Tvrđava s pet zvezdica

Sve od raspada bivše Jugoslavije bilo je dobro poznato pravilo da će onaj ko se dokopa Slovenije sasvim sigurno dospeti i dalje: Slovenci su svoju ugroženu bivšu braću rado puštali da se, bežeći od rata, gladi i politike, bez većih problema, sklone na neka sigurnija mesta. Iz Slovenije se u druge zemlje lako odlazilo, a status izbeglice ili azilanta bio je garantovan praktično svakom ko bi dokazao da potiče iz „ugroženih područja“. Međutim, tokom procesa integracije u Evropsku uniju i prilagođavanja evropskim standardima, Slovenija se transformisala: umesto najlakšeg tranzitnog puta ilegalne emigracije u zemlje zapadne Evrope, postala je deo sistema poznatog kao „tvrđava Evropa“ (Fortress Europe). Evropski vizni režim, rigorozna kontrola granice, dobro razrađen sistem tretmana i smeštaja ilegalnih emigranata, kao i uključivanje u savremene informacione sisteme ujedinjene Evrope, učinili su je isto toliko nedostupnom koliko i zemlje Zapada.

ČUVANjE DEŽELE: Za početak, granica i cifre. Četvorogodišnji budžet slovenačke službe državnih granica, odnosno budžet za period od 2002. do 2006, iznosi neverovatnih 340 miliona evra – za tehničku opremu predviđeno je 32 miliona, za komunikacije 39, za objekte 48, policijsku opremu 6,5… Deo budžeta već je iskorišćen za nabavku stonih UV lampi, detektora za otkrivanje skrovišta i duplih zidova u vozilima, helikoptera za noćno letenje, termoviziju – vozilo koje detektuje temperaturu ljudskog tela na udaljenosti od šest kilometara i koje košta 600.000 evra. Zahvaljujući takvim merama predostrožnosti, broj onih koji su pokušali da ilegalno pređu slovenačku granicu rapidno se smanjio u poslednjih nekoliko godina. Tokom devedesetih, godišnji prosek bio je oko petnaestak hiljada, tokom 2000. i „izbegličke krize“ (kada je Slovenija postala pribežište Irancima) bilo ih je čak 35.900, a od 2003. broj je ustaljen na pet do šest hiljada pokušaja. Vidan napredak kontrole možda ipak najbolje pokazuju cene na crnom tržištu – za prevoz preko Slovenije (što je uključivalo i prelazak granice), kriminalci su nekada uzimali oko 100 evra po osobi, da bi cena sada bila čak pet hiljada evra.

Kako bilo, onima koji uspeju da se probiju kroz sve kontrole i nadmudre svu tehnologiju, zaista treba čestitati. Što se ostalih tiče, sudbina će im dalje zavisiti isključivo od informisanosti. Naime, svako ko bude uhvaćen, odmah ima pravo da zatraži azil – prema rečima slovenačkih policajaca, dovoljno je samo reći reč „azil“ (sličnu na svim jezicima), a procedura potom nalaže smeštaj u Azilantski dom u predgrađu Ljubljane. U suprotnom, put je nešto duži i podrazumeva najpre smeštaj u Centru za strance u Postojini, gde emigranti bivaju upoznati sa svojim pravima, gde prolaze medicinski i higijenski pregled, dobijaju novu odeću i gde su im zagarantovani hrana i medicinska nega. Ukoliko u tom centru zatraže azil, biće premešteni u Azilantski dom, a ukoliko se ne odluče za to rešenje, sudbina im je ista kao i onima kojima je zahtev za azil već odbijen: bivaju deportovani u svoju ili u neku „treću zemlju“. Deportacija pritom podrazumeva najefikasnije prevozno sredstvo (najčešće avion) i policijsku pratnju.

