U trenutku kada je Prvom opštinskom tužilaštvu u Beogradu podnela krivičnu prijavu protiv svog muža, jedna državljanka SCG verovatno nije ni slutila da je time učinila veliku stvar ne samo za sebe već i za Srbiju. Posle pet godina braka i saznanja da joj je muž HIV pozitivan, ova žena odlučila je da presavije tabak i da ga tuži zbog „namernog širenja HIV virusa“. Zahvaljujući toj tužbi, podnetoj 18. avgusta 2005, Srbija bi konačno mogla da se pridruži većini evropskih zemalja koje odavno procesuiraju one koji znaju da su bolesni, a to ne saopštavaju svojim seksualnim partnerima.
NEJEDINSTVENA EVROPA: Krivični zakon Srbije ima odredbu koja se tiče krivičnog tela prenošenja „naročito opasne bolesti“ i koja propisuje višegodišnju zatvorsku kaznu, ali je za pokretanje krivičnog postupka protiv osumnjičenog ipak neophodno utvrđivanje osnovne činjenice: da li je tuženi uopšte znao da ima HIV, odnosno da li je to skrivao (kako tvrdi njegova supruga) ili ga nije bio ni svestan. Pošto je slučaj dospeo u javnost tek pre nekoliko dana, dodatne informacije i rasprave o postojećim zakonima i predviđenim kaznama tek se očekuju. U tom smislu, biće vrlo korisna iskustva drugih evropskih zemalja, koje još nisu ustanovile zajednički model tretiranja krivičnog dela svesnog prenošenje HIV virusa.
Evropske zemlje se pre svega razlikuju prema definiciji krivičnog dela kao takvog: u nekim državama nosilac virusa kažnjava se isključivo u slučaju da je zaista preneo virus drugoj osobi, dok se u nekim drugim kažnjava čak i onaj koji je drugu osobu „samo“ izložio opasnosti (a da ta druga osoba pri tom nije inficirana). Pored SCG, u prvu grupu spadaju Belgija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Češka, Estonija, Finska, Mađarska, Irska, Litvanija, Letonija, Malta, Portugal, Rumunija, Švajcarska i Velika Britanija. Što se druge grupe tiče, tu su: Ukrajina, Švedska, Slovačka, Rusija, Poljska, Jermenija, Azerbejdžan, Danska, Francuska, Gruzija, Nemačka, Island, Lihtenštajn, Moldavija, Holandija i Norveška.
Razlike među evropskim državama postoje i u domenu kazni. Maksimalnu (doživotnu) zatvorsku kaznu za prenošenje HIV virusa predviđa zakonodavstvo Francuske, Irske, Malte i Velike Britanije, ali za sada nije poznat nijedan slučaj u kome je ovakva kazna zaista i određena. Zakonodavstvo ostalih država bilo je znatno blaže: u većini zemalja maksimalna zatvorska kazna za svesno prenošenje HIV virusa kreće se između pet i deset godina, s tim što su kazne ponegde mnogo maštovitije od pukog zatvaranja. U Jermeniji, na primer, okrivljeni može biti podvrgnut nekoj formi prinudnog rada, dok u Nemačkoj, Islandu, Irskoj i Portugalu zatvorska kazna može biti zamenjena ili dopunjena novčanom u iznosu od oko 100.000 dolara. Isto krivično delo se u Moldaviji kažnjava isključivo novčano, ali tako što okrivljeni plaća sve medicinske troškove inficiranoj žrtvi.
Prema podacima Fondacije „Terens Higins“, dobijenim putem anketiranja relevantnih organizacija u pojedinim zemljama, u Evropi su do sada zbog krivičnog dela širenja HIV virusa osuđene 84 osobe – od čega 77 muškaraca i sedam žena. U pitanju su uglavnom bili heteroseksualni odnosi, dok se među krivcima nalaze predstavnici svih socijalnih slojeva: od emigranata i fizičkih radnika, preko slučaja jedne domaćice u Italiji, do intelektualaca.
