Tri sata detinjstva

Za romsko, uglavnom nehigijensko naselje Mali Leskovac znaju oni koji su tamo prisiljeni da žive, strane i retke domaće humanitarne organizacije koje im drvima, hranom, odećom i obućom omogućavaju da prežive i opština Palilula koja prosto ne može da ih zaboravi s obzirom na to da već petnaestak godina „pokrivaju“ Mirijevsko brdo. A ko tamo sve i kako živi verovatno niko tačno ne zna. Prema podacima ovdašnjeg humanitarnog udruženja Romsko srce i američke humanitarne organizacije Katolička služba za pomoć (CRS), u naselju živi 93 porodice starosedelaca sa 483 člana i 75 porodica sa Kosova sa više od 430 članova. Porodice (od troje do trinaestoro dece) žive od skupljanja stare hartije, preprodaje po pijacama ili su zaposleni u Gradskoj čistoći. Starosedeoci imaju struju, vodu i kuće, dok pridošlice nemaju ništa.

Tim ljudima koji žive u kućama od kartona, pleha, delimično ozidanim na brzinu, ili prema materijalnim mogućnostima, bez prozora i vrata, bez struje i vode, prošle nedelje dogodio se normalan život. Nadomak naselja zvanično je otvoreno pravo pravcato obdanište namenjeno deci od 2,5 godine pa naviše iz Malog Leskovca. Njih sedamdesetak imalo je sreću, zahvaljujući pomenutim organizacijama, da krene u vrtić, da tri sata dnevno provedu u lepim, čistim i toplim prostrijama, sa vršnjacima, igračkama, vaspitačima.

DECA UČE RODITELJE: Danijela Antonijević, mlada Romkinja, vaspitačica, govori nam o vidljivim rezultatima: „Kada su došli u vrtić pre mesec i po dana, većina ih nije razumela ni reč srpskog jezika. Govorili su albanski ili različite romske jezike. Da bi se sporazumeli imali smo prevodioce za romski i albanski. Danas deca već znaju da kažu svoje ime i prezime, naučili su pesmice i razumeju srpski jezik. Ne znaju uvek da odgovore, ali kad im nešto kažete da donesu oni tačno znaju šta je to. To je veliki napredak. Imamo i stariju decu koja uče svoje roditelje da govore srpski. I kad odu kući neće da jedu dok ne operu ruke, a roditelji su tek zapanjeni kad im kažu da neće da počnu da ručaju dok im ne kažu prijatno… Ovo je dragocena priprema za školu i uklapanje u sredinu u kojoj nameravaju da žive.“ Većina dece iz ovog naselja, čak ni ona starosedelaca, nije išla u obdanište a mnogi od njih ni u školu.

Stručnjaci za romska pitanja procenjuju da ih na ovim prostorima živi više od 450.000, i ova država se ne može pohvaliti brigom za populaciju koja nije zanemarljiva ni u jednom pogledu. Najpre, Romi su najmlađe stanovništvo Srbije: više od polovine ih je mlađe od 25 godina. U proseku žive deset godina kraće od ostalog stanovništva Srbije. Samo ih 4,1 odsto živi više od 60 godina.

U potrazi za egzistencijom i preživljavanjem vrte se u sopstvenom marginalnom krugu između nepismenosti, nezaposlenosti i siromaštva. U državi koja se još pre nekoliko decenija hvalila da je iskorenila nepismenost, gotovo 80 odsto Roma nema završenu osnovnu školu. Diplomu srednje škole ima ih tek devet odsto, a fakultetsku jedva 0,2 odsto. Privilegiju da pohađaju predškolske ustanove ima samo sedam odsto romske dece. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji upozorava da čak 37 odsto romske dece do polaska u školu nije znalo srpski jezik. To im, naravno, stvara dodatne teškoće jer ih pedagozi, psiholozi i ostali prilikom upisa u osnovnu školu već na samom startu bukvalno guraju u specijalna odeljenja ili u škole za mentalno zaostale. Posle toga nemaju nikakve šanse za dalje školovanje.

ŠANSA SVIMA: „Sa motom ‘pružiti šansu svima’, sa predškolskim programom smo krenuli prošle godine. Naše ciljne grupe u pružanju pomoći su deca izbeglica, raseljenih lica, deca iz marginalizovanih i siromašnih porodica lokalnog stanovništva koje nema mogućnost da decu pošalje u predškolsku ustanovu“, kaže za „Vreme“ Iskra Maksimović, savetnik projekta za obrazovanje u CRS-u. U projekat obrazovanja aktivno su uključeni i roditelji i lokalne nevladine organizacije, a predškolski programi za sada postoje u Beogradu, Aleksincu i Zemunu. Uskoro će ovaj program biti organizovan i u Subotici.

