Više od sto radova prikazanih na izložbi 20.000 dana na Zemlji u 15 sala Muzeja grada Beograda (oktobar-decembar) predstavljaju demonstraciju umetnosti koja je reakcija na postmodernistički pristup koji mnogi ovdašnji umetnici, za razliku od novih tendencija u svetu, još uvek poštuju. U tom kontekstu, iz obimnog stvaralaštva Vuka Vidora izdvajamo samo podatak da je jedan od osnivača pokreta Podrealizam, antidekorativnog pravca u vizuelnim umetnostima, nastalog kao reakcija na pomenute postmodernističke diktate, pomodne trendove i negaciju slikarske veštine i figuralnosti u institucionalnim i kritičarskim krugovima.
Opus Vuka Vidora je izrazito eklektički i on uspešno deluje u nizu medija i formi, u rasponu od klasičnog slikarstva do videa. Za razliku od video-arta ili instalacija, koji su počeli kao napredne forme a onda postale novi akademizam, za slikarstvo kaže da je hard disk umetnosti, da je jedini medijum koji može da se sve vreme regeneriše a da ne zavisi od tehnologije, da ideja nije dovoljna da bi se stvarala umetnost, a da je Podrealizam apsolutna demonstracija toga. Kao što je i izložba 20.000 dana na Zemlji, na kojoj je prikazao presek svoje karijere kroz radove velikih formata, slike, crteže, skulpture i instalacije, uverljiva demonstracija takvog pogleda na umetnost.
„VREME„: Image is more important than idea – posle dugog perioda posmodernističkog insistiranja na supremaciji ličnosti umetnika u odnosu na njegovo delo, ova rečenica na kojoj se bazira rad članova Podrealizma deluje gotovo jeretički?
VUK VIDOR: Dodao bih, ne samo na ličnosti, nego i na perifernim stvarima, kao što su proces i kontekst, čak i geografija, pa i neke druge stvari – kog si pola, iz koje si zemlje, da li si crn, čitav taj pristup manjinama… Po mom mišljenju, umetnost je ono šta proizvedeš, rezultat. Sve ostalo nema veze. To može da dâ neku informaciju ili indikaciju, ali u suštini, zašto bi crnac morao da obrađuje samo
crnačke teme? Umetnost je ono što se napravi, taj rad, ta slika, instalacija ili film, ali mora postojati umetnički rezultat. Ne možeš da prikažeš samo nešto vezano za tvoje karakteristike i da to bude dovoljno. Kao što politička umetnost nije dovoljna sama po sebi, nego mora imati neku sublimaciju, da se desi taj proces alhemičarski kada uzimaš nešto i od toga napraviš nešto drugo. To je suština umetničkog rada. A za 20 ili 30 godina, kada umetnik nestane, kada kontekst nestane, šta će ostati? Mi još uvek živimo na Dišanovom ready–made–u, a sada je već skoro vek od toga, a još uvek to ima potporu i pravi se diskurs koji ga drži živim…
Veštački se održava?
Da, da… A održava se tako što istoričari umetnosti na tome grade čitave priče. Ali ono što se na tržištu prodaje su slike. I tu je razlaz između institucija i istoričara umetnosti, i tržišta. Ne funkcionišu najbolje zajedno i to je ta dihotomija koju imaš danas, sa jedne strane institucije, istoričari, kontekst, proces, a sa druge strane tržište koje je otišlo u visine. U suštini, ono što će ostati su umetnička dela. Ali ako radu skineš kontekst i diskurs i rad van toga postane besmislen, imaćemo problem. Zato ja mislim da ćemo u budućnosti imati mnogo umetničkih radova koji će biti potpuno besmisleni ili će ljudi gledati na ovo vreme sa pitanjem – zašto ste kupovali igračke od 15 metara?
Materijali koji nisu prošli umetničku obradu…
Koji su proizvodi… Tako da ja zagovaram možda staromodni pristup da umetnost treba da odgovara na neka pitanja – ko sam, zašto smo tu, šta radimo i kuda idemo, ali sa alatima današnjice. I onda si, u stvari, savremen umetnik.
Kritika menja svoje favorite, ali se još od impresionista nalazi na konzervativnim pozicijama, sve do danas?
