Šekspirov Hamlet, taj majstorski skrojen dramski lik čiji je glavni greh preterano razmišljanje, održao je prvi put pre četiri veka onaj sjajni govor glumcima. Sve što Hamlet kaže moglo bi se bez po muke prilagoditi tako da postane obraćanje piscima, novinarima, političarima, svim javnim ličnostima, a i čitavom čovečanstvu.
Između ostalog, kaže Hamlet, ne treba u svom izražavanju prevazilaziti Termaganta (u srednjem veku pogrešno shvaćeno agresivno istočnjačko božanstvo ili, ako se piše malim slovom, oštrokonđa). To je lako razumljivo, no kolebljivi Hamlet napominje da ne valja biti ni suviše krotak. Pa, kako onda? Jednostavno: neka nas uči naše rođeno osećanje mere, savetuje danski kraljević! Nije ni to nejasno, no evo nas u 21. veku gde i dalje oštrokonđasti galame, krotki ćute i trpe, a vremenu i biću sveta tek retki pokažu njegov oblik i otisak. Uglavnom to prolazi nezapaženo, jer današnje tržišno orijentisano vreme i savremeno manipulisano i manipulativno biće slabo haju za takve stvari: svedoci smo da kičerska, narcisoidna i samopromotivna galama svake vrste ima najmasovnije obožavaoce, a i ono što Hamlet naziva nerazumljivim pantomimama, u raznim domenima takođe ima ljubitelje. Najlošije prolazi upravo ono što se radi s osećanjem mere – ne samo da je demodirano, nego gotovo da se smatra slabošću, neinventivnošću i kukavičlukom.
Vidi se to u svim oblicima umetničkog izražavanja i podražavanja, a vidi se i u svakodnevnom stvarnom životu. Uz predugo trajući haos zvani korona, a i bez njega, a naročito sa društveno konstruisanim horor spektaklom oko jezgra tih stvarnih bioloških i egzistencijalnih tegoba, malo kome je dobro. Situacija sasvim neuporediva s onom iz Gorskog vijenca, a opet, aktuelno zvuči: „Niko srećan, a niko dovoljan, niko miran, a niko spokojan. Sve se čovjek bruka sa čovjekom: gleda majmun sebe u zrcalo!“ Svima je mnaje-više jasno da tzv. globalne i lokalne društvene elite nešto rade, da neko ima neki naum, da neko u nečemu uspeva, a da neko nešto gubi; da neki već moćni postaju još moćniji, a nemoćni ne mogu to biti više nego što jesu. No, uprkos svim nesnosno savršenim informativnim sredstvima koja su nam na raspolaganju, uprkos obrazovanju koje imamo, čini se da o tome šta se zaista dešava znamo manje nego što su u svoje vreme znale naše čukunbabe i čukundedovi informisani glasnikom, putnikom, pismom. I izgleda da se bojimo više nego naši preci koji su živeli u materijalno oskudnija vremena, sa većim izgledima za patnju i smrt, i sopstvenu i bližnjih. Šta nas tačno razlikuje od onih koji su teško radili u nama nezamislivo nekomfornim situacijama borbe za opstanak, koji su rađali naše pretke iako im je po volji više i nižih sila često preživljavalo tek malo više dece nego što mi odlučujemo da imamo svojom voljom? Da li je to možda bilo Šekspirovo preporučeno osećanje mere. Mera je podrazumevala i prihvatanje mnogih neprijatnosti jer „ja“ nije bilo najvažnije na svetu, niti se oko „ja“ običnog čoveka vrteo svet, ni stvarno, ni prividno.
Kad smo i kako izgubili meru? Ko nas je i zašto na to naveo? Kako nismo primetili šta nam rade? Može biti da su nam meru ukrali neki lopovi sakriveni u trojanskom konju poklonjenog obećanja da svi možemo, pa čak i moramo da baš u svakom trenutku imamo sve ono što je nekad imala samo elita? U narativnim umetnostima od antičke Grčke pa skoro do vek-dva unazad (a u žanrovskoj književnosti i još više u žanrovskom filmu i TV serijama, uprkos svemu, i do dan-danas), glavni junaci bivali su nam nadređeni po vrsti ili po sposobnostima, bili su bogovi ili kraljevi; nije to bilo tako samo zato što publika voli ratove i bitke, prinčeve i princeze, nego zato što su posledice onoga što rade bogovi i heroji imale veze sa celim narodima, što su autori, junaci i publika bili toga svesni i što su zbog toga, suočeni sa dilemom pri izboru između volje i dužnosti, pripadnici elite birali dužnost. To ih je i činilo elitom. Ono čemu se publika iz toga učila bila je i umerenost, jer nema prava bez dužnosti. A onda…
Skoro je to bilo da su roditelji imali dužnost da zarade novac, nabave hranu, spreme obrok, iz čega je proizlazilo njihovo pravo da zahtevaju da deca taj obrok pojedu bez obzira na lični ukus. Imali su dužnost da deci obezbede krov nad glavom, pa su imali pravo da zahtevaju određenu vrstu ponašanja pod tim krovom. Kako profesionalne specijalizacije i industrijalizacija još nisu bile zahvatile svet u zagušujućem obimu, mnogi mladi ljudi učeni su da „ko nije za sve, nije ni za šta“: niti je obaveza roditelja bila samo da zarade novac, niti je obaveza dece bila samo da idu u školu. Svako je imao još mnogo dužnosti u oblasti tzv. neplaćenog rada, a iz dužnosti su proizlazila prava. Zato su deca želela da odrastu, preuzmu što više dužnosti i tako na težak, ali legitiman i društveno poželjan način steknu što više prava. Mnoge potrebe ostajale su dugo nezadovoljene, mnoga zadovoljstva su odlagana, mnoga pogubna poniženja su pretrpljena, ali i mnoga blagotvorna, o mnogo čemu je bilo vremena da se razmisli, odluči i istraje na putu ostvarenja i samoostvarenja. Tu je negde bila i hrabrost nužna za život i smrt, stečena svešću o sopstvenoj snazi i mestu, bez obzira na oskudnu informisanost o ratovima, gladnim godinama i epidemijama.
