Vanredno Sretenje i zatvoreni dućani

Da ne bi ovog kijameta, možda bi građani Srbije zapamtili Sretenje kao nikad dosad. Em pada u sredu, em dva dana fraj. Ko se seća Dana republike bivše zemlje, zna dobro šta je značilo kad 29. novembar padne u sredu. Petak se podrazumeva, ponedeljak i utorak se nekako „ukradu“, plus dva vikenda. Tako je trebalo da nam „proradi“ ove godine i Dan državnosti.

Ali, narod neće upamtiti ove dane po Sretenju, nego po kijametu. Vlada je, zbog moguće nestašice struje u Srbiji, donela odluku da petak 17. februar bude neradan dan, a da u ponedeljak i utorak 13. i 14. februara radi samo – ko mora. Pa je Dan državnosti koji se prvi put ove godine obeležava sa dva neradna dana (15. i 16. februar) baš dobro došao da se pregura vanredna situacija. Tako će vladajuća koalicija, za razliku od naroda, upamtiti ovo Sretenje, kad je ugasila svetlo u državi da bi bilo struje za narod.

Vanredna situacija sa crvenim slovima u državnom kalendaru traje otkako se raspala Jugoslavija. Spotičemo se o te praznike kao i o istoriju. Poslednje proširenje liste državnih praznika krajem prošle godine, pokazalo je da vladajuća koalicija ozbiljno pokušava da izmiri i ovovekovne „četnike“ i „partizane“, ali i antifašističko sećanje Srba iz Srbije i Srba preko Drine. Da joj niko ništa ne zameri, kad već ionako praznujemo manje od građana EU, pa eto, nek se dopišu i ti praznici.

Tako smo od 2012. uveli tri nova praznika. Naporno je stalno ponavljati, ali: Dan primirja u Prvom svetskom ratu 11. novembra, u spomen na sve nevino stradale od 1914. do 1918. godine, neradan dan. Dobili smo i Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu (21. oktobar – Šumarice) i Dan sećanja na žrtve holokausta, genocida i druge žrtve fašizma u Drugom svetskom ratu (22. april – proboj logoraša iz Jasenovca). Ali će se ova dva dana sećanja obeležavati – radno. U tom bloku Izmena Zakona o državnim i drugim praznicima, praznik Sretenje – Dan državnosti Srbije produžen je na dva dana. Tako, po ovoj računici, dosadašnjih osam neradnih dana (Nova godina dva dana, Praznik rada dva dana, Božić jedan dan, Uskrs dva dana i Sretenje jedan dan) naraslo je na deset, pa smo se sad približili zemljama EU. Deset dana godišnje praznuju Italija, Belgija, Danska i Luksemburg. Velika Britanija i Holandija imaju osam neradnih državnih praznika godišnje, Irska devet dana. Nemci i Austrijanci imaju po 13, a Grci 12 neradnih dana državnih praznika godišnje. Tako da ima prostora da ubacimo još koji praznik.

Ako zanemarimo ovoga puta cinične komentare da smo u našoj nam državi sve oposlili pa nam je samo ostalo da pribeležimo crvena slova u kalendaru, zašto se ovde još uvek sa setom pamti svinjokolj na Dan republike 29. novembar? A Srbi nikako da upamte šta se slavi na Sretenje: četrdeseti dan po Roždestvu Hristovu, Prvi srpski ustanak 1804, ili Sretenjski ustav 1835? Koje smo sve praznike proslavljali od Kneževine Srbije do Koštuničine i Tadićeve Srbije? I, na kraju, šta je potrebno (pored državno-medijskog pritiska) da jedan praznik bude prihvaćen (ili odbijen?) među građanima i koji je to ključ koji bi valjalo primeniti za biranje državnih datuma? Da li je to mirenje svih srpskih suprotnosti ili se one samo državnim blagoslovom nerada mogu izmiriti, što je provereni recept Josipa Broza?