REŠETKE I DOBRA VOljA: Centar za strance u Postojini već na prvi pogled izgleda kao ono što u suštini jeste – zatvor. Osoblje čine uniformisani policajci, na prozorima su rešetke, kreveti su metalni, video nadzor postoji u svim hodnicima. Ipak, reč je o novoizgrađenom, dobro opremljenom i čistom objektu: uz sobe koje se redovno čiste, tu su isto tako čisti toaleti, toaleti namenjeni invalidima, dnevne sobe sa televizorom, slabim (ali ipak nekakvim) izborom knjiga, telefoni koje emigranti mogu da koriste, skromna trpezarija, dvorište s golovima i koševima, odeljenje za maloletnike. Pored rešetki, ono što ovaj zatvor čini zatvorom jeste dnevni red: vreme za obroke precizno je određeno, baš kao i vreme za higijenu (npr. brijanje je ponedeljkom, sredom i petkom u 13 časova) i sportske aktivnosti. Isti dnevni red podrazumeva da se posteljina menja retko (jednom u dve sedmice i to utorkom u 11h), da stranci dobijaju dva šampona, jedan sapun i jedan toalet-papir nedeljno, da tri puta nedeljno imaju pravo na kupovinu cigareta i telefonskih kartica, kao i da sami čiste svoje sobe (svakog dana u 9h), hodnike i trpezariju. U međuvremenu, čekanje na deportaciju ili na prebacivanje u Azilantski dom, stranci prekraćuju crtanjem, učešćem na priredbama (ako je verovati fotografijama koje osoblje rado pokazuje), igranjem stonog tenisa, ali i mnogo maštovitijim aktivnostima. Posetilac tako može da vidi Albanca koji s neviđenom strpljivošću savija list po list neke debele knjige na kineskom ili Turčina koji pravi kolaž posvećen svojoj zemlji na kojem su srca, cveće i fotografije likova domaće i svetske estrade.

Ima, naravno, i onih koji vreme koriste za planiranje bekstva. Ipak, ako se pogleda statistika, jasno je da se obično radi o jalovom poslu. Prema rečima inspektora Zorana Drobnjaka, do sada je bilo svega dva uspešna bega, ali ni neuspešnih nema mnogo više. Uz pomalo ciničan osmeh i tezu „ovo je ipak Slovenija“, Drobnjak još kaže da se uhvaćeni begunci kažnjavaju eventualno ograničavanjem prava kupovine cigareta ili prava telefoniranja, dok je samo za one koji pokušaj više puta ponove predviđen boravak u odeljenju sa strogim policijskim nadzorom. Koliko god bili rezervisani prema zvaničnim izjavama i objašnjenjima da se „ovde s ljudima postupa humano“, činjenica je da 20 trenutnih žitelja Centra izgleda sasvim zadovoljno: uglavnom su nasmejani i uglavnom objašnjavaju kako će, kad budu vraćeni u svoju zemlju, ponovo pokušati da pobegnu.

Naravno, impresija koju o ovom Centru dobija posetilac, zavisi isključivo od zemlje iz koje dolazi. Svako ko je u svojoj državi uspeo da očuva neku iluziju o slobodi i ljudskim pravima, zaista bi mogao da se zgrozi nad strogim kućni redom ili činjenicom da ljudi koji beže od nekakvog zla, Sloveniju posmatraju kroz rešetke. Međutim, onima koji su imali nesreću da vide, npr. srpska prihvatilišta za decu, škole na jugu Srbije ili zatvor u strogom centru Beograda, postojinski centar može da izgleda samo kao ugodno banjsko odmaralište. Kako stranci koji dospeju do Postojine uglavnom ne beže iz zemalja u kojima je moguće sačuvati bilo kakve iluzije, nije daleko od pameti zaključak da im ovo privremeno boravište u mnogim aspektima pruža više od sopstvenih domova.

