Vikendice uvr’ kuće

Fenomen poznat pod nazivom divlja tj. bespravna gradnja prisutan je kod nas već decenijama tokom kojih je, primera radi, nikla Kaluđerica, naselje izgrađeno bez urbanističkih dozvola, najveće te vrste na Balkanu ako ne i u Evropi. Na kraju dvadesetog veka virus ovakvog načina gradnje proširio se sa daleke periferije i na elitna naselja kao što su Dedinje i Senjak, ali i centar Beograda. Tako je niklo mnogo arhitektonskih rugoba koje će nas dugo podsećati na „godine raspleta“.

Dve kuće, nalik vikendicama, podignute tokom devedesetih na ravnom krovu zgrade u Pop Lukinoj 17, kod mosta Bratstva i jedinstva, isticane su kao primer nad primerima narastajućeg urbanističkog haosa, samovolje pojedinaca, korumpiranosti opštinskih i gradskih činovnika i, uopšte, svega ružnog što nam se događalo. Na jednoj od dve postojeće „kuće na kući“ ovih dana skinut je krov i čini se kao da je rušenje bespravno izgrađenog u samom centru grada najzad počelo. „Počelo jeste, ali ne rušenje već rekompozicija“, kaže za „Vreme“ Ivan Bašić, vlasnik jedne od tih kuća. Za sve što je izgrađeno, naime, kako god da izgleda i šta god ko o tome mislio, postoje uredne dozvole izdate još 1993. tako da za rušenje, jednostavno, nema pravnog osnova.

NADGRADNJA NADGRADNJE: Zgrada o kojoj se govori podignuta je 1936. godine. Imala je tri sprata, kosi krov koji je bio opasan ukrasnim zidom atikom sa amforama na uglovima, slično mnogim zgradama koje su tada gradili dobrostojeći domaćini. Trideset godina kasnije, u prvom naletu nadziđivanja zgrada, dozidana su još tri sprata koja su se završavala ravnim krovom, uobičajenim za socrealističku arhitekturu. Početkom devedesetih tri od četiri vlasnika stanova na poslednjem spratu, pozivajući se na pravo preče gradnje, podneli su zahtev opštini Savski venac za nadoziđivanje u skladu sa tadašnjim naumom da se umesto ravnih krovova, gde god je to moguće, naprave kosi i tako reši problem s prokišnjavanjem, da se novodobijeni prostor iskoristi za stanovanje i pri tom prištedi novac za uređenje gradskog zemljišta i izgradnju infrastrukture, što je neophodno kada se zida od temelja. Kako nikakvih pravnih prepreka nije bilo, dozvole su izdate. Takse, doprinosi i sve drugo što treba uredno je plaćeno i počela je izgradnja. Radovi su tekli sporo zbog svega što se kasnije događalo. Do danas jedna kuća je, može se reći, skoro završena, druga je stala na grubim radovima, dok treća nije ni započeta.

„Kad smo dobili dozvole, ni na kraj pameti nam nije bilo šta nas sve čeka. Tek kad smo kuće ukrovili, shvatili smo da se izgrađeno vidi iz maltene celog grada i da zaista svojim izgledom bode oči. Postalo nam je jasno da, bez obzira na dozvole koje imamo, naš poduhvat neće izaći na dobro“, kaže Bašić. „I nije“, nastavlja, „evo već osmu godinu živimo na gradilištu. Ove sobice na spratu nikad nisu završene jer smo znali, iako je sve urađeno po odobrenom projektu, da ćemo zasigurno, zbog izgleda, morati da preziđujemo. Sve ove godine mi kao imamo neki prostor koji je videlo pola Evrope, ali ga faktički ne koristimo jer još nije završen. Ni čestitu ogradu još nismo napravili već samo ovu improvizovanu jer nismo znali kakvo će krajnje rešenje biti.“

NOVINARSKA POSLA: Prave muke, priseća se Bašić, počele su onda kad su se pojavili novinari. „Ali ne oni novinari koji žele da se udube u suštinu problema, da vide šta se zaista događa i da to objave, već oni koji su pisali onako kako su sami konstruisali ili onako kako misle da će se uredniku dopasti; možda im je manjkalo tema a nešto su morali da napišu, ili… šta ja znam šta je kome u glavi i zašto piše tako kako piše. Kako god, niko od njih, evo do danas, nije blagoizvoleo doći kod nas da se eventualno raspita šta se to u stvari ovde gradi. Kao što vidite, ne ujedamo a i pas je pitom.“ U početku su, kaže, pokušavali da demantuju takvo pisanje, ali bez uspeha. Ubrzo su odustali shvatajući da što se više brane to više podgrevaju priče. „To je isto kad komšiluk počne da priča kako varate ženu: šta god da uradite da priče prestanu uzimaće se kao dokaz vaše krivice.“ S druge strane, sigurnost su im ulivali „papiri“ koji su, crno na belo, pravno valjani.