MILOŠEVIĆEVA KONFUZIJA I VOJNE STRANPUTICE: Ne valja kad se praznik „ne primi“, a samo vreme može da pokaže da li je „ušao u narod“. Na to ukazuje istoričar dr Bojan Dimitrijević, naučni savetnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu: „Posle raspada Jugoslavije novim vlastima u Srbiji bilo je potrebno novo istorijsko utemeljenje. Tada su uvedeni novi praznici: 28. mart – Dan državnosti Srbije, kad su uvedene ustavne promene o celovitosti Srbije, odnosno 27. april – Dan kada je formirana SRJ. To su datumi koji su vezani za Miloševićevu epohu i danas ih se više niko ne seća, iako su bili aktuelni do pre 11, 12 godina. Ni tada se građani nisu identifikovali sa praznicima Miloševićevog vremena, to je vrlo karakteristično, ti dani državnosti su bili potpuno nejasni.“ Milošević je bio ideološki konfuzan. Nije se odrekao praznika iz SFRJ. Tokom devedesetih slavili smo njegove, ali i praznike SFRJ, 29. novembar – Dan republike, 4. jul – Dan borca i 7. jul – Dan ustanka naroda SR Srbije, Prvi maj… Dimitrijević objašnjava: „Dva ustanička praznika u višepartijskoj Srbiji devedesetih su bila meta kontroverzi, pa nisu imali značaj kao u vremenu SFRJ. U to vreme su reafirmisani datumi iz 19. veka, Prvog svetskog rata i duhovni praznici, ali ne kao državni. Božić, Uskrs, slave slavili su svi koji su hteli. Devedesetih je, dakle, nastao konglomerat praznika, slavilo se sve i svašta, i to nije prošlo.“

Dan vojske je, recimo, od raspada Jugoslavije do danas promenio nekoliko datuma i zgodan je primer svih državnih vrludanja. Posle raspada SFRJ i rata u bivšoj zemlji, i Dan JNA, 22. decembar, prestao je da važi. Danas se malo ko seća da je ovaj datum izabran 1947, u predvečerje sukoba Tita sa Staljinom. Do tada, Brozova Jugoslavija je kao Dan armije proslavljala 21. decembar, datum formiranja Prve proleterske brigade, koji je tada „zgodno“ padao na Staljinov rođendan, a onda je valjalo da se ova neugodna asocijacija izbegne, podseća dr Dimitrijević, pomeranjem Dana JNA na 22. decembar, kada je Prva proleterska imala vatreno krštenje. Elem, za Dan vojske je 1993. izabran 16. jun koji je proslavljao sporazum između srpske i crnogorske vojske o zajedničkom delovanju 1876. godine. „Ponovo jedan administrativni događaj bez praznične tenzije, ali je pogodovao dualnom svojstvu te države i osim tog datuma i dana stvaranja SRJ nije bilo drugih datuma/praznika koji su objedinjavali kontekst Srbije i Crne Gore“, kaže on.

Dilema oko Dana vojske nastala je i sa osamostaljenjem Srbije, 2006, a čini se – još se luta. Istoričar Dimitrijević, koji je tada bio savetnik predsednika Srbije za odbranu, kaže da se razmišljalo o Đurđevdanu, 6. maj, kada je formirana prva stajaća jedinica 1838. godine, što slavi današnja Garda VS kao svoj dan, a druga je mogućnost bilo Sretenje: „I predsednik je odlučio da to bude jedinstven dan zato što je na Sretenje nastala i srpska vojska, i onda je od 2007. slavljen Dan vojske sa Danom državnosti.“ Donedavno. Sada je novi Dan vojske – 23. april, Cveti, dan Drugog srpskog ustanka. „Razumljiva mi je ovogodišnja izmena u Ministarstvu odbrane i uvođenje Cveti kao Dana vojske. Problem je bio, i ja sam ga bio svestan radeći u Ministarstvu odbrane (kao pomoćnik ministra Šutanovca, prim. aut.) i u Predsedništvu, da državni praznik zasenjuje praznik vojske. Praznik vojske je uvek, bar u proteklih šest, sedam decenija, bio odvojen i pružao mogućnosti da se na taj dan nagrade pojedinci, održe promocije, svečanosti, a ovakvo dvojstvo Sretenja je taj vojni kontekst poništilo, na neki način. I verovatno je aktuelno rukovodstvo u Ministarstvu uvidelo da treba naći adekvatniji praznik koji možda odgovara boljoj promociji vojske. S istorijske strane gledano, nema razlike između Prvog i Drugog srpskog ustanka; ima razlike između efekta i posledica, ali u nekom ideološkom izboru to je isto“, kaže Dimitrijević. Zanimljivo je da su Cveti, inače praznik Srbije Obrenovića, prvi put posle ubistva Drage i Aleksandra 1903, ponovo u državnom kalendaru Srbije, ovog puta kao Dan vojske.

