Borba za Beoizlog

Kulturni centar Beograda osnovan je 1957. godine sa ciljem da bude pandan stranim informativnim centrima. Arhitektonski projekat za zgradu Doma štampe na Trgu republike u kojoj je Kulturni centar Beograda (KCB), radio je poznati arhitekta Ratomir Bogojević. Kako je gradnja odmicala, ponestajalo je para, pa je zato prodat deo prostora koji se nalazio na uglu Knez Mihailove i Trga republike. Mlađi nisu zapamtili, a većina starijih je zaboravila da se na tom uglu nalazila prodavnica Elektrometala u kojoj su se prodavali lusteri, bela tehnika, šerpe…

Kada sam 1985. došla u Kulturni centar Beograda, ta ustanova je bila skoro neprimetna. Izuzev likovne galerije koja je bila reprezentativna, sve ostalo je zamrlo. Za mene je bio izazov ni od čega napraviti nešto.

NEMOGUĆA MISIJA

Ono što mi je od početka žestoko smetalo bio je taj Elektrometal. Napisala sam koncept Beoizloga. Namera mi je bila da na neki način ostvarimo višedecenijsku ideju da Beograd dobije suvenire koji će biti upotrebni predmeti sa različitim obeležjima Beograda. Od ideje do realizacije proći će pet godina, ali nisam odustajala. Najveći problem je bio Elektrometal zato što je bio vlasnik prostora. Zaista se činilo kao nemoguća misija.

U jednom momentu u Ulici kralja Petra (tada 7. jula) ugledala sam prazan lokal. Otišla sam kod predsednika Opštine Stari grad Bate Lukića, jer se ispostavilo da je taj lokal vlasništvo Opštine, i predložila mu: Opština da Elektrometalu prenese vlasništvo na lokal u Ulici 7. jula, oni da Opštini prenesu lokal u Knez Mihailovoj, a Opština da ga ustupi KCB-u za Beoizlog. Bata Lukić je pristao.

Nije baš bilo jednostavno. Elektrometal nije bio zainteresovan za razmenu, lokal u 7. jula najvećim delom pripadao je Opštini Strari grad, ali je deo bio vlasništvo Grada Beograda. Brojne birokratske a potom i političke začkoljice trajale su nekoliko godina. Ja sam odbila da se učlanim u Socijalističku partiju Srbije, a postala sam bliska Demokratskoj stranci, što je nekima ozbiljno smetalo. I taman kad su se stvari raspetljale i Elektrometal se iselio, saznam da se nekadašnja perjanica Saveza komunista Snežana Aleksić protivi da se prostor dodeli KCB-a, već ga treba dati Turističkom savezu, u kome je ona bila neki faktor. Žurila sam da je preduhritim, pozvala direktora Poslovnog prostora da što pre izvrši primopredaju prostora između Poslovnog prostora i Elektrometala i da KCB-u predaju ključeve, a papiri će se sređivati kasnije. On to prihvati, a ja sam strepela da će ga neko pozvati da sve obustavi. Vrlo brzo su došle komisije da izvrše primopredaju, pozvali me da mi posle je uruče ključeve, a ja pozovem i sekretara KCB-a da pođe sa mnom. Uđemo u iseljen lokal, a tamo krš i lom. Komisija Poslovnog prostora krene da se nećka – ovo mora da se sredi, ne može se ovako predavati prostor. Njima se pridruži i moj sekretar. Ja ih sve vreme odgovaram: “Ma, u redu je, raščistićemo krš, dajte ključeve”… Ovi iz Poslovnog prostora kažu da “nije u redu”, ovi iz Elektrometala obećavaju: “Raščistićemo za nekoliko dana”. Odoše. Htela sam našeg sekretara da udavim. Znala sam da bijemo bitku sa vremenom.

Dogovorimo se nas dvanaestoro iz KCB-a da obijemo vrata i uđemo u Elektrometal. Godina je 1990, avgust, oko 20 časova, Knez Mihailova prepuna šetača, a mi baš pred svima rešavamo problem: spremačica Bosa u plavom mantilu stoji pored vrata sva pokunjena, pored nje naš ekonom Drago sa novom bravom, naš tehničar Ćira obija staru jer, eto, nepažljiva Bosa izgubila ključ pa sad mi moramo da menjamo bravu – to ako neko pita šta radimo. Promenimo bravu, uđemo u prostor, polepimo unapred ispisane afiše “Uskoro Beogradski izlog”, “Zahvaljujemo Opštini i Gradu na pomoći i razumevanju” i sve u tom stilu. Iza tih afiša postavimo pak-papir da se ne vidi šta je unutra, postavimo neke merdevine, na njih okačimo kantu, kao nešto se radi, nazdravimo!

