Zaboravljeni dragulj

Retko se događa da neko, a posebno izdavačka kuća, smetne s uma da postoji (skoro) čitav strip. I to strip koji je nastao na radnom stolu jednog od velikana italijanskog stripa. Upravo to se desilo u ogromnim arhivama izdavačke kuće “Serđo Boneli”, u Italiji i kod nas poznate po junacima poput Teksa, Zagora, Dilana Doga, Martija Misterije i ostalih.

...

Pre malo više od godinu dana u potrazi za materijalom za neku od brojnih izložbi posvećenoj stripu – za razliku od Srbije, izložbe stripa i negovanje kulture su svakodnevna stvar u Italiji – aktuelni urednik Teksa, Mauro Bozeli, pronašao je fasciklu sa scenarijem Đanluiđija Bonelija za priču o ovom junaku za koju niko nikad nije čuo. Teks je u Italiji institucija i najtiražniji junak izdavačke kuće “Boneli”, a od hiljada stranica i sinopsisa za priče koje je pisao njegov tvorac Đanluiđi Boneli, sasvim je izvesno da Bozeli zna svaku napamet. Neobično je pronaći i nepoznati sinopsis, a kamoli skoro stotinu strana scenarija.

Da stvar bude još čudnija, uz scenario su se nalazile i završene table koje je crtao ni manje ni više nego Serđo Tarkvinio. Do tada nije bilo poznato da se Tarkvinio, legendarni i izuzetno produktivni autor italijanskog stripa koji je pre nekoliko meseci proslavio stoti rođendan, ikada prihvatio olovke i pera da crta Teksa. Njegov opus je izuzetno plodonosan i najviše je utemeljen u žanru vesterna (iako je iza sebe ostavio i pokoje priče sa superherojima), a kod nas je najpoznatiji po Pričama s Divljeg zapada i Sudiji Binu. Ali nije se znalo da je ikad nacrtao makar jedan crtež Teksa Vilera. A sada se pred Bozelijem nalazila makar polovina priče s naslovom Senke smrti.

Naravno da je bilo nedopustivo da ovakav dragulj istorije stripa ostane zaboravljen, pa su Bozeli i izdavačka kuća “Serđo Boneli” u Italiji objavili Senke smrti kao posebno knjižarsko izdanje sa delom Tarkviniove priče i celokupnim scenarijem Đanluiđija Bonelija. Vreme nastanka priče je skoro pa forenzičkim metodama utvrđeno na veoma domišljat način. Naime, ova priča je nastavak na Teksov susret sa vešticom Zendom, koji je objavljen u aprilu 1965. godine. A od 1967. godine Tarkvinio je već radio sa Đinom d’Antoniom na serijalu Priče s Divljeg zapada. Dakle, Senke smrti su mogle nastati samo u tom periodu, a najverovatnije već 1965. imajući u vidu metod rada Đanluiđija Bonelija.

Nažalost, nikad nećemo saznati zašto su tačno Boneli i Tarkvinio prekinuli rad na priči. Na osnovu viđenog, može se reći da se umetnik savršeno snašao u ulozi crtača Teksa. Ali, to je život, što bi rekli Francuzi.

Mauro Bozeli i crtač Marko Toričeli su prethodnih godinu dana posvetili stvaranju svoje verzije druge polovine priče. Naravno, niko ne zna kako bi Đanluiđi Boneli tačno završio Senke smrti, ali kao veliki poznavalac njegovog lika i dela, Bozeli je ponudio svoje viđenje za koje se može reći da u najvećoj mogućoj meri odgovara istini. Sledbenici ambisa su u novembru objavljeni u Italiji u istom knjižarskom izdanju kao i početak priče.

Posebno dragocen dodatak Senkama smrti jeste objavljivanje kompletnog scenarija Đanluiđija Bonelija unutar knjige. Dakle, ne samo što su tu crteži velikog italijanskog majstora, već i materijal kroz koji može da se prati kreativni proces jednog od najvećih italijanskih scenarista svih vremena. Već na prvi pogled je fascinantno koliko je njegov način razmišljanja i pisanja bio vizuelan i “stripski”. Nema klasičnih šlajfni teksta sa dijalozima i instrukcijama za crtača. Umesto toga, sve je rađeno u formi krokija storiborda na već osmišljenim kompozicijama tabli.

Likovi su nažvrljani crvenom hemijskom – koja je bila karakteristična za njega – a dijalozi su otkucani pisaćom mašinom na mestima gde će se nalaziti baloni sa tekstom. Instrukcije su veoma šture: “Ljutiti Navaho puca”, “Tiger skače s konja”, “Teks okrenut leđima”, “Kontrasvetlo”… Ali su prisutni i zapisi koji otkrivaju intimniji vid komunikacije između dvojice autora. Ipak je scenario bio namenjen samo internoj komunikaciji između dva prijatelja, pa se može naići na zapise poput: “Mesec u Tarkviniovom stilu i planine sa šlagom”, “Ne preskači stočić i razbacane karte” ili “… na dnu potoka vide se kamenčići, nekoliko algi i, ako bi se Tarkvinio malo potrudio, pokoja bezopasna i simpatična riba”. Kako vidimo u stripu, u tom kadru ipak nije nacrtao ribe.

A tu je i pismo koje je Đanluiđi Boneli između dva poglavlja uputio Serđu Tarkviniju: “Zdravo, Tarkvinio! Pozdrav, stisak ruke, poljubac u desni kažiprst i gric za mali prst leve ruke! Kad god možeš, učini likove višim, kao da su prokleti vikinzi! Ko zna zašto, ali čitaoci očigledno vole kad su junaci visoki! Možda je to zbog urođene averzije prema malim tipovima, poput Fanfanija! He-he! Pozdravljam te, havajski biseru! Kad će neki odvratni banket s kavijarom, votkom i pilećim prsima u tekili? Augh!”

Senke smrti je u srpskom izdanju objavio “Veseli četvrtak” i na njemu su trag ostavila dva verovatno najveća poštovaoca lika i dela Serđa Tarkvinija na ovim prostorima. Crtač Rajko Milošević Gera je nacrtao posebnu naslovnu ilustraciju za ovo izdanje, a strip teoretičar i esejista Zoran Đukanović je napisao obiman pogovor u kojem se osvrće na život i delo ovog umetnika.

Senke smrti su živi simbol koliko je svet stripa živopisan i pun iznenađenja. Nepoznati crteži umetnika za kojeg se mislilo da je potpuno izučen, kreativni proces velikog italijanskog scenariste predstavljen u celosti, koji otkriva i njegovu duhovitu i intimniju stranu, sve su to primeri koji podsećaju da u zaboravljenim fijokama izdavačkih kuća postoji još mnogo toga što vredi otkriti.