NOVOSTI IZ PROŠLOSTI: Dubravka Stojanović, profesor na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, reći će da su praznici jedan od osnovnih načina da država svojim građanima prenese sistem vrednosti iza kojeg stoji: „Naša država to ne može da uradi, jer nije odlučila koji je to sistem vrednosti, koji su to ideali na kojima počiva. S vrednostima se naše vlasti posle 2000. godine odnose kao da su predizborne parole, pa svakome nude po nešto malo. I zato to ne funkcioniše, i zato niko u to ne veruje i zato niko ne zna šta je državni praznik i šta se tada slavi.“ U prošlogodišnjem istraživanju „Novosti iz prošlosti“, napominje profesorka Stojanović, koje je urađeno sa Beogradskim centrom za ljudska prava, svega 56 odsto građana znalo je datum praznika državnosti Srbije, dok je trećina mislila da se tada slavi Sretenje, 10 procenata da se obeležava Sretenjski ustav, 8 da je to dan ustavnosti, 4 da je to dan Prvog srpskog ustanka itd. „Država je sebi dozvolila da građani ne znaju šta je centralni državni praznik i koja se to vrednost tada obeležava. To je još jedan od dokaza o amaterizmu ove države.“

U osvrtu na države u regionu, dr Stojanović primećuje da je većina republika bivše Jugoslavije kao svoje centralne državne praznike odredila datume sticanja nezavisnosti od Jugoslavije: „Osim Crne Gore, koja se odlučila za 13. jul što je i sticanje nezavisnosti 1878. i dan ustanka u Drugom svetskom ratu. Starije države u regionu opredelile su se ili za datume svojih ustanaka ili datume sticanja nezavisnosti iz 19. ili s početka 20. veka. Tako da tu Srbija ne odudara, i uzimanje 15. februara je sasvim na mestu, pogotovo što je to istovremeno datum i Prvog srpskog ustanka i prvog Ustava. Dakle, nije problem u datumu,već u poruci o tome šta se tada slavi. Država koja ne zna ni da li bi u Evropu ili ne bi, ne može da pošalje jasnu poruku, jer je nema. Zato ljudi i ne znaju datum i, dodatno, ne poštuju državu.“

Onako kako su u periodu monarhije dinastije isticale dinastičke praznike, u periodu komunizma su komunisti isticali komunističke praznike (videti okvire). Istoričar dr Slobodan Marković kaže da sada prvi put imamo jednu distancu u odnosu na istoriju moderne Srbije prethodna dva veka i iz te istorije uzeti su datumi za koje je procenjeno da predstavljaju ključne najvažnije trenutke koji na najbolji način simbolizuju državnost Srbije. „Premda ima određenih izuzetaka, većina tih istorijskih praznika i inače se uzima iz perioda posle Francuske revolucije. Ima naravno izuzetaka, i kod nas su to Vidovdan i Sveti Sava“, kaže Marković.

JOŠ VERSKIH PRAZNIKA: Upoređujući praznike Republike Srbije sa praznicima koji se proslavljaju u nekim državama Evropske unije, kroz istoriju i danas, Marković podseća da su crkveni praznici kod Srba u Habzburškoj monarhiji i kod Srba u Kneževini bili najvažniji, a tek kasnije je država počela da pravi svoje praznike: „Uočljivo je da u velikom broju najvećih evropskih zemalja baš na verske praznike odlazi najveći broj neradnih dana. Praznici su nastali iz verske a ne iz državne tradicije i tako je ostalo. U našoj javnosti postoji vrsta nerazumevanja, praznici se biraju na osnovu kulturne tradicije i to nema veze sa republikom, monarhijom, da li je većina praznika verska ili ne, čak su i neke socijalističke zemlje u jednom trenutku slavile verske praznike.“

Tako, Marković pojašnjava da su državni praznici u Republici Nemačkoj uglavnom – verski praznici. Od 6 do 9 dana godišnje u zavisnosti od savezne države su neradni verski praznici i to sve hrišćanski: Božićni i Vaskršnji praznici, Svi sveti, Sveta tri kralja, Corpus Christi (na 60. dan od Vaskrsa)… U Italiji se verski praznici slave osam dana, tj. sedam jer jedan uvek pada u nedelju (Sveta tri kralja, Vaskršnja nedelja i ponedeljak, Velika gospojina – 15. avgust, Svi sveti, Dan bezgrešnog začeća, Rođenje Hristovo, Sveti Stefan). Pored ovih sedam, na nivou regiona slave se još dva i to dan Svetog Josifa (19. mart) i Dan mrtvih (2. novembar). Dakle, slavi se 7 do deset dana posvećenih verskim praznicima, nabraja Marković.

