Veliko slavlje za bivšeg carevića

Oto je umro u mestu Peking (Pöcking) u Bavarskoj. Tu je obavljena prva crkvena ceremonija, kao što je red. Zatim je kovčeg sa telom prenet u Minhen, gde je ponovo dat crkveni pomen. Posle toga su posmrtni ostaci prevezeni u manastir Marija Cel u Štajerskoj. Zanimljivo je da su na ekumenskoj službi u toj manastirskoj crkvi pored nadležnog katoličkog biskupa Štefana Turnovickog učestvovali i penzionisani glavni rabin Bavarske Steven Langnas i bosanski reis-ul-ulema, Mustafa efendija Cerić. Cerić je izgovorio iste reči molitve kao njegov prethodnik u dalekoj prošlosti 1916. godine na upokojenju cara Franca Jozefa.

U manastir Marija Cel prenet je i kovčeg Otove supruge Regine, koja je umrla godinu dana ranije, a kao rođena princeza od Majningena „privremeno“ bila sahranjena u porodičnoj grobnici negde u Tiringiji.

Sledeća stanica sahrane u nastavcima bila je u subotu u Beču, gde je bračni par u kripti manastira kapucina u centru prestonice posle pompeznih ceremonija našao svoje poslednje utočište, a u nedelju se posebno morbidnim činom Otovo srce u ukrašenoj urni posebno položilo u manastiru Panonhalma kod Đera, jer je (oh, Bože!) toliko voleo „svoju“ Mađarsku. Voleo bih da znam kako i gde su patolozi vadili Otovo srce da bi ga položili u urnu, kako su oni taj svoj nesvakodnevni posao komentarisali posle obavljenog čina pušeći i ispijajući po koju rakijicu u pokoj duše, koliko su ekstra za to plaćeni od koga? Samo što bi to bio posao za romanopisca, a ne za izveštača sa „sahrane stoleća“.

OTO CITIRA MAO CEDUNGA: Pre nego što nastavim, moram da ispričam kako smo se moja žena i ja pre petnaestak godina upoznali sa Otom Habsburgom baš u prelepom manastirskom konaku u Marija Celu. Pitali su me telefonom da li bih pristao da učestvujem u debati o Evropi, a u okviru nje održim predavanje. Organizatori preuzimaju troškove puta, tri dana boravka za ženu i mene i nude pristojan honorar. Pristajem sa zadovoljstvom. Sutradan se javlja ista osoba:

„Da li je za vas problem ako učestvuje i veliki gospodar?“

Ja zapanjen:

„Šta je ili ko je veliki gospodar?“

„Oto fon Habsburg-Lotringen.“

Meni smešno:

„Zašto ne kažete ili doktor Habsburg ili njegovo carsko visočanstvo?“

„Pa mi njega tako zovemo.“

Rekoh da meni to, naravno, nije nikakav problem. I tako se upoznasmo. On stiže sa malim, otmenim zakašnjenjem. Predstavljaju sve nas redom. Moja žena, balerina, pošto je igrala u bezbroj opereta, pred njim napravi pravilan reverans, on ne shvata da se zavitlava, mrtav ozbiljan joj galantno ljubi ruku. Sa mnom razgovor počinje na mađarskom jeziku, jer je na osnovu mog prezimena shvatio da može, čudi se zašto moja žena ne razume, prelazi na naš jezik, koga on naziva hrvatskim. Saznajem da pored nemačkog i ta dva jezika tečno govori još i engleski, francuski, španski, češki, ali i latinski. Njegova mama, poslednja austrougarska carica, Zita, pobrinula se da nauči jezike zemalja imperije kojoj je na čelu bio njegov tata, a on je kao dete nekoliko godina formalno bio prestolonaslednik.

Većina nas od njega mlađih govorili smo sedeći, on, tada već star preko osamdeset godina, stojeći uspravno, tako je, kao da je progutao motku, odgovarao i na pitanja iz publike. Naglašavajući značaj poljoprivrede, koja je po njegovom mišljenju bila zapostavljena u nekim delovima Evrope, citirao je i Mao Cedunga, koji je, reče doktor Habsburg, bolje razumevao potrebe naroda od mnogih drugih političara.