Ali pod zastavom napretka, pod zastavom modernosti… Sve vreme se predstavlja modernim ono što je već postalo mejnstrim – konceptualna umetnost, instalacije, ono što je bilo neka manjina postaje toliko dominantno, toliko u suštini dosadno. Mislim da se održava, kao što si rekao, malo lažno. Kada idemo da gledamo izložbe, sve vreme nam se nudi taj neki letak, uputstvo šta treba da vidimo, šta je umetnik želeo da kaže. A ako nije rekao, zašto je uopšte radio to delo? Zašto moramo da imamo pomoć da razumemo šta je on hteo da uradi ako se to ne vidi ili se ne oseća. To sve dolazi kao posledica dominantne pozicije istoričara umetnosti i kuratora, koji su preuzeli dosta prostora, a zapravo oni ne postoje bez umetnika. Ja se zalažem da umetnik bude taj koji je centar umetničkog sveta a ne istoričar, kritičar, aukcijske kuće…
Ili država?
Ili država koja često stvara lažnu scenu, kao što je slučaj u Francuskoj.
Ti dobro poznaješ situaciju ovde i situaciju u Francuskoj. Da li vidiš suštinske razlike?
Postoje ogromne razlike između francuske, engleske, nemačke, američke i recimo naše scene. Naša scena je u procesu jer smo krenuli od nule, kod nas bi trebalo mnogo toga da se promeni a to su sistemske promene, promene statusa umetnika, promene zakona, promene poreske politike… Sve bi to trebalo uraditi zato što zaista imamo kvalitetne ljude koji sada nemaju kud, u stvari. Rad umetnika u Srbiji je komplikovan zato što mu sistem onemogućava da funkcioniše normalno i primorava ga da ulazi u sivu ili crnu ekonomiju da bi preživeo.
Ti si sa Urošem Đurićem i Mihaelom Milunovićem pokrenuo inicijativu da se to tih promena dođe?
Inicijativa je bazirana na činjenici da imamo umetnike, da imamo šta da pokažemo, ali da moramo da počnemo da primenjujemo modele koji su dokazani svuda u svetu i koji funkcionišu – poreske olakšice za ulaganja u kulturu od strane privrede, usmeravanje dela profita iz kladionica i od igara na sreću u kulturu, donošenje zakona o prometu umetničkih dela koji sada ne postoji, reaktivacija industrijskih prostora koji su propali… Gledali smo razne modele, pokazalo se da je model primenjen u Rumuniji, u gradu Klužu, nešto što bi nama najviše odgovaralo. Tamo su fabrike pretvorene u ateljee, gde desetine umetnika žive i rade, država je pomogla da se to desi; Kluž sada ima internacionalni aerodrom, ljudi dolaze tamo zbog umetnosti. To ide u prilog našoj tezi da kultura jeste kapital, a to je ono što kod nas još uvek nije prihvaćeno. Ti moraš da finansiraš kulturu ako želiš da ti državu gledaju na jedan novi način. To se pokazalo kao najbolji PR u nekom smislu. Sa druge strane, ako ne hraniš svoju kulturu, ako ne uložiš u nju, onda to ne vodi ničemu. Možeš da otvaraš deset fabrika mesečno, a nemaš kulturnu vidljivost i originalnost, ti na razne načine, u stvari, i ne postojiš, ti si onda servis. Ti si država koja nema identitet a identitet, se gradi kroz umetnost.
Dokle ste stigli sa tom idejom?
Tek skoro je krenulo da se razmišlja o tome. Inicijativa sa Urošem i Mihaelom je otišla do premijerke. Kada se stvarao Savet za kreativnu industriju, pozvala me je i preneo sam joj naše ideje. To je logika, moraš da aktiviraš napuštene
industrijske prostore, omogućiš poreske olakšice, u Engleskoj oporezivanjem lutrija finansiraju film…
Mnogi misle da bi država trebalo da finansira umetnike, produkciju i distribuciju dela, tako da umetnici budu oslobođeni tržišta, ali postoje i oni koji misle da bi njena uloga trebalo da se iscrpljuje donošenjem zakona i obezbeđivanjem osnovne infrastrukture, prostora za rad i prezentaciju umetničkih dela, a da se dalje ne meša i prepusti umetnost tržištu?
