“Mi smo bili ljudi, kao i hiljade drugih, koji su izabrali da se svojim profesijama bore protiv zla i protiv rata, a ne samo za nešto. Jedno nije isključivalo drugo”
Povod ovom razgovoru je trideset godina “Geopoetike”, izdavačke kuće Vladislava Bajca. To je lep povod i zato ga nećemo kvariti pričom o politici, bez obzira što su se čak i nagrade našle pod neskrivenim uplivom vlasti.
Važnije je zabeležiti recept kako je u atmosferi 1993. bilo moguće napraviti izdavačku kuću, kako bi bio nauk nekom ko bi sad, u vreme takođe teško i nepovoljno, da tako nešto preduzme.
A o trideset godina “Geopoetike” samo ovo: izdavač posebnog ukusa koji se dopao i ustalio među mnogim čitaocima.
“VREME”: Vi 1993. niste bili u nekom bezazlenom životnom dobu, znači znali ste šta vas čeka. Neću da pitam zašto ste to uradili, ali bi bilo korisno da ostanu zabeležena sećanja na prvu knjigu koju ste odabrali da najavi “Geopoetiku” – zašto baš nju, kako ste je pripremali, ko su vam bili saradnici, kako ste rešili problem autorskih prava, da li je bila čitana?
VLADISLAV BAJAC: Atmosfera 1993. godine nije bila obećavajuća ni za šta osim za rat koji je uveliko bio u toku. Lepo ste se izrazili o mom tadašnjem životnom dobu (39). Ono možda govori o mnogo čemu pre te godine, a najpre o ubeđenju iz koga sam rešio da tada promenim svoj život, a možda kasnije, knjigama, i još nekome. Tada sam već desetak godina radio u novinskoj kući Politika, vodio dva časopisa (“Rock” i “Huper”), uređivao rubriku “Ljudi” u NIN-u, a pre toga iza sebe imao novinarsko iskustvo svih medija (od Radio Beograda, škole novinarstva koju sam vodio u Studiju B – Ritam srca, do TV emisija). Paralelno sam se bavio i književnim prevođenjem, pre toga prerano, a onda i sa izvesnim zakašnjenjem, pisao i svoje knjige. Kada sam shvatio da od svih postojećih profesija u ratu koji je počinjao najbrže i najlakše sebe izneverava upravo novinarska, kako svetska tako i domaća, razočaranje je odlučilo: baviću se drugom profesijom koju imam “u sebi” – objavljivanjem knjiga drugih autora, a ne samo svojih. Uostalom, studirao sam književnost. Pripreme za tu ideju stvaranja izdavačke kuće trajale su dugo. Nije bilo lako. Ja sam tada načinio priličan presedan: dao sam ostavke na svoje glodur funkcije, a potom i otkaz. Nas nekoliko je osnovalo Centar za geopoetiku (preambiciozan naziv): esejista Branko Maširević (koji je posle izvesnog vremena nastavio život u Francuskoj), filozof i vizuelni umetnik Jovan Čekić i istoričar Milan Ristović. Poslednja dvojica i dan- danas, pored svojih osnovnih profesorskih zanimanja, i dalje rade kao urednici “Geopoetike”. Dva moja najdugovečnija prijateljstva koja su se pretopila i u profesionalna. Sve dotadašnje kao da se slilo u jedno, prirodnim putem. U to vreme bio sam dosta prisutan u javnosti preko rokenrola, moja Knjiga o bambusu je stigla do najužeg izbora za NIN-ovu nagradu u onoj Jugoslaviji, a bio sam sa Svetislavom Basarom i prvi dobitnik stipendije “Borislav Pekić”. Imao sam još nekoliko objavljenih knjiga iza sebe i sve je vodilo ka tom putu. Ubrzo nam se na moj poziv sa TV Studija B pridružila i Jasna Novakov, koja je takođe posle svih ovih godina i dalje tu.
Uspeli smo da metafizičkim razumevanjem bračnog para Krstanović-Lukić u tada građanskoj banci Kredibel obezbedimo početne kredite za ambiciozno zamišljeni početak. Prva knjiga nam je bila Nomadski duh Keneta Vajta. A iza nje su se “valjale” druge…
Zašto baš “Geopoetika”, zašto baš to ime?
