U slavlju se ne zanesi

Grupa mladića utrčala je 16. septembra ove godine, proslavljajući zlatnu pobedu jugoslovenskih odbojkaša, u haustor zgrade u ulici Dragoslava Jovanovića broj 11b, tik uz Skupštinu grada Beograda, hitro i uz galamu popela se do poslednjeg sprata, prošla kroz deo stana starije gospođe i obrela se na velikoj terasi, gde se pri raznim demonstracijama, proslavama i sličnim prigodama poređa svet željan lepog vidika i dobrog pregleda na tok dešavanja „ispod“. Zapevali su i zaskakutali uz prigodnu pesmicu „Igra rokenrol cela Jugoslavija“, terasa se kao i obično drmusala, ali ovog puta je sa spoljašne strane fasade otpalo desetak kilograma šuta i betona. Srećom, niko nije nastradao.

„Mi svoju zgradu zovemo, poput velike debele žene, Mizerija. Otkako znam za sebe pod mojim prozorom se slavi, pije, urla, mitinguje po čitave noći, pa nije ni čudo što imamo i polu-lude stanare i što svoju zgradu nazivamo tako jadnim imenom“, kaže student Ivan, stanar ove zgrade.

Centralno mesto okupljanja građana pri netom održanoj proslavi osvajanja košarkaškog zlata takođe je smešteno na prostor ispred Skupštine grada. Masovniji skup doneo je i nove probleme, pa su stanari ovog i susednih ulaza ponovo zakukali – kako vele, prvi put su to javno učinili kada im je tadašnji gradonačelnik Beograda Protić oduzeo skoro sva parking mesta ispred zgrada, proglasivši ih službenim parkingom.

„Video sam kako grupa klinaca trči uz stepenice i na moje pitanje kuda idu odgovorili su mi: Šta te boli kurac matori! Da se tučem sa njima ne mogu i šta sam ja onda mogao da radim kad su mi skakali po automobilu. Sišao sam dole i zamolio ih da ne skaču baš snažno, ali sada su na mom jugu demolirani krov i hauba. Pozvao sam policiju da napiše zapisnik, oni su to uradili, ali ne znam ko će da plati štetu. Kažu mi da se obratim organizatorima, a to je grad i od para verovatno nema ništa. Razumem ja da mi moramo malo da istrpimo i drago mi je zbog slavlja, u svetu se verovatno događaju i gore stvari, ali neka malo smanje tu mladalačku agresiju“, objašnjava svoj problem jedan stanar.

SKLANJAJTE KOLA: Većina stanara obližnjih zgrada ima sličan tolerantan stav prema slavljima, ali su pre dočeka odbojkaša ipak pomerili svoja kola sa malobrojnih mesta za parkiranje, kao preventivu lomljenju retrovizora, skakanju po krovovima i drugoj eventualnoj šteti. Čak i da nisu to na vreme uradili, automobile je vredno odnosio kamiončić Javnog preduzeća Parking – pauk.

Ovog puta su i policajci pozornici, po dva na svakom ulazu, onemogućili neželjene posetioce da izvrše invaziju na zgrade pored skupštine. Mladi bračni par i roditelji tri devojčice to pozdravljaju i dodaju:

„Posle svakog skupa u ulazu ostaje smrad. Sve bude urinirano, svuda fekalije, i to nam smeta, a ne buka koja dolazi spolja. Na to se čovek nekako navikne, iako se tačno ispod prozora naših devojčica urla po čitavu noć, pa ponekad kad nas uhvati nervoza pomislimo zašto do đavola ne idu na Ušće da šenluče. Iako je u našem ulazu nekada bila smeštena Paragvajska ambasada, ovde su mahom stanari stariji ljudi, penzioneri i ljudi sa prosečnim primanjima, pa možete zamisliti koliko je teško posle svakog slavlja i demonstracija sakupiti novac za popravku vrata i interfona. Naša deca su naviknuta na te stvari, i verujte, najteže nam je bilo kada su kroz svoj prozor, za vreme protesta protiv otimanja televizije Studio B, bila prisiljena da gledaju kako policija besomučno tuče starije građane i klince. Od takvih prizora nismo uspeli da ih poštedetimo.“

Proslava osvojene odbojkaške titule evropskog prvaka ovog puta je privukla manji broj građana, što zbog kiše što zbog činjenice da se ne radi o nacionalnom sportu broj jedan, pa čak ni broj dva. Ono što je iznenadilo poznavaoce sporta ipak je sam način proslave te večeri, nakon tri dobijena seta i ubedljive pobede nad Italijanima. Odbojkaška publika spada među najmirniju i najpristojniju, no te noći sve je izgledalo odviše agresivno. Razlog što – izuzev par sudara, dva razbijena izloga prodavnica sa tekstilom, jednog devastiranog sladoled-zamrzivača i jednog frižidera sa sokovima na Slaviji – stvar nije izmakla kontroli jeste kako smo nezvanično saznali, angažovanje čak 1000 policajaca koji su brzo stizali na mesto problema i efikasno odrađivali svoj posao, za razliku od obezbeđivanja proslave košarkaškog zlata, kada su razlupani trolejbusi, opustošeni kiosci i poharane prodavnice u centru grada.

BRAVO „PLAVI„: „Nekada su ljudi dolazili u centar poneseni emocijama, veseljem, sve je teklo spontano. No sinoć sam video kako to ide. Dođu klinci, stoje u grupama i merkaju jedni druge. Vrebaju ko će šta prvi napraviti, i sve teče isprogramirano. To nisu oni pravi navijači, koje klubovi plaćaju za navijanje i imaju razne druge privilegije, već uglavnom srednjoškolci i malo stariji, pa proslava i ne izgleda baš spektakularno. Bitno je da se napiješ, pa divljaš tatinim kolima, a ako imaš neke ribe da ih isturiš kroz prozor, ortaka da sedi u gepeku i drži veličanstvenu rolnu papira uživajući u njenom viorenju, te hrabrost da se što više skineš go – onda ulaziš u rang face“, kaže za „Vreme“ sportski novinar iz jedne od nacionalnih medijskih kuća, naglašavajući da se po prvi put osećao nesigurno na beogradskim ulicama. „Neverovatno, ali mi je prisustvo policajaca u velikom broju ulivalo sigurnost“, dodaje on.

Hit večeri i jedina politička zloupotreba skupa bio je beli jugo koji je kružio gradom s isturenom partijskom zastavom Srpske radikalne stranke. Pijančenju i nezanimljivim, neduhovitim, nekreativnim klinačkim bahanalijama falilo je makar nekoliko „drugačijih“, pa da žurka bude kompletna. Ovako su im preostala samo međusobna nabadanja – kod savezne skupštine grupica od deset mladića tukla je trojicu malo starijih. Sutradan je sam doček izgledao lepše, barem zbog, kako reče Boske s Novog Beograda, „osamnaestogodišnjih ribica“, a plavim momcima svaka čast na osvojenom uspehu.