Kao primere dve pravoslavne zemlje, Marković navodi Grčku i Kipar. U Grčkoj se slavi 11 dana verskih praznika, od kojih jedan uvek pada u nedelju (Vaskrs) i to: Bogojavljenje – Teofanija, 6. januar, Sveta tri jerarha, 30. januar, Čisti ponedeljak (prvi dan velikog posta), Blagovesti, Veliki petak, Vaskrs, Vaskršnji ponedeljak, Ponedeljak Svetog Duha, Velika Gospojina, 15. avgust, Božić, Sabor (sinaksa) Presvete Bogorodice, 26. decembar. U Republici Kipar slavi se deset verskih praznika. A u Srbiji, zaključuje dr Marković, neradni dani povodom verskih praznika su Božić (7. januar), Veliki petak i Vaskršnji ponedeljak: „Dakle, ukupno samo tri dana, kao i dan krsne slave.“

Kako bilo, za dvadesetak godina, ako opet ne bude nekih tumbanja istorijskih datuma, trebalo bi da se vidi jesu li se „primili“ ovi naši praznici. Dok izađe iz škola nekoliko generacija koje će o istorijskim datumima naučiti u školi, a ne u medijima, i kad država vezuje dane da prištedi struju na ovom kijametu.

Kneževina Srbija

Knez Mihailo

Praznici su u Kneževini Srbiji zavedeni u vreme Mihaila Obrenovića. „Narodni praznici“ bili su zapravo dinastički i dvorski. Veliki praznici bili su dan kneževog rođenja 4. septembra po starom kalendaru, Cveti (Drugi srpski ustanak) i Sveti Andrija Prvozvani, 30. novembar, kao zaštitnik Srbije. Mali praznici bili su knežev imendan (Aranđelovdan), kneževa slava (Nikoljdan) i rođendan kneginje Julije Obrenović (26. avgust).

Od 1878, sticanja nezavisnosti, pod vladavinom Milana Obrenovića, praznici su se delili na državne svetkovine i praznične dane, objašnjava za „Vreme“ istoričar dr Slobodan Marković. Tada su postojale samo dve državne svetkovine, rođendan kneza Milana, 10. avgust, i 20. jun, dan kada je objavljen prvi rat protiv Turaka 1876.

U „Kalendaru sa šematizmom Knjaževstva Srbije za prostu godinu 1882“, koji je pravljen prethodne 1881, kada još nije bila proglašena kraljevina, stoji da su državne svetkovine Knjažestva Srbije: 10. avgust kao dan rođenja Njegovog Visočanstva Knjaza Milana M. Obrenovića IV i što je na taj dan 1878. proglašena nezavisnost Srbije, 26. avgust kao imendan Njenog Visočanstva Knjeginje Natalije, 2. avgust kao dan rođenja Njegove Svetlosti Prestolonaslednika Knjaževića Aleksandra, Cveti kao dan kada je knjaz Miloš ustao na Turke i 20. jun kao dan kada je knjaz Milan prvi put objavio rat Turskoj 1876.

Kraljevina Srbija

Kralj Milan

Kad je 1882. proglašena Kraljevina Srbija, uveden je među praznike pored rođendana kralja Milana i kraljice Natalije, 22. februar tj. dan kada je Srbija proglašena za kraljevinu. Cveti su, kaže dr Marković, bile dinastički praznik Obrenovića, koji je trebalo da pokaže jedan kontinuitet od izbijanja Drugog srpskog ustanka i centralno mesto dinastije Obrenovića u oslobođenju od Turaka.

Prema kalendarima sa šematizmima Kraljevine Srbije za godine 1883, 1884, i sledeće, koje je „Vreme“ imalo prilike da prelista, praznik 20. jun zamenjen je 22. februarom, kao „državnom i narodnom svetkovinom uspostavljanja nezavisnosti Srbije i obnovljanja kraljevstva u Srbiji“.

Kada je kralj Milan Obrenović abdicirao u korist svog maloletnog sina i dolaskom Aleksandra Obrenovića 1889, taj datum – 22. februar – dobio je dvostruko značenje jer je Aleksandar na taj dan stupio na presto. Te godine je bila velika proslava 500 godina od Kosovske bitke pa se Vidovdan, 15. jun po starom kalendaru, našao u „Državnom kalendaru Kraljevine Srbije za prostu 1890. godinu“. Tu su kao državne svetkovine zapisani: 2. avgust, kao dan rođenja Njegovog Veličanstva Kralja Aleksandra I, Cveti kao dan kad je knjaz Miloš ustao na Turke, 22. februar kao dan stupanja na presto Njegovog Veličanstva Kralja Aleksandra I i proglašenja kraljevine i 15. jun kada se služi pomen srpskim borcima izginulim za veru i otadžbinu – Vidovdan po starom kalendaru.

U istoriji srpskih praznika, kaže dr Marković, Vidovdan se najduže proslavljao, tokom 50 godina bio je prisutan. I danas se obeležava, radno.