NEMAŠ TI NIŠTA, SAMO FOLIRAŠ

Moje kolege mi kažu: “Ti nemoj nekoliko dana dolaziti na posao, tebe će prvu da hapse”. Došla sam, a nisu me uhapsili. Pozovem direktora Poslovnog prostora i kažem da smo mi ušli. Ne pričam da smo obili, već kao, ušli smo kroz podrum jer je to nekad bio jedinstven prostor, ovlašno pregrađen. Ko će da se zavlači i kontroliše podrume? Spremamo kao neku dokumentaciju da dokažemo čelnicima Grada kako je taj prostor oduvek bio naš. Odnesem tadašnjem predsedniku gradske vlade Zlatanu Peručiću te dokaze kako bismo sve legalizovali. On i ne gleda papire nego kaže: “Nemaš ti ništa, samo foliraš”. U pravu je! Onda i ja promenim ploču: pet godina se za ovo borimo, prošli silne prepreke, dobru stvar za Beograd radimo, ako nam ne dozvoli, mi ćemo se zabarikadirati, imamo podršku medija. Ekipa tadašnje “Beogradske hronike” RTS, a pre svega divna Nađa Ivanji Švab, svesrdnnas je o podržavala. Podršku Beoizlogu pružali su i novinari drugih redakcija. Ja sam Nađu o svemu obaveštavala. Ona je više puta “preslišavala” Peručića, zvala ga je i posle pomenutog sastanka, on joj odgovorio: “Rešiće Mojovićka i bez tolikog pritiska Nađe Ivanji!” U to vreme su političari ipak zazirali od medija, tako da slobodno mogu da kažem da su pojedini novinari, a pre svih Nađa Ivanji Švab, bitno doprineli ostvarenju ideje Beoizloga.

Kad smo započeli rekonstrukciju Beoizloga, odlučili smo da celo prizemlje preuredimo. Koncept je bio sledeći: u prvom delu biće Beoizlog, u drugom delu Bilet servis i knjižara. Bilet servis sa namerom da se na jednom mestu mogu kupiti karte za sve manifestacije. To je tada bila važna novina u gradu. Knjižara je bila specijalizovana. Brojne ustanove kulture imale su svojevrsnu izdavačku delatnost za koju je znalo veoma malo ljudi. Bilo je izvanrednih izdanja, izuzetnh kataloga nekih velikih, značajnih izložbi koji bi po okončanju izložbe završavali u depoima. Bilo je sjajnih izdanja koja su radili stručnjaci raznih muzeja, arhiva, instituta, zavoda za zaštitu spomenika. Taj koncept knjižare nije dugo opstao jer, na veliku žalost, većina ustanova nije pokazivala naročitu zainteresovanost za prodaju svojih izdanja. Oni su dobili pare da to štampaju, podelili primerke kome su podelili, prihod od prodaje nije baš bio spektakularan pa ih knjižara nije mnogo zanimala.

Rekonstrukciju KCB izvršili smo sopstvenim sredstvima, dobili smo i pozajmicu od “Beogradskih elektrana”, a deo opreme od sponzora. Nismo imali dovoljno para da isfinansiramo kompletnu prvu kolekciju proizvoda za Beoizlog.

foto: marija janković

LJUBICA I EDO ČEHOVIN

Kako smo došli do prve kolekcije Beoizloga?

U septembru 1990. godine žiri je u Paviljonu “Cvijeta Zuzorić” birao radove za Oktobarski salon. U jednom delu ugledala sam kolekciju svilenih marama i ešarpi sa detaljima starih gravira Beograda. To je bilo to! Ljubica i Edvard Edo Čehovin napravili su tu kolekciju za Samit nesvrstanih koji se sledeće godine održavao u Beogradu. Ispričala sam im priču o Beoizlogu. Osmislili su motive, osim gravira bila je tu i traka koja se zvala “memorija grada” sa detaljima iz istorije grada, kocka kao simbol grada, nazivi Beograda kroz istoriju na različitim jezicima, još ponešto i sve to za 63 proizvoda: šolje, tanjire, boce, kišobrane, svilene marame, ešarpe, olovke, sveske, metalne poslužavnike, dukseve… Njih dvoje su odlično poznavali i proizvođače, pa su zahvaljujući njima brojne fabrike iz cele Jugoslavije radile za Beoizlog. Svilene marame su štampane u Sirogojnu, a potom su ih vredne pletilje Dobrile Smiljanić ručno porubljivale. Edo Čehovin je pronašao materijal u boji slikarskog platna. Od tog materijala šiveni su duksevi na kojima su bila odštampane umetničke slike naših poznatih autora: Stojana Ćelića, Peđe Neškovića, Olje Ivanjicki, Milene Jevtić Ničeve Kostić …

Radovi u Beoizlogu bili su završeni početkom marta 1991. stigla je i oprema, stigli su i svi proizvodi, ali u delu za knjižaru još je bilo gradilište. Pristizali su i računi od proizvođača suvenira.