„Nikome nije drago da bude povod za ispiranje usta, pa makar i postojao razlog za to. Kad je na pravdi boga, još teže pada. A svakakvih napisa je bilo“, nastavlja Bašić. „Te ruglo grada, te bespravna gradnja, te urbanistička mafija i šta sve ne. Čitali smo u novinama kako se na terasi gaji paradajz, pa onda da sam ja kriminalac, da je ovde izgrađen veliki bazen pa čak, koliko god nemoguće bilo, i garaža. Bazen, doduše, imamo ali je veličine lavora i ja bih ga baš tako nazvao. U štampi su čak objavljivani i datumi kada je zakazano rušenje, a da pri tom ništa zvanično na našu adresu nije stizalo, makar neko obaveštenje ili poziv na razgovor, ništa. Doduše, nisu dolazili ni da ruše. Korak po korak, priča po priča, postali smo nezaobilazna tema na svim medijima: ako bi na nekoj televiziji gostovao neko iz gradske vlasti, bilo da se razgovaralo o vodovodu, kanalizaciji, gradskom prevozu ili bilo kojoj drugoj gradskoj temi, nas nisu zaobilazili. Pri tom niko da kaže da dozvola za gradnju postoji i da mi zaista nismo krivi što je tako.“

Dara je, kaže Bašić, prevršila meru kada je fotografija zgrade, kuće na kući, tačnije rečeno, osvanula jednog jutra na bilbordima. Tada su se obratili opštini, gradu, zavodu za zaštitu spomenika i svuda gde treba, sa zahtevom i molbom da se nađe neko rešenje da ovo što je napravljeno ne bude više prst u oku, da se projekat preradi i sve izvede tako da se ostvari arhitektonski sklad i da se, kako kažu, „skinemo više sa naslovnih strana“. Projekat po kome će se nastaviti radovi napravljen je još 1996, ali se sve ove godine „krčkao“ u nekoj fioci da bi ovih dana najzad bio konačno odobren. Zašto se toliko čekalo, verovatno znaju, ako znaju, samo oni koji su fasciklu sa ovim predmetom premeštali sa mesta na mesto čekajući, verovatno, da neko drugi nađe rešenje i potpiše ga. Sada se i to čudo dogodilo.

PUJ PIKE: Po novousvojenom projektu, zgrada će izgledati kao pre Drugog svetskog rata. To će se postići demontiranjem postojećih krovova i njihovim okretanjem za devedeset stepeni tako da budu paralelni sa fasadom. Ponovo će, takođe, biti izgrađena atika sa svim ukrasima kakvi su bili. Nedostaje još detaljno uputstvo sa izradu fasadnih ukrasa, ali radovi, u onom delu u kome su definisani, mogu početi. Rok u kome svi radovi imaju biti završeni vrlo je kratak, ali ne i nedostižan i u ponedeljak se počelo s postavljanjem skela i iznošenjem materijala. Ako vreme dozvoli, tvrde domaćini, sve će biti gotovo za mesec i po dana. „Naravno, biće završeno samo ono što se spolja vidi, dok će unutrašnjost sačekati neka bolja vremena.“

Novi projekat, nekom čudnom logikom, podrazumeva ponovno plaćanje svih taksi i doprinosa, ponovljeno geomehaničko veštačenje, statičke proračune i sve ostalo što predthodi gradnji iako se, u suštini, menja samo izgled a ne gabarit ili namena objekata. Dakle, ‘ajd Jovo nanovo, kao da do sada ništa nije ni građeno ni plaćeno. Pri tom, nije reč o legalizaciji bespravne gradnje, već samo o izmeni projekta koji je već jedanput odobren. Potrebna svota, mora se reći, nije zanemariva. Samo nadoknada za korišćenje gradskog zemljišta iznosi sto pedeset eura po kvadratnom metru i to, opet po teško razumljivoj logici, samo ako se uplati odmah ceo iznos. Plaćanje na rate je, međutim, dvostruko skuplje. Ni projekat ni veštačenja nisu džabe, takođe. „Nisam uopšte u dilemi da li da platim ili ne, jedino se pitam koja je prava cena te nadoknade i da li, ako nemamo odmah sve pare, udvostručavanjem plaćamo neku kaznu i da li će, recimo, i za obnavljanje zgrade CK (palate Ušće) morati da se plati taksa kao da objekat uopšte ne postoji“, kaže Bašić. „Druge mi nema već da platim i tako najzad rešim stambeni problem svoje porodice.“ Srećom ili nesrećom, zavisi sa koje strane se gleda, novac za takse je obezbeđen: njegova supruga je kao tehnološki višak, posle dvadeset osam godina provedenih u Robnim kućama Beograd, prihvatila otpremninu od sto eura za svaku godinu staža i time je i taj problem rešen. Posle će, kaže, gledati šta će dalje, samo da se ovo već jedared završi.

Sa terase ispred kuća puca pogled za nezaborav: kao na dlanu vidi se polovina Beograda, od Velikog ratnog ostrva do Avale. „Ovo što sada gledate više se videti neće“, objašnjava Bašić. „Atika je projektom predviđena da bude tri metra visoka u centralnom delu a na uglovima će, tamo gde će biti postavljene dvometarske amfore, biti upola niža tako da ćemo umesto terase imati hodnik bez krova. Zalazak sunca, kada sve bude završeno, više se odavde neće moći gledati. Ali, šta je tu je, očigledno tako mora biti.“ Tako je priča o vikendicama na krovu u centru Beograda najzad dobila tačku. Ni deset godina nije prošlo.