Nekoliko godina ranije počeo sam da čitam Vajtove knjige koje su bile jedno novo shvatanje sveta. On je 1989. osnovao i Međunarodni institut za geopoetiku u Parizu gde je, iako Škot, predavao na Sorboni Poetike 20. veka i Američku poeziju. Bio je sjajan retoričar: slušao sam ga na predavanjima (bilo je slobodno prijaviti se), a ti njegovi govori bili su prenošeni preko razglasa na univerzitetu. A kako sam tamo stigao? Negde na proleće 1991. bio sam pozvan od strane bretonskog univerziteta u Renu da na zimu tokom dva meseca održim predavanja o srpskoj srednjovekovnoj književnosti. To je bilo uklopljeno u vreme kada je Mirej Roben završavala prevod moje Knjige o bambusu za Galimar. No, bilo mi je zabranjeno da izađem iz zemlje (počela je mobilzacija): vojska je tada bila država u državi. Odbio sam da se priključim JNA u borbama za Vukovar (novembar 1991) iz dva razloga: nisam prihvatao taj rat kao rešenje i sprečavala me je činjenica da su moji preci iz tog kraja. Moja dečja sećanja su vezana za posete Borovu Naselju, Borovu Selu (koje je 1991. ponavljalo sudbinu fitilja iz 1941. godine). Posle silnih peripetija, ozbiljnih problema i garancija mog povratka u Beograd, našao sam se u Francuskoj. Prevoditeljka Roben me je odmah nagovorila da se upoznam sa Kenetom Vajtom, koji je usamljenički živeo na obali Atlantika, čak i van sela Treborden. Prvi susret nas je odmah spojio kao srodne duše. Ja sam tada završavao pisanje knjige priča Podmetači za snove, sa podnaslovom “geopoetičke basne”, i to je Vajta “kupilo”. On me je nagovorio da osnujem Centar za geopoetiku sa izdavačkom kućom. Po povratku u Beograd, to osnivanje je potrajalo skoro dve godine.
Inače, predavanja u Renu nisam održao: pobunili su se protiv ideje i mene tamošnji lektori iz Hrvatske i Bosne. Bio sam Srbin! Galimar mi je ipak objavio knjigu 1993. ali bez i jedne reči u javnosti; prodavala se bez osnovne informacije, a kamoli reklame. No, ako ništa drugo, bio sam prvi pisac sa prostora ex JU koji je posle Danila Kiša bio objavljen u toj kući. Knjiga je ipak prodata, pa doživela i džepno izdanje u povećem tiražu.
Pojam geopoetika stvoren je kao hibrid različith poetika i kultura koje podrazumevaju topografsku udaljenost, ali istovremenu blizinu po principu arhipelaga: svako ostrvo je za sebe i svoje, ali ona zajedno čine celinu. Zar to u suštini nije bila i uslovna definicija svake kulture i civilizacije? Nama u tada polupostojećoj Jugoslaviji to je i te kako bilo potrebno. Da živimo u utopijskom svetu, i politika bi tom svetu pripadala.
I na kraju, mi smo bili ljudi, kao i hiljade drugih, koji su izabrali da se svojim profesijama bore protiv zla i protiv rata, a ne samo za nešto. Jedno nije isključivalo drugo.
Moglo bi se reći da je zvanično predstavljanje nove izdavačke kuće bilo tek narednog oktobra na Beogradskom sajmu. Kako vam je izgledao štand, šta ste izložili, ko je tada bio među izdavačima, kako su vas prihvatili?