ŽIVOT U PREDGRAĐU: Kada je u decembru 2000. u Sloveniju ilegalno došlo na desetine hiljada Iranaca i kada se u Centru za odstranjivanje stranaca (kako se to tada zvalo), koji je imao kapacitet 200 ljudi, našlo čak 600 begunaca, postalo je jasno da problem smeštaja azilanata mora biti drugačije rešen. Pored izmene regulative, odnosno njenog prilagođavanja evropskim standardima, jedan od koraka bila je i izgradnja novog doma za azilante. Objekat koji je smešten na periferiju Ljubljane i useljen pre nepunih mesec dana, ispunio je sve što je Evropa tražila. S kapacitetom od 400 ljudi, odeljenjem za prijem, medicinskom službom, odvojenim delovima za maloletnike, žene i porodice, čistim kupatilima i toaletima, blistavim hodnicima, prostorijom za molitvu, opremljenim dnevnim boravcima i lepim dvorištem, zaista liči na hotel. Svi koji na granici ili u Centru za strance zatraže azil, odnosno svi koji dospeju u ovaj dom, najpre prolaze medicinsku i higijensku kontrolu, dobijaju odeću i obuću i nekih dvadesetak sati provode u prijemnom delu gde su izolovani od ostalih. Posle toga, nadležni ih informišu o njihovim pravima i upućuju u proceduru traženja azila. U prisustvu prevodioca, pravnika i staratelja (ukoliko je reč o maloletnoj osobi), emigrant potom i zvanično podnosi zahtev za azil, navodeći osnovne podatke o sebi i razloge zbog kojih traži azil. Sledi smeštaj u Dom koji podrazumeva „zadovoljavanje osnovnih potreba“ i koji, u zavisnosti od dužine procesa za dobijanje azilantskog statusa, traje od nekoliko meseci do nekoliko godina. Ukoliko zahtev za azil bude odbijen, stranci se opet prebacuju u Postojinu, a ukoliko se prihvati, slede im kurs jezika, traženje zaposlenja i stana. U međuvremenu, imaju pravo kretanja, pravo da rade osam sati nedeljno 60 dana godišnje i pravo na obrazovanje (ukoliko su u pitanju školska deca), kao i tri obroka dnevno i najneophodniju medicinsku negu.

Na prvi pogled, situacija je idilična. Već na drugi, jasno je šta sve Sloveniju čini delom famozne „tvrđave Evropa“. Iako procedura za dobijanje azila podrazumeva šest mogućnosti žalbe na konačnu odluku, broj onih koji su se za taj status izborili, neverovatno je mali: prema zvaničnim podacima, od 1995. do 31. avgusta 2004. zahtev za azil podnelo je 14.412 ljudi, dok ga je konačno dobilo svega 111. Od tog broja, 14 ljudi u međuvremenu je dobilo slovenačko državljanstvo, jedna osoba je umrla, a jedna se dobrovoljno odrekla azila. Kad se ima u vidu dužina procedure, ispada da je više od 14.000 ljudi jednostavno proarčilo nekoliko godina života čekajući na periferiji Ljubljane ili u nekakvom individualno organizovanom smeštaju. Konačno, čak i oni koji su azil dobili, ne bi se mogli smatrati privilegovanim: od ukupnog broja azilanata, do sada je samo njih osmoro uspelo da dobije stalno zaposlenje. Iako zvaničnici tvrde da je problem u tome što azilanti uglavnom nisu obrazovani, činjenica je da slovenačka preduzeća nerado zapošljavaju strance, ali i da je put do zaposlenja prilično komplikovan. Naime, da bi se zaposlili, azilanti najpre moraju da pohađaju tromsečni kurs jezika na koji imaju pravo tek po dobijanju azilantskog statusa – niko se pritom ne pita kako će tokom ta tri meseca azilanti uopšte preživeti. Osim toga, da bi se zaposlili, oni moraju da imaju stalno boravište, odnosno stan u kojem će biti uredno prijavljeni. Kako se i u Sloveniji obično primenjuje izdavanje „na crno“, teško je pronaći stanodavca koji će stan izdati strancu i pritom morati da tog stanara uredno registruje. Kad se pritom ima u vidu ulaganje od 340 miliona evra u obezbeđivanje granica, kao i činjenica da jedan dan u Azilantskom domu košta čitavih 65 evra po osobi, postavlja se logično o pitanje o tome šta je zapravo prioritet Slovenije. Da li da kako-tako spreči ulazak neželjenih emigranata na svoju teritoriju? Da li da im, kad već uđu, obezbedi smeštaj po evropskim standardima ma koliko to koštalo? Ili da onima koji uđu na kraju ipak pruži normalne uslove za život? Po svemu sudeći, odgovor na prva dva pitanja sigurno je pozitivan, dok je odgovor na treće diskutabilan.

