što je osnovni zakonski preduslov da se otvori izdavačka kuća.

Kada je pre nepunih 70 godina država Srbija osnovala Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, znala je zašto ga osniva, kao što je znala zašto i sama država postoji. Stoga se čini da budućnost Zavoda za udžbenike koji ga je nasledio, nije samo u statusu pojedinih udžbenika, niskotiražnih ili visokotiražnih, njegovih nacionalnih čitanki ili nacionalnih udžbenika, već u statusu kuće, kao ustanove, s pitanjem da li je ona još uvek potrebna ili nepotrebna državi, njenoj nacionalnoj kulturi, obrazovanju i nauci i zavređuje li da se ikad i konačno stavi na budžet, kao svaki zavod u republici, svaki institut i svaka škola.

Do tada, Zavod za udžbenike će živeti s platama iz 2013. godine, duplo manjim od prosečne plate u Srbiji, bez tržišta, bez produženog kolektivnog ugovora o radu i bez ikakve upravljačke vizije kao kuće znanja. Svaka stvar na ovom svetu postoji i traje dok ima ideju postojanja. Tako postoji i svaka država i svaka njena ustanova. Kad država počne da gubi svoju ideju, stradaju i njene ustanove, na prvom mestu njen obrazovni sistem.