Uspon mračnih prosvetitelja

Kada je italijanski književnik Filipo Tomazo Marineti 1909. godine na stranicama pariskog “Figaroa” objavio “Manifest futurizma”, zapalio je ne samo maštu umetničke avangarde već i simbolično bacio šibicu na temelje tadašnjeg društvenog i kulturnog poretka. Pozivi da se “unište muzeji, biblioteke i akademije svake vrste” i da se odlučno prekine veza s prošlošću predstavljali su tada pravu radikalnu pobunu — žestok otpor prema ustaljenim tradicijama i vrednostima prošlih vremena. Marinetijeve reči, nažalost, nisu ostale samo u domenu umetničke provokacije. Njegov futurizam, sa svojim militantnim zanosom i prezirom prema prošlosti, naišao je na plodno tlo u ideologiji koja će uskoro prerasti u fašizam. A svi znamo kako se ta priča završila.

ilustracija: u. mitrović

Više od jednog veka kasnije, neki novi “futuristi” — predvođeni tehnološkim milijarderima, transhumanistima, desničarskim ideolozima i zagovornicima “velikog reseta” — na sličan način žele da sruše postojeći poredak i njegove institucije, ali ne u ime umetnosti, već u ime tehnologije, algoritama, veštačke inteligencije i globalne digitalne i finansijske kontrole. I oni, poput Marinetija, veruju da budućnost ne može da se rodi bez odlučnog raskida sa prošlošću — samo što su današnji muzeji serveri, a biblioteke podaci koje treba prepisati, obrisati ili zaključati iza šifrovanog koda. Univerziteti su, kao i pre jednog veka, i danas izloženi napadima ambicioznih ideoloških “mračnjaka”. Nešto od tog obrasca prepoznaje se i kod nas u Srbiji ovih meseci, u brutalnom načinu na koji se Vučićeva vlast i njegova mašinerija ophode prema studentima i univerzitetima.

U kontekstu nove, mračne budućnosti koja se možda nadvija nad čitavim čovečanstvom, teško je zaobići američkog predsednika Donalda Trampa — danas najvidljivijeg zagovornika ideje da se ključne društvene, državne (pa i globalne) institucije temeljno preoblikuju. Njegovi otvoreni sukobi sa univerzitetima u SAD, koje optužuje za ideološku pristrasnost i podsticanje podela, deo su šire kampanje u kojoj se, pod izgovorom borbe protiv “zatrovanih institucija”, podriva akademska autonomija, a obrazovanje pretvara u prostor političkog obračuna.

Nisu, međutim, samo univerziteti na udaru. U Americi se oblikuje nevidljiva mreža ideologa, investitora i tehnokrata okupljenih oko vizije koja teži dubokoj i sistemskoj transformaciji društva zasnovanoj na centralizovanoj kontroli, tehnološkoj dominaciji i novim oblicima autoritarne moći. U njenom središtu su kontroverzne figure poput Kertisa Jarvina, Pitera Tila i Nika Lenda — umrežene u ideološki pravac poznat kao “Dark Enlightenment” iliti Mračno prosvetiteljstvo. Ovaj “neoreakcionarni pokret”, poznat i pod skraćenicom NRx, predstavlja političko-filozofski pravac koji direktno dovodi u pitanje temeljne vrednosti prosvetiteljstva — demokratiju, jednakost, univerzalna ljudska prava. Njegovi najistaknutiji teoretičari zagovaraju povratak autoritarnim formama vlasti, centralizovanom upravljanju zasnovanom na novim tehnologijama i potpunom odbacivanju “vladavine masa”. Zbog toga digitalne platforme i velike tehnološke korporacije koje ih kontrolišu, danas deluju poput privatnih feuda, što je i dovelo do pojave termina “tehno-feudalizam” – mračnog “naslednika” kapitalizma lišenog bilo kakve demokratske i građanske kontrole.

...

Glasnogovornik pokreta je softverski inženjer i bloger Kertis Jarvin, poznat i pod pseudonimom Mencius Moldbug, koji u svojim tekstovima eksplicitno poziva na “veliki reset” američkog političkog sistema — uključujući demontažu birokratije i uspostavljanje tehno-feudalnog poretka, u kojem bi država funkcionisala poput korporacije, a predsednik imao ulogu izvršnog direktora — “CEO-a” sa punim ovlašćenjima. Ovo je sasvim u skladu sa stavom Ilona Maska, jednog od najeksponiranijih predstavnika ove ideološke struje i najbogatijeg čoveka na svetu, koji je 2020. za “Vol strit žurnal” izjavio da je “vlada jednostavno najveća korporacija”. Početkom 2025. kratko je bio na čelu Trampovog novoformiranog Odeljenja za efikasnost vlade (DOGE), o čemu će biti reči nešto kasnije.