U Kalendaru još stoji da su „praznični dani u koje se radnje i dućani zatvaraju, ceo dan, u sve nedeljne dane i u ove praznične dane“: Bogojavljanje 6. januar, Sveti Sava 14. januar, Proglas Kraljevine 22. februar, Veliki petak, Spasovdan, Vidovdan 15. jun, Dan rođenja kraljeva 2. avgust, Preobraženje 6. avgust, Vavedenje 21. novembar, prvi dan Božića 25. decembar. „U ostale praznične dane koji su u ovom kalendaru crvenim slovima obeleženi radnje i dućani zatvaraju se samo za vreme službe božije“, stoji napomena u Kalendaru.

Do 1903, kada su ubijeni Draga i Aleksandar Obrenović, te nova dinastija Karađorđevića preuzela presto, jedino je, posle venčanja Drage i Aleksandra, uveden kao praznik i kraljičin rođendan, 11. septembar, što je bilo uobičajeno za monarhističko uređenje. Kada je Petar Prvi Karađorđević preuzeo presto, stari državni kalendar se briše, a po novom obeležavaju se samo dva dana: dan rođenja Njegovog Veličanstva Kralja Petra I – 29. jun, i Vidovdan, 15. jun, kada se služi svečani pomen srpskim izginulim borcima za veru i otadžbinu.

Kraljevina SHS/Jugoslavija

PROGLAŠENJE: Kraljevina SHS, 1. decembar 1978.

U listu „Politika“ od 20. juna 1929. godine objavljena je na 6. strani „Uredba o otvaranju i zatvaranju trgovačkih i zanatliskih radnja“. Tu stoji da su državni praznici: Dan Rođenja Njegovog Veličanstva Kralja (Aleksandar I – 17. jul, Petar II – 6. septembar), Dan Ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca (1. decembar), Vidovdan (28. jun) i Dan Sveslovenskih apostola Ćirila i Metodija (24. maj). Poslednja dva datuma su za pravoslavne, radnje su zatvorene tokom službe Božije, najduže dva časa.

Od verskih praznika, pored pravoslavnih koji su postojali u Kraljevini Srbiji, u Kraljevini SHS uvedeni su verski praznici i za rimokatolike, evangelike, Jevreje i muslimane. Vojska je izlazila ceremonijalno na praznike svih priznatih verskih zajednica koje su i danas pobrojane u našem Zakonu o verskim zajednicama. Taj sistem je preuzet iz Kraljevine SHS, podseća dr Marković.

SFRJ

PRAZNIK RADA: Prvomajska parada

Prema Statističkom kalendaru Jugoslavije, 1983, državni praznici (na nivou SFRJ) bili su Nova godina (1. januar), Međunarodni praznik rada (1. maj), Dan borca (4. jul), Dan republike (29. novembar). Sem Dana borca, svi su se slavili dva dana ne računajući nedelju.

Republički praznici bili su: 7. jul – Dan ustanka naroda SR Srbije, 13. jul – Dan ustanka naroda SR Crne Gore, 22. jul – Dan ustanka naroda SR Slovenije, 27. jul – Dan ustanka naroda SR BiH i naroda SR Hrvatske, 2. avgust – Ilinden, nacionalni praznik SR Makedonije, 11. oktobar – Dan ustanka naroda SR Makedonije, 1. novembar – Dan mrtvih – SR Slovenija, 25. novembar – Prvo zasedanje ZAVNOBIH – SR BiH. Svaki se, na republičkom nivou, praznovao po jedan dan.

„Važniji datumi“ koji su se obeležavali radno bili su 8. mart – Dan žena, 15. april Dan železničara, 9. maj – Dan pobede, 21. maj – Dan jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, 25. maj – Dan mladosti, 16. jul – Dan tenkista Jugoslovenske narodne armije, 9. septembar – Dan ustanka naroda Istre, Trsta i Slovenačkog primorja, 10. septembar – Dan Jugoslovenske mornarice, 7. oktobar – Dan artiljerije JNA, 20. oktobar – Oslobođenje Beograda, 24. oktobar – Dan organizacije UN, 7. novembar – Oktobarska revolucija, 22. decembar – Dan JNA.

…25. maj – Titov rođendan ili Dan mladosti

DRŽAVNO SRETENJE: Proslava u Orašcu

NAJDUŽI I NAJLEPŠI PRAZNIK: Vidovdan (Milošević na Gazimestanu)… foto: draško gagović

…i svinjokolj za Dan Republike, 29. novembar foto: a. anđić

POKRETNI PRAZNIK: Vojska je dobila više datuma nego što je izgubila ratova foto: a. anđić