Vajtov Nomadski duh je zapravo bio deo paketa koji smo predstavili na Beogradskom sajmu knjiga. I iznenadili javnost. A svojom pojavom delimično osigurali kontinuitet srpskom izdavaštvu, posle propasti najvećih jugoslovenskih i beogradskih izdavača (tada zajedno sa kućama “Klio” i “Vreme knjige/Stubovi kulture” to jest Zoranom Hamovićem i Peđom Markovićem). Geopoetika je “grunula” odjednom sa evropskim otkrićem – Belom Hamvašem (u prevodu poklonika Save Babića) sa njegovih deset naslova u tri toma na 1.200 strana i sa dvotomnom Monaškom civilizacijom Slobodana M. Radoševića na 1.300 strana velikog formata. Tu su bili i eseji Branka Maširevića Novi monasi. Sve to zajedno bila je ondašnja simbolička i konkretna najava onoga šta bi “Geopoetika” želela da bude. Nomadski duh je bio skoro pa programska slika naše kuće: govorila je o intelektualnom nomadizmu i u srpski jezik uvela mnoge nove pojmove i poglede na svet. Njima smo u toj nesreći bratoubilačkih ratova pokušali da se odupremo i još tada kažemo: Beograd je svet. I bio je. Ipak, i dalje.
Dobijali smo pisma i telefonske pozive čitalaca (imejlovi nisu postojali) sa zahvalnošću što smo ljudima “spasli duše”. Šta ćete više! To je bio cilj. Ah da, i uredno smo vraćali bankarske kredite, sve sa (pomalo povlašćenom) kamatom. Takođe smo plaćali i strana autorska prava iako su sankcije Srbiji važile u oba pravca. To je značilo da niste mogli ni da plaćate svetu, a ne samo svet vama. Ali, snalazili smo se na razne načine i uspevali. Bio je to naš kosmopolitski “miloševićevski” inat, iliti njegovo naličje.
Na sajtu “Geopoetike” piše da vam je namera bila da približite elitnu i popularnu književnost. Zašto bi sredina između te dve krajnosti bila dobra?
To je bio jedan san koji sam smatrao ostvarivim. Sada mogu i da potvrdim da je uspeo. Naime, nikako nisam prihvatao te krajnosti. Smatrao sam da se tzv. elitnim, stručnim ili “visokoparnim” naslovima može proširiti publika a time i tiraži, a da tzv. komercijalna literatura ne mora biti (samo) kič. Tako smo posle Hamvaša objavili na identičan način tri toma njegovog pravog učitelja Džona Kupera Pouisa sa takođe desetak knjiga na povećih hiljadu strana. A potom i Eriku Džong sa Strahom od pedesete. No, možda je idealan primer bila knjiga Justejna Gordera Sofijin svet (Roman o istoriji filozofije), koja je najteže teme promišljanja sveta na popularan način predstavila mladima. Na isti način, samo u oblasti matematike, delovala je i knjiga Papagajeva teorema Denija Geđa. Bili smo znatiželjni, unazad i unapred, i nesebični u deljenju otkrivenog sa drugima. Dakle, sada mogu i da potvrdim da je teza uspela: knjige nisu samo ostajale izlož(b)eni predmeti, već su se i dobro prodavale i od njih smo živeli stvarajući nove. Čitaoci su nam svesrdno uzvratili.
foto: marija janković…
Slučajno znam da je štand “Geopoetike” tada bio na istom mestu koje je ranije bilo rezervisano za štand “Obeliska”, izdavačke kuće koju je sedamdesetih osnovao vaš otac. Ovog oktobra vi ste otvorili Sajam knjiga. Uspomene na vreme kad ste išli sa tatom na Sajam su, sigurna sam, neizbežne.
Nažalost, sa ocem nisam proveo previše vremena. Živeo je preburno i prekratko. Ali, među mnogim svojim zanimanjima zabeležio je i izdavačko: početkom 70-ih osnovao je jednu od prvih privatnih izdavačkih kuća u socijalizmu (Književni klub, tako se to tada nazivalo) “Obelisk”. Uglavnom sa profesorima sa Filološkog fakulteta. Glavni urednik bio je prof. Tode Čolak. Sa njim, Nikolom Miloševićem i još nekoliko ljudi osnovao je i časopis “Književna kritika”. No, objavljivali su (tada u SSSR neželjene) autore – Solženjicina, Grosmana i sl. pa su neke knjige doživele političku buru, međunarodne note i zabrane.
Zanimljivo je da se štand “Obelisk” moga oca pre više od 50 godina nalazio na približno istom mestu gde “Geopoetika” već 30 svojih godina “drži odstupnicu” Sajmu (osim jednom ili dvaput kada je gospođa MM zaželela i uspela preko svojih ili “svojih” izdavačkih kuća da nam preotme mesto). A sada sam malo više upetljan u Beogradski sajam knjiga: u njegovom sam Odboru (opet), a eto “uprkos” svemu, poslednji Sajam sam otvorio i kao pisac i kao izdavač. Iako je tekst za otvaranje ipak bio ličniji i književni.