NEMA LEBA: S druge strane, diskutabilni su i kriterijumi za dobijanje azila. Kako Evropa više ne priznaje „ekonomsku migraciju“, potencijalni azilanti svoje ekonomske potrebe uglavnom prikrivaju ugroženim ljudskim i nacionalnim pravima. Po rečima Martina Jančara, državnog podsekretara sektora za azil, bilo je slučajeva u kojima su Albanci iz Albanije tvrdili da dolaze s Kosova, želeći da iskoriste situaciju u tom regionu. Isto tako, Romkinja iz Srbije, koja je pristala da govori za „Vreme“, na početku razgovora pozivala se na teze tipa „nama Ciganima tamo ništa ne daju“, „kad treba da se borimo, braća smo, a kad treba nešto drugo, marš Cigani“ i „eto, moja ćerka od 18 godina nepismena ostala jer Ciganima ne daju ni u školu“. Posle par minuta, polušapatom je navela potpuno druge motive. „Sve je dobro bilo dok je bilo Tite. Kad je Tito otišao, zemlja prodata, zemlja propala. Ništa ti u životu ne treba nego da daš ‘leba deci i da bude mir u državi, a to tamo nema.“

Utvrđivanje pravih razloga bega, odnosno ispunjavanja uslova za dobijanje azilantskog statusa spada u nadležnost informaciono dokumentacionog centra koji se u svom radu oslanja na sve moguće i nemoguće izvore. „Za razliku od Belgije, gde ovaj centar ima 49 zaposlenih, naš ima samo jednog i zbog toga je jako teško utvrditi činjenice. Ipak, da bismo utvrdili istinu, koristimo sudske spise, dokumentaciju UNHCR-a i Crvenog krsta, lične kontakte, pa čak i medije“, objašnjava Jančar. Osim te provere, svaka osoba prolazi i proveru na osnovu tzv. Dablinske procedure, odnosno na osnovu pravila da zahtev za azil na prostoru EU-a može da se traži samo jednom. Onaj ko je odbijen, npr. u Nemačkoj, ne može tražiti azil u Sloveniji, a čitava stvar kontroliše se putem otisaka prstiju, odnosno informacionog sistema Eurodac, koji povezuje sve članice Unije i u kojem se otisci prstiju svakog potencijalnog azilanta čuvaju bar deset godina. Pri svemu tome, jasno je da prilikom zahteva za azil argument „nema ‘leba“ nikako ne prolazi: današnja Evropa još je bolećiva isključivo na ugrožena „elementarna ljudska prava“ u koja ne spada i pravo na rad i pristojnu platu. Kad se sve to ima u vidu, jasno je da je Slovenija emigrantima istovremeno pružila jako mnogo i jako malo. Svakom ko u svojoj matičnoj zemlji sanja o kupatilu i radi za bednu platu, boravak u Centru za strance ili Azilantskom domu i hrana koju tamo dobija bez ikakvog rada, verovatno izgledaju kao ulazak u raj. S druge strane, ako taj boravak traje godinama i ako na kraju podrazumeva ili povratak u zemlju iz koje se pobeglo ili neizvesnost dobijanja zaposlenja, stvar izgleda potpuno drugačije.

Naime, zavidan komfor evropske tvrđave ne znači ništa ukoliko vas recepcioneri ne puštaju dalje od hodnika. Na osnovu onoga što može da se vidi u Sloveniji, čini se da se Evropa opredelila upravo za taj model ugošćavanja svih onih koji pripadaju svetu izvan njenih dobro čuvanih granica.