Ja mislim da je ta druga verzija možda realnija, zato što ti ne možeš da kontrolišeš umetnost ideološki danas…
Ali onaj ko plaća hoće i da kontroliše sadržaj…
I sadržaj i kuda kultura ide. Onda jednostavno ulaziš u taj socijalizam ili komunizam. Čak i Kinezi, koji su strukturisani kako jesu, koriste alatke kapitalističkog društva kako bi svoje umetnike plasirali u svetu. Za nas je svakako bolji ovaj drugi model, ali zato mnoge stvari moraju da se promene sistemski.
Izložba 20 000 dana na Zemlji je pogled na tvoju celokupnu karijeru, ali nije retrospektivna, već predstavlja odabir radova koje si želeo da prikažeš.
To je best of i monumentalnost ovog prostora u Resavskoj ulici (razgovor je vođen u Muzeju grada, prim.aut.) te inspiriše da neke stvari ponovo pokažeš, prvenstveno multimedijalne instalacije i slike velikih formata. Želja je bila da se sumira dosadašnji rad, zato što ti se obično čini da ništa nisi uradio ili da nisi uradio dovoljno, i da se iz te perspektive vidi kuda dalje.
Ti si bio aktivni učesnik beogradske scene tokom osamdesetih. U kojoj meri misliš da te je Beograd iz tog perioda odredio u umetničkom smislu?
To su svakako godine kada odrastaš, kroz muziku, kroz kulturu, kroz druženja, kroz sve što se dešavalo, ljude koji su tada stvarali tu scenu a koji su bili moji prijatelji. Ja sam se tu našao i neke stvari počeo da radim za njih.
Omote ploča za EKV, video–spotove…
Mali svet beogradski koji je tako funkcionisao, koji je eksplodirao, pa implodirao i onda nestao.
Da li gravitacioni talasi koji se prostiru iz tog vremena i dalje utiču na tvoj rad, kakav je tvoj osećaj?
Verovatno kroz način sagledavanja šta je umetnost, šta je muzika, koje su vrednosti… Ta eksplozija kreativnosti osamdesetih ne postoji više. Ako gledaš kroz prizmu muzike, ti si između ‘77. i ‘83. imao toliko neverovatnu umetničku kreativnost koja je izlazila skoro svugde. Ja mislim da je po pisanju „Melodi mejkera“ Jugoslavija bila treća muzička scena na svetu. Mi smo imali apsolutno nešto čega nismo ni svesni. Taj duh koji je nestao vrlo brutalno, kao što je nestalo i sve ostalo, verovatno je uticao na umetničke procese i reference koje imaš.
Na jednom od tvojih radova Elvis drži uperenu gitaru kao da je puška. Da li je ta gitara opasna i dalje? Da li je umetnost uopšte provokativna u svojoj prirodi ili postaje dekorativan ukras? Brajan Ino je autoironično nazvao svoje novije radove muzikom za liftove.
Teško danas možeš da ideš da rušiš neki tabu, ili na neku provokaciju, neki skandal. Ljudi koji se danas bave skandalom ili provokacijom su ili karikature u pozitivnom smislu, kao Mauricio Katelan, koji to radi vrlo svesno, zabavlja se i uživa u tome, a sa druge strane je Aj Vejvej, koga prikazuju kao politički angažovanog umetnika, koji je egoistična pojava ljigavog narcisa i gleda sebe kao spasioca sveta, čije je mišljenje relevantno i koji demonstrativno sve vreme govori šta treba da se misli, šta treba da se radi, šta da se govori o krizama u svetu, kao da nemamo novine da to ustanovimo. Jednostavno koristi tu posturu političke angažovanosti da bi validirao svoj status umetnika, ali kroz nešto potpuno namešteno i lažno, pa ga percipiraš kao veštačku pojavu. Sumnjam da danas ima prostora za provokaciju u umetnosti.
Šta dalje, da li postoji plan ili je put otvoren?
Uvek imam liste planova, šta bi trebalo da radim i uvek sam u raskoraku da li će se to i kako ostvariti. U svakom trenutku ti funkcioniše nešto – ili ruka ili glava. A prava stvar počinje kada profunkcionišu zajedno…