PRESTOLONASLEDNIK SE ZAKLINJE REPUBLICI: Austrijska republika stvorena posle izgubljenog Prvog svetskog rata donela je poseban zakon kojim se pripadnicima dinastije Habsburg-Lotringen zabranjuje ulazak i boravak u zemlji dok se pojedinačno službeno ne odreknu svih aspiracija svoje loze i ne zakunu na vernost republici. Oto je odrastao u Švajcarskoj, Francuskoj, Španiji, dugo boravio u Americi, posle Drugog svetskog rata se vratio u domovinu, ali je proteran, nastanio se u Nemačkoj i primio nemačko državljanstvo. Pristupio je bavarskoj desničarskoj partiji CSU, ali nije mogao da uđe u Austriju. Njegov najstariji sin Karl, rođen 1961. godine, dobio je austrijski pasoš na kome je pisalo: „Važi za sve zemlje osim za Austriju.“

Posle priličnog kolebanja Oto Habsburg je napisao sledeću izjavu:

„Da bih mogao da se vratim u svoju domovinu izjavljujem u svoje sopstveno ime, u ime svoje supruge i svoje maloletne dece da kao austrijski državljani priznajemo zakone koji sada važe u Austriji i da sebe smatram vernim građaninom Republike.“

Koaliciona vlada Austrije nije bila zadovoljna sa takvom izjavom, jer je smatrala da nije dovoljno izričita. Odbila je da mu dozvoli ulazak u zemlju. Oto se žalio sudu, izgubio parnicu, žalio se austrijskom Ustavnom sudu, koji je sebe proglasio nenadležnim, ponovo upravnom sudu, opet izgubio, i na kraju potpisao novu izjavu u kojoj se poziva na austrijski zakon iz 1919. i nastavlja:

„Izričito se odričem svog pripadništva dinastiji Habsburg-Lotringen i izričito se odričem svih zahteva za vladavinom i izjavljujem da sebe vidim kao vernog državljanina Republike.“

Tek posle toga je 1966. prvi put ponovo stupio na tle Austrije, što je, doduše, izazvalo protestni štrajk 250.000 radnika.

Na pitanje da li je republikanac ili monarhista odgovorio je dvosmisleno da je legitimista. Po njegovom shvatanju ipak bi po božjim zakonima bilo „legitimno“ da je nasledio carsko dostojanstvo, pod starost se ispravljao da se ne radi o pravima, nego o odgovornosti pred Bogom.

Sad je pokušao da povrati deo imanja svoje porodice. Tvrdio je da se u vreme vladavine njegovih predaka tačno znalo šta je „erarsko“, to jest, „vladarsko“, što je po njegovom tumačenju sada „državno“, ali da se znalo i šta je privatno, naveo je nekoliko dvoraca u provinciji, šume, lovišta i, dosta lukavo, da je u vreme Hitlera potvrđeno da su mu te nekretnine konfiskovane, pa se pozivao na zakone o restituciji imovine otete Jevrejima. Izgubio je parnicu u Austriji, žalio se međunarodnom sudu, pa je opet izgubio.

DINASTIJE HABSBURG, KARAĐORĐEVIĆ I PETROVIĆ: Navodim sve to tako detaljno razmišljajući o nejasnom statusu Karađorđevića i njihovih pretenzija kod nas u Srbiji, kao i o novom zakonu o Petrovićima u Crnoj Gori. Našeg pretendenta, Aleksandra, (pretendenta, nikakvog princa ili prestolonaslednika sve dok je Srbija republika) nisu na vreme naučili da govori ni maternji, grčki (majka mu je bila Grkinja), ali ni očev srpski jezik, pa se po mom mišljenju bruka na svakom javnom nastupu. Kad već očigledno nije darovit za jezike pametnije bi bilo da ćuti. Habsburga sam mirne duše mogao da oslovim sa „gospodine doktore“, jer je doktorirao negde u Belgiji, a za Karađorđevića baš i ne znam nizakakvu zakonito utemeljenu titulu, osim nekog britanskog oficirskog čina poručnika, šta li beše. Građanin poručnik Karađorđević? Zašto da ne, ali voleo bih da saznam ko mu plaća kiriju, pretplatu novina itd… Čujem da je porodica, da su naslednici njegovog dede međusobno posvađani šta je čije, a država Srbija? Sudovi Srbije?