Ipak, i pored takve raširenosti, retke su zemlje koje krivično delo prenošenja HIV virusa nazivaju baš tim imenom – još uvek su u većini one koje ga kvalifikuju kao „prenos zarazne bolesti“, „trovanje“ ili „nanošenje teških telesnih povreda opasnih po život“.
PARTNERI S PREDUMIŠljAJEM: Neusaglašenost po pitanju tretmana ovog krivičnog dela možda najbolje ilustruje primer SAD, gde se žučne polemike na zadatu temu već godinama periodično obnavljaju, iako se počinioci odavno osuđuju na višegodišnje zatvorske kazne (do sada ih je osuđeno ukupno 142). Jedan od glavnih američkih problema jeste pitanje predumišljaja koji različite države, pa samim tim i drugačija zakonska rešenja, različito tretiraju. U većini američkih država, HIV pozitivna osoba može krivično odgovarati ukoliko seksualnog partnera ne obavesti o svom HIV statusu, a tokom seksualnog odnosa ne koristi zaštitu. S druge strane, u Kaliforniji i još nekoliko drugih država, za krivičnu odgovornost neophodno je dokazati da je HIV pozitivna osoba, pored svega već navedenog, „imala jasnu nameru da ugrozi partnera“. Pristalice postojanja ove odredbe tvrde da je takva formulacija neophodna zbog mogućnosti „neopravdanih optužbi na račun HIV pozitivnih“, dok drugi pak smatraju da je ona kontraproduktivna jer retko koji advokat može dokazati nešto tako neodređeno kao što je „jasna namera“.
Primera koji ilustruju ovu ili onu tezu ima mnogo, ali zanimljivo je da postoji jedan koji nekako odgovara obema stranama. Reč je, naime, o slučaju studenta iz Južne Dakote za koga je 2003. utvrđeno da je imao seksualne odnose s jednom koleginicom, a da je prethodno nije obavestio da je HIV pozitivan. Student je potom osuđen, a tadašnji državni tužilac objasnio je za „L.A. tajms“ da je „pravda zadovoljena“, što ne bi moglo da se dogodi ukoliko bi se u Južnoj Dakoti primenjivao zakon identičan onom kalifornijskom. Pristalice kalifornijske zakonske varijante dale su, međutim, svoje viđenje stvari. Prema njihovoj verziji, HIV pozitivni student saznao je da je inficiran prilikom dobrovoljnog davanja krvi, da bi se malo posle toga na njegovom koledžu pojavio medicinski radnik koji je tom prilikom saznao da student ima devojku – usledilo je obaveštavanje pravosudnih organa i student je uhapšen i pritvoren. Pošto mu je kazna preinačena u uslovnu (partnerka mu nije inficirana), ponovo je uhapšen zbog korišćenja marihuane i tom prilikom odležao je 120 dana. Kako bilo, neki američki mediji su u to doba izvestili da su čoveku ugrožena elementarna ljudska prava, pre svega ono koje se tiče privatnosti: po kalifornijskom modelu, sve to bi bilo izbegnuto, jer mu se ne bi mogla dokazati namera da počini krivično delo.
Iako je Evropa za sada lišena ovakvih debata, ne bi se moglo reći da su slučajevi prenošenja HIV virusa glatko prolazili na sudu. Na samom početku, bilo je problema s dokazivanjem da je HIV pozitivna osoba bila svesna svog medicinskog statusa. Odmah potom, u većini slučajeva postavljalo se pitanje da li je žrtvu inficirao optuženi ili je HIV virusom zaražena na neki drugi način – pošto bi analizom bilo utvrđeno da je struktura virusa žrtve ista kao kod optuženog, događalo se da advokati odbrane pokušaju da dokažu da je optuženi zapravo žrtva, odnosno da je tokom seksualnog odnosa inficiran optuženi, a ne onaj ko ga tuži. Kako u Srbiji do sada nije bilo sličnih sudskih procesa, teško je predvideti šta bi sve moglo da se dogodi u slučaju već pomenute prve tužbe. S jedne strane, kako već tradicija nalaže, mogla bi da proradi ovdašnja inventivnost u traženju rupa u zakonu (i zdravom razumu). S druge, moglo bi se dogoditi da bar u nečemu dostignemo evropski nivo. Žena koja je tužila svog supruga, bez obzira na silne probleme s kojima bi zbog toga mogla da se suoči, učinila je prvi korak. Red bi bio da tužilaštvo i sudovi budu dovoljno hrabri i učine drugi.