Bližio se Dan žena, bila je to prilika da bar nešto zaradimo i platimo dugove. Samog 8. marta zaklonili smo pogled prema gradilištu knjižare i počeli da uređujemo Beoizlog. Nekoliko mladih prodavačica, malo uplašenih ali ornih, i ja sa njima, aranžirali smo izloge. Čitav dan smo sređivali radnju. Sve vreme je naša spremačica Bosa briskala, čistila. Oko 17 časova, kad smo sve posložile, rekla sam Bosi da otključa vrata. I ljudi su počeli da ulaze! Da kupuju. Da komentarišu, da podržavaju! Te večeri sam i sama bila nespretna, ali srećna pakerka. Papir za zamotanje bio je lep: od recikliranog papira na kome su štampane gravire Beograda.

DEVETI MART 1991.

Osvanuo je 9. mart 1991. Veliki protest opozicije! Okupili smo se rano u Beoizlogu. Osim zaposlenih u radnji, vrlo brzo su počeli da dolaze i drugi jer su shvatili da će biti gužve. Ne gužva, desio se haos! Bačen je suzavac, čuli su se i pucnji i onda je počelo razbijanje. Letele su kamenice, gumeni meci, ljudi su u gomilama uskakali kroz stakla, lutali kroz KCB bežeći od suzavca, vodenih topova i metaka za koje se nije znalo da li su pravi ili gumeni. U celom tom ludilu mi smo se brzo organizovali i počeli da sklanjamo predmete iz Beoizloga, nosili ih na sprat u kancelarije. Uz toliki haos, uspeli smo da sklonimo sve stvari, slomljena je samo jedna olovka. Zbog silnog adrenalina nismo ni osećali suzavac, samo su nam suze neprestano tekle.

Svi izlozi KCB-a, od Knez Mihailove do Gradske kafane bili su porazbijani, čak i svi prozori na prvom spratu iznad knjižare. Kad se sve stišalo, prošli smo kroz “bojište”. Svuda srča, kamenice, gumeni meci. Stigla je služba obezbeđenja, preumorni ljudi iz KCB-a su otišli kućama, ja sam ostala skoro do ponoći sa kolegom Slavoljubom Ćirićem. Stajali smo jedno vreme na spratu. Vetar je duvao kroz ceo KCB. Krenula sam kući, Ćira me je pratio. Ispred Doma JNA stajali su tenkovi. Zaista smo bili kao usred ratnog stanja.

U ponedeljak sam pozvala Zlatana Peručića da ga pitam da li Skupština grada može da nam pomogne da nađemo firmu koja bi nam zastaklila Centar. Besno je odbrusio: “Zovi Studio B!” (Studio B je prenosio protest). Spustila sam slušalicu i pozvala jednog od radnika iz firme koja je radila rekonstrukciju Beoizloga. Živeo je u Obrenovcu, ali je ubrzo došao, premerio izloge, pozvao jednu pančevačku fabriku, poručio staklo. Tokom narednih nekoliko dana KCB je bio zastakljen, verovatno među prvima u gradu.

Bila je i jedna zanimljivost. Tokom protesta neki građani su vadili kocke iz pločnika Knez Mihailove ulice i bacali ih na policiju, na izloge, pa i na naše. Mnogo pre toga Edo Čehovin je sa nekog skladišta preduzeća “Beograd put” pokupio jedan broj kocki. U njih su uvrnuti mesingani držači i one su postale pritiskivači za papir, a mi smo ih zvali “privezak za prave muškarce”. Posle protesta niko nam nije verovao da smo mi te “priveske” imali pre nego što su počupani iz ulice.

Beoizlog nismo otvarali dok celo prizemlje nije obnovljeno, a onda smo ga 23. aprila 1991. godine, malom svečanošću i zvanično otvorili.

Od tada, u ovih 35 godina bilo je različitih izazova, problema, turbulencija.

Beoizlog su beskompromisno branili i sačuvali zaposleni. Skoro svi koji su počeli sa radom u Beoizlogu i danas su tamo, i drže se zajedno. Uz zaposlene, najvažnija linija odbrane, ali i promocije Beozloga su umetnici koji osmišljavaju uvek nove suvenire. Duboko verujem da i građani Beograda, a i gosti glavnog grada, smatraju Beoizlog važnim obeležjem grada.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!