U Beču sam imala tri vodiča: Dunav Klaudija Magrisa, Via Vienna Mileta Stojića i Jučerašnji svet Štefana Cvajga. Zahvaljujući njima, videla sam mnogo više od “obaveznog”, pa i nekoliko legendarnih bečkih kafea: Lantman, Havelku, Priker… I naravno Central. Neizostavni Central.
“Svi nemiri i sve revolucije zar se nisu rodiile u kafani. Kad dođem u varoš, tražim kafanu…”, napisao je Stanislav Vinaver, koji je u krčmi video i “produženje ličnosti”.
Jozef Rot, veliki K&K nostalgičar, gost koji je poslednji odlazio iz Centrala, u romanu Kapucinska grobnica, svom bolnom kriku za monarhijom, objašnjava šta je bečke kafane činilo naročiim: to što je gostioničar bolje poznavao svoje goste nego svoje kelnere, jer je bio “svetinja, a ne mušterija koja plaća”.
Kafe Central, u ulici Gospodskoj (Herrengasse), otvoren je 1876. i ubrzo postao “ključno mesto bečke intelektualne scene”.
Na zidovima slike cara i carice: Franjo Josif i Elizabeta – Sisi, mladi i lepi; niz uramljenih biografija najpoznatijih gostiju pa i mog “vodiča” Cvajga, koji je godine 1930. bio najprevođeniji pisac u svetu. Stubovi nose tavanicu sastavljenu iz nekoliko malih kupola i razgranate, raskošne lustere; tu je i poslovični cajtungštender, držač novina (kakav se nekad mogao videti i u našim kafanama) i vatromet torti i kolača u staklenim vitrinama.
Na beloj bluzi našeg konobara piše Herr Mile – dovoljno za početak razgovora. Na uljudnoj distanci, ali srdačno, g. Mile iz Županje biće slobodan da nam preporuči šta da naručimo “za ovde”, a šta “za poneti”.
Gost čuvenog kafea bio je i osnivač cionizma Teodor Hercl, i psihijatar Alfred Adler, i njegov još poznatiji kolega Sigmund Frojd, i pionir moderne arhitekture Adolf Los. Magrisu dugujem priču o još jednom stalnom gostu Centrala, Egonu Fridelu, filozofu, istoričaru, novinaru, humoristi: skočivši s prozora izveo je svoju poslednju šalu, ovoga puta za Gestapo, koji je upravo hteo da ga uhapsi.
Jedna od zvezda u Centralovom sazvežđu bio je i Hugo fon Hofmanštal. Zapanjio je intelektualni Beč kada se otkrilo da iza pesama velikog misaonog bogatstva potpisanih sa “Loris” stoji golobradi gimnazijalac, koji će uskoro, u dvadeset četvrtoj, i da doktorira. “Divni genije”, kako ga naziva Cvajg, najpoznatiji je kao pisac libreta za Štrausove opere Elektra i Kavaljer s ružom. Pisao je i političke eseje, sa idejom da kultura može da spase Evropu.
Ton atmosferi Centrala davao je i Karl Kraus, novinar i pisac, beskompromisni satiričar, “razgnevljeni vrač kojem pod plamnim plaštom zvecka plav oklop ratnika” – tako ga opisuje Georg Trakl. Četrdeset godina uređivao je časopis “Baklja”. Objavljivao je cenzurisanog Franca Vedekinda, organizovao čitanje svojih i tuđih tekstova i tako utemeljio teatar poezije. Njegova drama Poslednji dani čovečanstva izvedena je i kod nas, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Ovde je Lenjin igrao šah sa Trockim, a jedna anegdota pripoveda da se lider austrijskih socijaldemokrata Viktor Adler podrugljivo pitao ko će voditi revoluciju u Rusiji: “Možda gospodin Lav Bronštajn (Trocki) sedeći ovde u Centralu?”
Početkom 1913. u Central je navraćao i Josip Broz (u to vreme služio vojsku u Beču, još dvadeset godina deli ga od konspirativnog imena Tito).
Kafe Central je “pogled na svet koji živi od toga da ne gleda svet” – duhovito je definisao ovaj fenomen novinar Alfred Polgar. On je, kao i drugi Jevreji, morao da beži od nacista. “Tuđina nije postala zavičaj, ali zavičaj je postao tuđina”, konstatovao je kad se vratio u Beč – i opet otišao, u Cirih. Srednjoj Evropi (carstvu opere, pozorišta i kafane) Staljin je ubio telo, a Hitler dušu, rekao je Milan Kundera.
I mnogi drugi umetnici bili su redovni gosti Centrala, ali je samo “najkafanskiji” među njima, Peter Altenberg, ostao ovde i posle smrti, makar kao kartonska skulptura – dočekuje goste za stolom naspram vrata.
Prikladno: “pesnik i beskućnik” ne može se zamisliti kao figura od mramora. Kao svoju adresu navodio je kafe Central, njemu je kafana bila ne druga kuća, već prva. Imao je i tražio malo, skupljao razglednice a ne slikarska platna, radije pisao crtice, kratke priče i aforizme nego romane. Karl Kraus je tvrdio da jedna njegova rečenica vredi kao cela bečka novela, a visoko mišljenje o njegovoj književnosti imali su i Tomas Man, Robert Muzil, Artur Šnicler… Ekscentričan i u odevanju, nosio je vrećaste kapute i štap, ogrlice i sandale, voleo šljivovicu… Tin Ujević je ipak pisao da bi on za beogradske boeme bio “pravi dandy i gospodin”! Umro je ubrzo po završetku Prvog svetskog rata, “sa smrću svoga vremena”.
U jednom od ramova na zidu ispisan je istorijat Centrala, uz napomenu da se i danas u ovom “literarnom kafeu” sastaju poznate ličnosti iz umetnosti, politike, nauke. Teško da bih ikoga prepoznala, osim Handkea i Elfride Jelinek, i onog političara s nezgodnim imenom, ali njih nema. Ne tvrdim, ali se čini da legendarni kafei ipak žive od stare slave.
Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.