Na osnovu nemačkog krivičnog zakona, za svesno prenošenje HIV virusa predviđena je desetogodišnja zatvorska kazna. Praksa, međutim, pokazuje da na konačnu odluku nadležnih mogu uticati razni faktori. Naime, prema podacima Fondacije „Terens Higins“, u Nemačkoj su zbog ovog krivičnog dela do sada osuđena tri čoveka: jedan Afrikanac, jedan Amerikanac i jedan Nemac. Prvi je kažnjen šestogodišnjom zatvorskom kaznom, drugi je osuđen na maksimalnih deset godina (pošto je inficirao čak četiri žene), dok je Nemcu određena 18-mesečna uslovna kazna. Obrazloženje je u tom slučaju bilo izuzetno inventivno: čovek je, navodno, izbegao da ejakulira tokom seksualnog odnosa sa svojom partnerkom (što je, isto tako navodno, smanjilo rizik od prenošenja virusa).
Jedan od privih procesa pred američkim sudovima vođen je 1996, u vreme kada prenošenje HIV virusa još nije bilo utvrđeno kao krivično delo u većini država. Čovek koji je znao da je HIV pozitivan i koji nije koristio kondom tokom seksualnog odnosa s partnerkom, tada je osuđen za „napad smrtonosnim oružjem“.
Hans Oto Šiman, 56-godišnji nemački invalid koji je živeo na Tajlandu, optužen je u novembru 2004. da je tokom prethodnih deset godina HIV virusom inficirao čak 100 Tajlanđanki. Pošto Tajland nema zakone koji bi sankcionisali ovakvo delo, osuđen je na dva meseca zatvora zbog istekle vize i posle toga deportovan u Nemačku. Šiman je kasnije tvrdio da nije učinio ništa loše, a mediji su preneli da je gajio patološku mržnju prema Tajlanđankama i nazivao ih vešticama i majmunima.
Najduža do sada zabeležena zatvorska kazna određena je u SAD, izvesnom Entoniju Vitfildu: pošto je počinio više sitnijih krivičnih dela, a potom HIV virusom inficirao svoju suprugu i još četiri druge žene, on je osuđen na ukupno 178 godina zatvora. Kako je Vitfild Afroamerikanac, ovaj slučaj izazvao je lavinu rasističkih ispada, a građanima su deljeni leci na kojima je pisalo: „Ne vodite ljubav s crncima: izbegnite sidu.“
„Ko znajući da je zaražen naročito opasnom bolešću zarazi tom bolešću drugoga koji nije znao ili nije mogao da zna za njegovu bolest, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.“ (Krivični zakon Republike Srbije, član 122a)
„Ko drugog teško telesno povredi ili mu zdravlje teško naruši,
kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.“ (KZS, član 53, tačka 1)
„Ko drugog telesno povredi ili mu zdravlje naruši tako teško da je usled toga doveden u opasnost život povređenog ili je uništen ili trajno i u znatnoj meri oslabljen koji važan deo njegovog tela ili koji važan organ, ili je prouzrokovana trajna nesposobnost za rad povređenog, ili trajno i teško narušenje njegovog zdravlja ili unakaženost, kazniće se zatvorom od jedne do deset godina.“ (KZS, član 53, tačka 2)
„Ako povređeni umre usled povreda iz st. 1. i 2. ovog člana, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do dvanaest godina.“ (KZS, član 53, tačka 3)