Ovo moje nasleđe se kod mene pojavilo 1979. kada sam sa odmerenim, tihim a moralno čvrstim Davidom Albaharijem, Borom Đokovićem (izvanrednim pesnikom samo onog vremena, nažalost), Milanom Ristovićem (i vizuelcem a ne samo istoričarem) i još nekima osnovao izdavačku delatnost skromno nazvanu “Sveske”. A objavljivali smo knjige, od savremene američke poezije do dalekoistočne filozofije. Potrajalo je koju godinu. Potom sam bio deo uredništva edicije “Grifon” (sa Jovanom Čirilovim, Milanom Vlajčićem, Davidom Albaharijem i dr.) “one” stare Narodne knjige, i opet bure, sud i zabrana: Ispljuvak pun krvi Žike Pavlovića zbog kritike ‘68.
Jedna od privilegija izdavača je lični kontakt sa piscima. Vrlo je verovatno da vam Orhan Pamuk, Lenard Koen i slični nikada ne bi bili prijatelji da nije “Geopoetike”. Koenova knjigaBalet gubavaca, jedna od šest koje ste najavili povodom jubileja je, moglo bi se reći, omaž takvim prijateljstvima.
Samo ste delimično u pravu. Sa većinom sam prijatelj postajao ili prevodeći ih ili zbog svojih knjiga. Ili sam ih poznavao pre “Geopoetike”. Prvu knjigu sam objavio 1972. Pa, čak i da nije valjala, to je sada više od 50 godina autorskog rada. Znate, ja nisam (bio) od vrste glasnih ljudi, ali sada u godinama jasnije vidim i loše posledice te svoje utopijske tišine. Meni su knjige (ne samo tekstovi) prevođene na više od 20 jezika. Broj izdanja nikada nisam izbrojao. Zbog njih sam prilično putovao i ponegde imao ozbiljnijih uspeha. Hoću reći, moj poziv je jednako blizanački u obe profesije. To je jedna vrsta šizoidnosti, nadam se – dobre. No, čak i kada mi je izdavačka privilegija činila uslugu da se upoznam sa nekim izvrsnim autorom (oba pola, čuvenim ili ne), i tada je moj pogled iz ugla pisca definisao izdavaštvo. To ne znači da sam svakome sebe naturao kao autora. Naprotiv. Sada mi je ponekad i žao što u neka prijateljstva nisam otišao dalje i dublje, a samo zato što sam se povlačio jer nisam smatrao da ikoga treba da opterećujem sobom.
No, sve to ne umanjuje prekrasna poznanstva i/ili prijateljstva sa izuzetnim ljudima koja sam imao i preko “Geopoetike” i bez nje. Uostalom, vrlo verovatno da ovu kuću nije sačinilo samo preklapanje (ili ne daj bože – naturanje) mog ličnog čitalačkog ukusa sa “potrebama” čitalačke javnosti. Ipak je taj moj spisateljski ugao viđenja ove delatnosti malo “začinio čorbu” ukusnijom. Što bi “moja žena rekla” (omaž Albahariju!), vrsna kuvarica, kada bi je neko pitao za tajni začin odlično spremljenog jela: “Pa, uz sve sastojke, mora se dodati i nešto ljubavi”.
Inicijalno, vi ste pre svega pisac. U jednom od naših prošlih razgovora vajkali ste se da nemate vremena za pisanje onoliko koliko biste hteli. Vaše knjige nisu “lepršave”, zasnovane su na istorijskim, sociološkim i istraživanjima sličnih nauka, a to podrazumeva vreme. Kad stižete sve to?
