„VREME„: Povod za ovu izložbu o satovima u Muzeju primenjene umetnosti jeste stogodišnjica Ajnštajnove teorije relativiteta. Kako su se satovi našli u priči o promenljivosti i relativnosti?
DUŠAN MILOVANOVIĆ: Ja se u mojim godinama sve više interesujem za vreme kao filozofsku kategoriju, pa je ovo bila lepa prilika da ispitam da li ono uopšte postoji ili ne. Ovde, na brdovitom Balkanu, vreme je prilično aproksimativna činjenica, pa nismo sigurni da li je istina ono što poručuju svetski postulati, ili nije. Na primer, u sadašnjem svetu najrasprostranjenija izreka „vreme je novac“, ovde zvuči smešno. Ili, memento mori. Kome takva misao još pada na pamet osim onima kojima je stalo do toga da budemo i dalje takvi kakvi jesmo! Zatim, tempus et meum jus. Smešno, pa ni Milanu Obrenoviću, koji je tu izreku izabrao za grb, vreme nije bilo zakon a kako bi tek bilo njegovim sadašnjim sledbenicima sviklim na nonšalantnost? Mislim da su ovi primeri dovoljni da opravdaju povod ove izložbe i priču o relativnosti.
Osim tog šaljivog viđenja o našem doživljavanju pojma vremena, izložbom ukazujete na to da, kada je o merenju vremena reč, mi nismo zaostajali za ostalim svetom.
U Studenici, na apsidi Saborne crkve, u mermeru je uklesan sunčani sat sa polosom, iglom, koji baca senku na lučnu skalu podeljenu na časove. To je naš najstariji časovnik, to je 1185. godina. Zatim: 1199. godine Sava Nemanjić u šestoj glavi Hilandarskog tipika određuje dužnosti po satima i kaže da će podeklesijah, čuvši gde časovnik izbija, uraditi to-i-to. U Moskvi, 1404. godine, kao znak njenog promovisanja u carski grad, na Sabornom hramu postavljen je časovnik. Veliki knez je za taj posao odabrao tada najboljeg znalca časovnika, Lazara Hilandarca. Eto, dovoljna su samo ta tri primera da dokažu da mi nismo kaskali za svetom.
Većina satova na izložbi biće prvi put pokazana javnosti?
U Muzeju primenjene umetnosti postoji lepa i bogata zbirka satova svrstanih u četiri kolekcije: sunčanih, kućnih, malih satova, i lanaca za sat. Kolekcija sunčanih satova, 17 primeraka, nabavljena je šezdesetih godina kupovinom od gospođe Foske Hamel, sinovice nekog brodskog kapetana koji ih je sakupljao putujući evropskim morima. Svih 39 satova u Kolekciji kućnih satova izrađeno je po evropskim radionicama, svi su izuzetne lepote, i ne bih mogao nijedan da izdvojim. Kuriozitet Kolekcije malih satova je trouglasti švajcarski džepni sat sa masonskim simbolima, izrađen oko 1930. godine, od srebra je, ukrašen belim safirima. U Kolekciji ćustika, kako su se do Drugog svetskog rata ovde nazivali lanci za sat, mislim da je najatraktivniji dugi filigranski lanac sa tri kugle i 14 medaljona iz Prizrena, iz XVIII veka. Moguće je čak da njegov vlasnik nije bio turski bogataš, već da se njime dičio neki naš gazda. Na izložbi je 180 eksponata, pored onih iz našeg muzeja, izlažemo i klepsidru iz SANU-a, atomski sat iz Zavoda za mere, i primerke iz privatnih zbirki kolekcionara. Svi će imati odlične fotografije u katalogu. Ovo ističem, jer će ovom prilikom skoro polovina izloženih satova prvi put biti publikovana.
Koji sat je najstariji, a koji najmlađi?
Sat iz privatne kolekcije Vitora Ristovića, iz XVI veka najstariji je. To je astronomski sat – osim što meri vreme, on pokazuje i mesečeve mene, i smenu dana i noći. A najmlađi su primerci u Svočovoj vitrini, oni su nam jedan od sponzora. Kad pominjem njih, osećam obavezu da naglasim neverovatnu predusretljivost i spremnost institucija da pomognu, svih kojima smo predložili saradnju.
Krađa Titovih satova koji su bili eksponati nedavne izložbe u Muzeju istorije Jugoslavije navodi na pitanje o obezbeđenju satova na izložbi koju organizuje Muzej primenjene umetnosti?
Izložbu će, sva tri meseca, čuvati naoružano obezbeđenje. Koliko ja znam, to nije uobičajena pojava kod nas.
Da li ste pronašli odgovor na pitanje šta je vreme, pitanje koje vas je privatno najviše motivisalo da se bavite satovima?
Ne, ali sam, mislim, dokučio, koliko je dobro što ono postoji. Jer, zamislite, na primer, kad bismo izbacili iz memorije sve temporalne pojmove, odjednom bi nestalo i onomad i prekosutra, i velelepna prošlost i svetla budućnost, pa i ovo sada. A onda bi nestali i satovi i kalendari, nestao bi sav ovaj naš circus (mundi) maximus. A šta bi ostalo, ništa? Zato, dobro je što vreme postoji. Neka ova izložba bude njemu u čast.