U eri razobručenog digitalnog kapitalizma, jedna figura se ipak izdvaja kao ključni mecena “ideoloških inovatora” NRx pokreta — Piter Til, milijarder i suvlasnik Pejpala i kontroverznog Palantira, kompanije za nadzor podataka i analitiku koja je sklopila ugovore vredne stotine miliona dolara sa Pentagonom za razvoj veštačke inteligencije u oružanim sistemima nove generacije. Til, inače dugogodišnji mentor i finansijer Trampovog potpredsednika Džej Di Vensa, veruje da SAD prolaze kroz period pada i da samo radikalni tehnološki skokovi i transhumanistički eksperimenti mogu preokrenuti tu sudbinu. On otvoreno dovodi u pitanje demokratske principe i tvrdi da je “sloboda nespojiva s demokratijom”. Ova rečenica postala je programski moto za čitavu generaciju ideologa koji teže “efikasnijem” modelu upravljanja — u kojem su tehno-elite u Silicijumskoj dolini i kapitalistički ideolozi sa desnog političkog spektra tihe arhitekte nove državne strukture.

Upravo je Tilova kompanija Palantir simbol nove vrste moći — spoj visoke tehnologije, bezbednosnih službi i privatne kontrole nad podacima miliona ljudi. Kritičari je opisuju kao alat za uspostavljanje “digitalnog panoptikona” — sistema totalnog nadzora koji nadmašuje čak i najrepresivnije režime iz prošlosti. Nije nimalo slučajno što je Tramp, kada je u martu potpisao izvršnu naredbu kojom je naložio svim državnim agencijama i odeljenjima da razmenjuju podatke o građanima SAD, za upravljanje ovom megabazom podataka izabrao upravo kompaniju Palantir.

Još jedan važan lik u ovoj “mračnoj” slagalici je Nik Lend, britanski filozof koji je i osmislio kovanicu Dark Enlightenment. Kao jedan od vodećih ideologa pokreta, on predviđa kraj čovečanstva kakvog poznajemo i uspon posthumanih, tehnološko-autoritativnih sistema kojima upravljaju kapital i mašine. U njegovoj viziji, klasični humanistički ideal čoveka kao racionalnog, moralnog subjekta dolazi do svog kraja. Prema njemu, ljudska bića treba da budu prevaziđena kroz tehničke, biološke i tehnološke transformacije koje vode ka pojavi posthumanih entiteta — bića koja prevazilaze sva naša dosadašnja ljudska ograničenja.

Tokom prvog mandata Donalda Trampa i nakon njega, ova ideologija se više nije zadržavala samo na marginama interneta i blogosfere. Pojedini idejni protagonisti pokreta Dark Enlightenment, među kojima su i potpredsednik Vens, bivši savetnik Stiv Benon i aktuelni direktor planiranja politike u Stejt departmentu Majkl Enton, značajno su uticali na formiranje i realizaciju Trampovog političkog svetonazora. U njegovom drugom mandatu formiran je i pomenuti DOGE (Department of Government Efficiency) — odeljenje koje funkcioniše po modelu “najkapitalističkijih” privatnih korporacija, potpuno izvan dometa uobičajenih kontrola. Od februara, rezovi koje sprovodi DOGE doveli su do otpuštanja skoro 300.000 državnih službenika, što deluje kao direktna primena “strateškog plana” Kertisa Jarvina poznatog pod akronimom R.A.G.E. (Retire All Government Employees), koji zagovara masovno uklanjanje državnih službenika i njihovu zamenu “lojalistima”. Moglo bi se reći da Kertis Jarvin i Nik Lend kreiraju teorijski i filozofski okvir, dok Piter Til, Mask i drugi pružaju institucionalnu i finansijsku podršku, a Trampova administracija implementira određene principe NRx ideologa.

Stoga ovaj pokret mračnih prosvetitelja nije samo još jedna “škola mišljenja”, već projekat sistemske tranzicije ka postdemokratskom društvu, gde se upravljanje poverava elitnim “inženjerima stvarnosti”, dok se građani svode na masu pasivnih podanika, čiji su pristup informacijama i tržištu uslovljeni i strogo kontrolisani. Na delu je vrlo realan politički eksperiment: spajanje velikog kapitala, tehnologije i autoritarne ambicije — pod firmom “efikasnosti”, ali sa jasnim ciljem da se moć koncentriše u rukama nekolicine. Demokratija se u očima novih tehno-političkih ideologa posmatra kao zastareo softver koji više ne ispunjava svoju funkciju. Po njihovom mišljenju, vreme je za sistemski reset i instalaciju novog poretka. Ali ključno pitanje ostaje: ko zapravo piše taj kôd — i u čijem interesu?