Boreći se za zadovoljenje osnovnih potreba, a naročito onih koje nisu osnovne, ljudi su dugo tavorili, a onda smo se, avaj, navodno izborili za prva divna prava bez dužnosti. Platili smo skupe pare stručnjacima da nas nauče ljutom individualizmu, jer, bože moj, ako vi ne gledate sebe, ko će vas gledati? „Pa, ovaj…“, zbunjeno smo odgovarali, „mislimo da mi treba da gledamo druge, da im pomažemo, a drugi da pomažu nama. Ono, znate, činite drugima ono što biste voleli da drugi čine vama. I obratno.“ – „Ahahaha, da, da…“, smejao se lajfkouč i dodavao snishodljivo, „ali, znate, ti drugi nisu čitali te knjige koje ste čitali vi, neće ni trepnuti kad iscrpite svoje snage baveći se njima i zatreba vam pomoć! Još će i iskoristiti vašu slabost za svoju promociju.“
Mnogi su ovo razumeli i sproveli u praksu. Ali umesto opšte sreće, čini se da proživljavano kraj civilizacije u kojoj smo rođeni. Isticanjem samih sebe prvo smo odbacili etičke, profesionalne, kulturološke autoritete. Njihovo mesto zauzela je ogoljena finansijska moć kao jedini parametar onih kojima se valja potčiniti bar dok ne budemo u poziciji da ih svrgnemo. Iskustvo je postalo balast, danak prošlosti, bezvredno je i smatra se zastarelošću. Iskusan čovek ima čvrstinu, a čvrstina smanjuje viskozno ljigavu brzinu reakcije za uvećanje moći. Nekad se nadgrađivalo na onome što su postigle prethodne generacije i osećala se izvesna obaveza prema njihovom žrtvovanju za one koji dolaze; takođe, poprilično se pazilo da se svojim pogrešnim postupcima ne naudi budućim generacijama. Danas zaboravljamo, pa i preziremo prethodnike, te se ničemu boljem ne nadamo ni od sledbenika. Niko i ništa nas moralno ne obavezuje da sami od sebe učinimo najviše što možemo, a naročito ne u sferi ljudskosti. Sve je manje važno biti koristan član zajednice, a više nego ikada – kako kaže izreka – svakom je dunja (perjani pokrivač) onaj sopstveni deo leđa koji prestaje pristojno da se zove.
Američki novinar Dejvid Bruks bestselerski tvrdi (Druga planina, Laguna, 2020) da individualni uspeh, sloboda i samoostvarenje nisu ništa drugo do put u propast. „Davanje jednostavno znači biti s drugim ljudima, godinu za godinom, služeći im i na one obične i na one velike, životno važne načine. Ta vrsta davanja stvara stabilnost u životu, kontinuitet sopstva u promenljivosti životnih okolnosti. (…) To je fundamentalna želja da izolovanost i zaokupljenost sobom pretvorimo u povezanost s drugima i u brižnost. Ličnost se budi i stvara načinom na koji daje. (…) Formiranje moralnih uverenja ne zbiva se u svetu individualnosti; za to je potreban odnos. Ako želite nekome da izgradite karakter, naučite ga kako da se obaveže, kako da stvara trajne veze. (…) Truljenje koje vidimo u politici prouzrokovano je truljenjem naših moralnih i kulturnih temelja, a ono se vidi u načinu na koji se odnosimo jedni prema drugima, u tome što sebe doživljavamo kao odvojene od drugih ljudi, u dominaciji individualističkih vrednosti koje su postale poput vazduha koji udišemo.“
Iako zvuči ohrabrujuće, nama istraumiranima onim u šta nam se slobodoljubivost izvrgla, i ovo budi nepoverenje: humano podsećanje na važnost moralnih obaveza, moglo bi se preokrenuti u neki novi mahniti konzervativizam kako i priliči erama kriza i panike. No, za sada nemamo ništa bolje. Ostaje nam Hamletova preporuka da se oslonimo na osećanje mere o kom znamo da se nalazi između tergamantnosti s jedne i krotkosti s druge strane.