To je bio put i do Malog Leskovca: „Ovom naselju sa tolikim brojem dece nikada niko ništa nije ponudio. Odziv je bio mimo svih očekivanja. Imali smo problem koga odabrati, pošto za sve nije bilo mesta. Ima porodica i sa trinaestoro dece, od kojih su sedmoro predškolskog uzrasta. Roditelji su sami birali dete koje će da pohađa obdanište. Oni su opet posebna priča. Pokazali su neverovatnu zainteresovanost i spremnost da u svemu ovome učestvuju. Kažu da svojoj deci ne žele sopstvenu sudbinu, sudbinu nepismenih ljudi. Žele da njihova deca dobiju neko obrazovanje, da mogu normalno da pohađaju školu i kasnije nađu posao. Zadovoljni su ako šansu da ide dalje, dobije bar jedno od njihove dece. Prosto je dirljivo kako ta deca koja žive u nemogućim uslovima, bez struje i vode i spavaju pod kartonima dolaze u školicu uredna i čista. Oni su siromašni i nepismeni ljudi, ali su vrlo zahvalni što se neko pobrinuo za njihovu decu.“

NIKAKAV GETO: U obdanište u naselju Mali Leskovac idu samo romska deca. Svi vaspitači su Romi i prve vesti u javnosti izazvale su sumnju da je na pomolu nova getoizacija. Aktivisti CRS-a i Romskog srca, na čiji predlog je obdanište otvoreno, demantuju to rečima da je obdanište namenjeno deci iz ovog naselja, i da roditelji ne bi bili u prilici da negde drugde odvode i dovode svoju decu.

Da se ne radi ni o kakvoj getoizaciji i izolovanju romske dece tvrdi za „Vreme“ i Živojin Mitrović, predsednik humanitarnog udruženja Romsko srce, kojoj se i pripisuje glavna zasluga što se deci iz Malog Leskovca dogodilo obdanište: „Želimo da se deca integrišu u sredinu u kojoj žive, a da bi do toga stigli obrazovanje je početni korak. Šta da radite sa romskim detetom koje neće da prime u državni vrtić, jer nema da plati, jer nema obuću i odeću, ili ima vaške ili šugu, a niko se o tome ne brine. Kada bi to sve neko rešio, niko ne bi imao ništa protiv. Ovakvi vrtići naš su prvi korak u pohodu ka školi. Uostalom, naša iskustva sa nekim drugim sličnim vrtićima ne govore o getoizaciji. Pre nego što smo otvorili sličan vrtić u Borči, takođe u romskom naselju, od desetoro upisane dece u prvi razred, u drugom je ostalo dvoje, u trećem i četvrtom razredu samo jedno dete iz ovog naselja. I to je tako poslednjih deset godina. Situacija je danas bitno drugačija. Od 17 dece upisane prošle godine u prvi razred, a svi su pre toga išli u obdanište, njih 11 je završilo s odličnim uspehom, a mislim da će svi uspešno upisati drugi razred. E to nije getoizacija, već pomoć deci da se normalno uključe u osnovnu školu.“

MONTESORI METOD: Čitav predškolski program napravljen je kao jugoslovenski program, po Montesori metodu. Dete je centar svega, a način rada obezbeđuje njegov, fizički, intelektualni, emotivni i socijalni razvoj. U CRS-u kažu da je na programu radila čitava ekipa ovdašnjih stručnjaka sa ciljem da deca u predškolskom obrazovanju steknu osnove navike, znanje i sposobnosti koje će im omogućiti bolji i uspešniji ulazak u osnovnu školu. Za romsku decu program je isti kao i za sve ostale. Pored sticanja osnovnih higijenskih navika, elementarne kulture ponašanja, sa romskom decom radi se i na opismenjavanju i matematičkom obrazovanju.

„Roditelji su uključeni u funkcionisanje čitavog predškolskog programa, od toga da prema svojim mogućnostima odlučuju šta će se deci kupiti do toga da aktivno učestvuju u poboljšanju uslova za boravak njihove dece. Zajedno smo krečili prostorije i opremali ih. U kreativnim radionicama, na primer pravljenju figurica od testa, učestvovali su zajedno sa svojom decom. Doveli su i drugu decu, koja ne pohađaju predškolsku nastavu.Ta iskustva su nam dragocena da bismo saznali njihova interesovanja i želje“, kaže Iskra Maksimović.

Više od 90 odsto dece u ovom mirijevskom naselju između sedam i 14 godina nikada nije išlo u školu. Za mlađe će se u predškolskoj ustanovi organizovati dodatna nastava za pripremu za školu, dok će se po planovima Romskog srca za četrnaestogodišnjake pripreme za uključivanje u školu, učenje jezika, opismenjavanje i slično organizovati na narodnim univerzitetima. Naši sagovornici tvrde da deca ne idu u školu zato što ne znaju jezik, što im siromašni roditelji ne mogu priuštiti ni svesku, ni olovku, ni odeću, ni obuću.

Većina romske dece iz ovog naselja već sa devet godina privređuje, bilo da pomažu roditeljima u skupljanju i prodaji sekundarnih sirovina, bilo da se bave sivom ekonomijom ili na raskrsnicama peru automobilska stakla. U poslednje vreme gorući problem postaje „ulazak“ u prostituciju već sa trinaest ili četrnaest godina. Deca su, kao i njihovi roditelji, u začaranom krugu iz koga je teško naći izalaz u normalan život. Ništa im ne ide naruku, ni socijalno okruženje, ni lično i državno siromaštvo, ni nepismenost. Koncentrisani u 149 naselja, od kojih je 70 odsto nalik Malom Leskovcu, čuvenom Hajatu, Deponiji ili Anteni, Romi malo šta imaju od života u prestonici. Na uvrede i poniženja kao da su oguglali.