Hvala vam na oba komplimenta. A vidite, ja sam setan što više toga nisam napisao. Iako me je izdavaštvo “otelo” od pisanja, ja ipak nisam pisac od veće i česte produkcije. Možda bih bio da sam samo to. Veći broj knjiga sam pripremao “na terenu”, putujući. Iako sam istraživao svašta, i sada to činim, kao i svi – po arhivama, bibliotekama, češće nalazim čudne puteve za saznavanje. Doduše, poslednja knjiga, a biće i još nekih, jeste istraživala arhive, ali sopstvenih sećanja. Pisao sam i pisaću knjige koje me prizovu, ma kakvi pozivi bili, pa i rezultati. A kako stižem? Ne znam. Ja bih rekao da sam i lenj.
Da li zato, zbog nedostatka vremena, niste i politički angažovani (za razliku od nekoliko vaših kolega) ili…?
Nije mi lako da vam odgovorim. Voleo bih da sam kao mnogi, bilo bi mi lakše. Ali, evo nekih razloga. Odrastao sam u porodici u kojoj je i meni politika odredila mnogo šta (loše) u životu. Vrlo rano sam rekao sebi: politika nikada. Naravno da o većini političkih tema imam jasno mišljenje i ne skrivam se iza tišine. Doživeo sam mnogo više loših i opasnih političkih i egzistencijalnih situacija od mnogih svojih kolega, a koje me nisu zastrašile. Samo o njima nisam govorio. A možda se prefinjeno budističko gađenje iz zrele mladosti praksom preinačilo u prosto, obično gađenje. Radim ono u čemu mislim da sam najbolji. Logika kaže da se tako najviše doprinosi promeni i opštem dobru. Ne možemo svi da nosimo oružje i busamo se u grudi. Anarhizam mi nije (bio) stran. Sada ipak intelektualni.
Za kulturu, Srbija izdvaja najmanje novca u regionu. Da li u takvoj situaciji planirate bilo šta ili živite od danas za danas?
Eto ulaska u političke teme. Umesto konkretnog odgovora, reći ću ovo: bavim se ja celoga života, a naročito u izdavaštvu, što lično a što pomoću same kuće, iz pozicije samoće mnogo širim poslom koji bi trebalo da obavljaju državne institucije. I uvek sam dobijao po ušima od amatera i bahatih neznalica koji stoluju s one strane kulturne i civilizovane Srbije. A prava Srbija momentalno postoji, “zahvaljujući” njihovom štetočinskom radu, nažalost, samo u tragovima. A tragovi smo mi. No, znamo, tragovi uvek nekuda vode. Pa negde i dovedu.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Zaho de Sagazan je jedno od najuzbudljivijih novih imena na evropskoj muzičkoj sceni. Ova 24-godišnja francuska muzičarka oduševljava publiku svojom jedinstvenom kombinacijom francuske šansone i elektronske muzike
Rasprodala je tri Beogradske arene i pet Arena Zagreb. Sada je Aleksandra Prijović nastupila i u najvećoj koncertnoj dvorani Nemačke. Šta je tajna uspeha popularne Prije?
Antarktik, nekada carstvo leda i snega, suočava se sa novim fenomenom – brzim širenjem vegetacije usled klimatskih promena. Naučnici predviđaju da bi ozelenjavanje moglo izazvati dodatne ekološke probleme
Upliv veštačke inteligencije u svakodnevni i profesionalni život je nezaustavljiv. Da li ćemo svi morati da postanemo programeri ili će, naprotiv, programeri postati suvišni
U „Beogradskoj Areni” nedostaje veliki broj stolica. Navijači sa sezonskim kartama se žale da več drugu godinu zaredom ne dobijaju ono što su platili. Direktor „Arene” Goran Grbović kaže, međutim, za „Vreme” da navijači uništavaju skupe stolice, a da se onda žale da ih nema
Samozvani „vrhovni komandant“ Aleksandar Vučić obećao je Mađarima, koji su se pobunili protiv služenja vojnog roka, da će za njih pronaći neko rešenje. A šta je sa drugim nacionalnim manjinama - Bošnjacima, Romima, Slovacima, Crnogorcima, Rumunima, Albancima. Hoće li u Vojsku Srbije ići samo Srbi
Sećate se čuvenih “dva jaja” ministra Momirovića? E pa, sva je prilika da su ta “dva jaja”, pre sniženja cene, bila u nekom od marketa koji je bio deo organizovanog nameštanja cena, kako tvrdi Komisija za zaštitu konkurencije
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!