Ovde je, međutim, reč o sahrani građanina doktora Habsburga. U Austriji nije bio „fon Habsburg“, jer su plemićki predikati zakonom ukinuti i u službenoj upotrebi zabranjeni. Nemačka je u tom pogledu lukavija, tamo se „fon“ smatra delom prezimena. Zabavno je što sledstveno tome svako živ može svoje prezime da i službeno zameni sa takvim dodatkom. Jednom prilikom sam naivno pitao velikog hrvatskog dirigenta Lovra fon Matačića odakle mu plemstvo, uveren da ga je valjda neko u porodici stekao, ali on mi je objasnio da je „von Matacic“ njegov zvanični umetnički pseudonim.

POGREB KAO KARNEVAL: Dinastija Habsburg – poreklom vitezovi-razbojnici iz Švajcarske – vladali su delovima Nemačke, a potom Austrije i inih zemalja od 1273. do 1919. godine. Od vremena cara Matije – koji je pored ostalog nosio i titulu hrvatskog kralja Matije II – od 1619. godine članovi dinastije se sahranjuju u kripti crkve kapucinera u centru Beča.

Opelo u Beču je vodio austrijski kardinal Kristof Šenborn u katedrali Svetog Stefana naglašavajući da to čini u ime pape, koga je predstavljao papski nuncije. Pokojnika je nazvao velikim vernikom i Evropljaninom.

Od krunisanih glava stigli su samo švedski kralj Karl Gustav i nadvojvode Luksemburga Henri i Lihtenštajna Adam II, bivši car Bugarske Simeon II i bivši rumunski kralj Mihael I. Kažu da je protokol imao muke da smesti uvažene goste, a da se niko ne uvredi.

Opelu su prisustvovali i predsednik Republike Austrije Hajnc Fišer, predsednik vlade Verner Fajman i gradonačelnik Beča Hojpl, koji su socijaldemokrati. Iz njihove partije su se čuli i kritički glasovi, jer je njihovo prisustvo navodno „nedostatak razumevanja suštine republike.“ Fajman je objasnio da je njegovo pojavljivanje u okviru pogrebnih svečanosti samo „pristojnost i saosećanje sa porodicom.“ Prisutni su, naravno, bili i članovi vlade koalicionog partnera, Narodne partije, na čelu sa zamenikom predsednika vlade i ministrom inostranih poslova, Špindelegerom, drugih političkih partija, verskih organizacija, krupnih preduzeća, svih onih koji su smatrali da moraju da dokažu da imaju pravo da statiraju u toj džinovskoj opereti.

Zatim je Oto Habsburg u kovčegu prekrivenom crno-žutom zastavom austrougarske imperije (zastava republike Austrije je crveno-belo-crvena) do kripte vožen na postolju na točkovima, koji su gurali statisti, u povorci su uz potmuli ritam bubnjeva marširali malteški vitezovi, članovi streljačkih udruženja i raznih korporacija u staroj, tradicionalnoj odeći sa perjem na šeširima, folklorne grupe, nošeni su šareni barjaci, ali se nisu koristile zlatne kočije sa staklenim zidovima, kao prilikom ispraćaja Otove majke, poslednje carice, Zite, koja je u svojoj 97 godini umrla 1989, jer je, kako reče Karl Habsburg, bilo komplikovano da se uvežbaju konji za vuču. Vod streljačke družine otvorio je počasnu paljbu, pucalo se i iz topova, imitacije stare artiljerije iz ratova XIX veka, što nije uplašilo samo golubove, nego su se oglasili i alarmi bezbroj naokolo parkiranih automobila.

Na zakazanoj protestnoj akciji Leve Partije, sazvane da bi se ukazalo na „falsifikovanje istorije pomoću pogrebnih svečanosti“, pojavilo se samo desetak Bečlija, dok je u centru grada pogrebnu povorku pratilo oko deset hiljada radoznalaca, pretežno strani turisti, a austrijska državna televizija je ceremoniju prenosila punih šest sati. Međutim, nigde traga tuge za pokojnikom. Uspešno su se prodavali suveniri. Vladala je atmosfera karnevala i vašara, nikako oproštaja sa pokojnikom.

OTO, GREŠNIK I SMRTNIK: Najzanimljiviji deo bio je ritual kucanja na vrata crkve. Kovčeg je, kao što običaj nalaže, zastao pred zatvorenim portalom. Jedan od prijatelja porodice, Ulrih Valter Lip, snažno je zakucao na visoka, gvozdena vrata. Iguman je strogo pitao ko želi da uđe. Odgovoreno mu je:

„Oto Austrijski, nekada prestolonaslednik Austro-Ugarske, kraljevski princ Mađarske i Češke, Dalmacije i Hrvatske, Slavonije, Galicije, Lodomerije i Ilirije, veliki vojvoda Toskane i Krakova, vojvoda Lotringije, Salcburga, Štajerske, Koruške, Kranja i Bukovine, veliki knez Transilvanije, grof Moravski, vojvoda Gornje i Donje Šlezije, Modene, Parme, Pjaćence i Guastale, Aušvica i Zatora.“ (Ni ja ne znam šta je Guastela i kakve veze s tim ima Aušvic.)

Iguman odgovara kratko i jasno:

„Takvog ne poznajemo.“

Spolja ponovo zakucaju i smerno kažu:

„Oto, grešnik i smrtni čovek“.

Iguman otvara kapiju i odobrava:

„Neka uđe!“

Pokojniku u susret izlaze monasi. Posmrtne ostatke u kriptu prati samo najuža porodica. Ostali se razlaze. Bizarno je što je leš stigao bez srca, koje se u urni uputilo za Mađarsku.

U toj kripti do sada je sahranjeno 146 lica, poslednji do sada, 2008. godine Otov mlađi brat Karl Ludvig. Pošto su svoje večno utočište sada našli Oto i njegova Regina, slobodno ostaje samo još jedno mesto. Već sada se zna da je rezervisano za udovicu Karla Ludviga, Jolandu. Posle njene sahrane, koja će svakako biti mnogo skromnija, kripta postaje turistička znamenitost, što je, doduše, već i sada. Na prilično dugačko poglavlje austrijske, a poprilično i evropske istorije, stavljena je tačka.

PROTIVNIK HITLERA, PRIJATELJ FRANKA: Austrijski dnevni list „Standard“ piše da su Otovom smrću i njegovom „imperijalnom sahranom“ Habsburgovci definitivno dospeli „u fundus Republike“ kao, na primer, daleko pre njih lipicaneri, ali da taj fundus ne pripada samo Austriji, nego, što baš ilustruju i lipicaneri, takođe i Italiji, Sloveniji i drugim zemljama. Neki komentatori podsećaju i da su u vreme Habsburgovaca stvarali veliki kompozitor kao Mocart, Hajdn, Betoven, Šubert, znači nije to bila samo „tamnica naroda“, nego i pogodno mesto za stvaralaštvo značajnih umetnika i naučnika.

Oto Habsburg je imao sedmoro dece, dvadeset i dvoje unučadi, dvoje praunučadi. Njegov najstariji sin, Karl, koji se sada smatra „glavom kuće“, povodom pogrebnih svečanosti svog oca na pitanje novinara trećeg programa radio Austrije odvalio je sledeće:

„Ja ceremoniju sahrane svog oca organizujem već dvanaest godina.“

Reče i da njegov otac nije bio uključen u planiranje:

„Za njega je isključivo bilo važno da se u to uključe i veze sa Mađarskom.“

Oto Habsburg je verbalno oštro osuđivao Hitlerov nacionalsocijalizam i bio protiv priključenja Austrije Nemačkoj, ali je negovao prijateljske odnose sa španskim diktatorom Frankom, a istovremeno imao određene veze i sa američkim predsednikom Ruzveltom i britanskim premijerom Čerčilom. Imao je krajnje odbojan stav prema komunizmu i Sovjetskom Savezu, ali se posle pada berlinskog zida, koristeći svoj položaj nemačkog poslanika u evropskom parlamentu, zalagao za što brži prijem istočnoevropskih zemalja u EU. Austriju i njene građane nije smatrao saučesnicima Zla, koje je pod vlašću sunarodnika Adolfa Hitlera nadvladalo Evropom, naprotiv, Austrija je za njega bila „prva žrtva nacizma“, a oduševljenje Bečlija prilikom ulaska Hitlera u svoj grad 1938. godine nazvao je „prirodnom gužvom“ nevinom „kao povodom neke fudbalske utakmice.“

To austrijskog kardinala Šenborna i veći broj komentatora nije sprečilo da se od Ota Habsburga oproste kao od „velikog Evropejca“.

NOVA GLAVA KUĆE HABSBURG: Dok se za Ota bar može reći da je bio zanimljiv čovek, njegov najstariji sin Karl je do sada padao u oči samo negativno. U svojoj dvadesetoj godini se upisao na prava na univerzitetu u Salcburgu, pa je prekinuo i počeo da studira španski i politologiju, 1993. godine odustao je i od toga i postao vanredni student nekakvog privatnog univerziteta u Beču koji se zove „International management development university“, ali koji nije priznat kao visoka škola, nego nudi „studije slične univerzitetskim“. Ugovor, koji je ta ustanova imala sa Univerzitetom Kalifornije, odavno je raskinut. Karl Habsburg je i nadalje tipični večiti student koji ima indeks već 30 godina.

Jula 1998. godine Karl Habsburg uhvaćen je na austrijskoj granici u pokušaju da krijumčari brilijante u vrednosti od 109.000 evra, pa je platio kaznu. Pare je nabavio oženivši se sa bogatom naslednicom u Nemačkoj. Ponovo je kažnjen zbog afere kada su se prilozi za fondaciju „World Vision“ „greškom“ prelili na njegov privatni račun za „Socijalno-hrišćansku Alijansu,“ na čelu koje je hteo da učestvuje na austrijskim parlamentarnim izborima 1999. godine. Osim što se obrukao, morao je da vrati 40.000 evra, a ta Alijansa dobila je 1,5 procenata glasova. Njegov otac ga je tada branio neuspelim upoređenjem da mu sin nosi Ime Habsburg kao svojevremeno „nesrećni Jevreji svoju žutu zvezdu“. Međutim, Karl ipak ima položen pilotski ispit, pa je i vlasnik jednog aviona marke Česna L-19A.

Karl Habsburg „ne isključuje“ da će još igrati nekakvu političku ulogu u Austriji i/ili Evropi, ali zasad ništa ne ukazuje da ima bilo kakav dar da učestvuje u javnom životu. Smatra se da oko 1,5% stanovništva Austrije želi povratak monarhije. Sa Karlom Habsburgovci verovatno zauvek silaze sa bilo kakve javne scene, on nije naročito pogodan čak ni za tabloide.

Visoko plemstvo će se i nadalje uz burne aplauze u operetama u Beču i širom planete pojavljivati kao kostimirani pevači i članovi hora i baleta.

Još za vreme Habsburgovaca važila je izreka, koja takođe dobro pristaje uz modernu Austriju, jer u njenom Ustavu postoji odredba o „večnoj neutralnosti“:

Bella gerant alii, tu felix Austria nube.
Nam quae Mars aliis, dat tibi diva Venus.

(U prevodu: Ratove neka vodi drugi, srećna Austrijo, ti se ženi. Što drugima daje Mars, tebi daruje božanstvena Venera.)

CAR,…

…CARICA I…

…CAREVIĆ: Na kraju, kucanje na rajska vrata (slika na dnu teksta)