Iako relativno mala pokrajina (80.000 kvadratnih kilometara i manje od dva miliona stanovnika) Kastilja-La Manča je zahvaljujući Servantesu stekla slavu koja daleko prelazi ne samo granice Španije. Romantični Don Kihot, vitez od La Manče, imao je zavidnu biografiju, a njegovo poreklo i „titula“ nagnali su i jednog našeg slikara da se nazove „vitezom od Mačve“. Ali, dok je prvi iz romantičarskih pobuda jurišao na vetrenjače, drugi je slikao vetrenjače (pardon, balvane) i prodavao ih za velike pare. Nimalo romantično. Dok se na ovog našeg zaboravlja, u Španiji se maltene na svakom koraku može naći figura nacionalnog junaka.
Od Madrida do La Manče nema više vetrenjača, sem nekoliko „za ukras“, ali zato su iznikli vetrogeneratori nekoliko polja sa solarnim ćelijama. Svuda okolo su prelepi pašnjaci na kojima pasu crni bikovi.
Španija je od pre nekoliko godina zabranila postavljanje bilborda na autoputevima. Jedino što je preostalo jeste ogromna figura crnog bika (uzgred, el toro je zaštitni znak firme koja pravi vrhunska vina i brendi) i Tio Pepe (flamenko gitarista u tradicionalnoj nošnji, što je gle čuda, zaštitni znak vinarije što proizvodi bela vina). Kako, pitala se konkurencija, a vlasti su se dosetile: to su simboli Španije, a ne vinarija. A to što su vinarije prisvojile simbole Španije, šta da im radimo.
BEZ PUTARINE: Put od Madrida do glavnog grada Pokrajine Toleda dugačak je pedesetak kilometara, sa po tri vozne trake u svakom smeru i jednim tunelom sa takođe tri vozne trake. Putarina se ne plaća.
„Kako to?“, pitam domaćine. „Prosto“, kažu oni. „Putevi koje je izgradila država su besplatni. Tamo gde je gradila neka privatna kompanija, plaća se, ali samo do trenutka kada oni isplate svoje troškove, onda još nešto i zarade, pa put prelazi u državno vlasništvo i više se ne plaća.“
Španija je vazda bila kapitalistička zemlja; mi smo bili socijalistička. I pitam se zašto decenijama plaćamo put Beograd–Niš, koji je izgrađen prvo radnim akcijama (učestvovao moj ujak), onda i onim zajmom (učestvovao ja, stariji se sećaju).
Valjda zato što Španija, sve sa premijerom i vicepremijerima, ima vladu od 14 članova. A blizu 50 miliona stanovnika, na površini većoj od pet hiljada kvadratnih kilometara, na Pirinejskom poluostrvu, plus arhipelazima (Baleari, Kanari) i enklavama (Melilja na severu Afrike, mesto rođenja Fernanda Arabala)… I samo jednog ministra saobraćaja. Oni imaju puteve, mi imamo ministre. Blago nama.
ARABAL ŠTO NIJE FERNANDO: Toledo je nezavisan grad od 1982. godine. Do tada je bio deo Madrida. To je grad sa stotinak hiljada stanovnika, na površini od nešto više od 230 kvadratnih kilometara. Ali sa tradicijom koja Toleđosima svakako daje pravo na samostalnost. Koju su iskoristili, jer stari grad (na kojem bi im pozavidela i mnoga evropska srednjovekovna staništa), ne bez razloga, od 1986. je na listi svetske kulturne baštine. Vrvi od turista, koje električni vozić, kao onaj na Kalemegdanu, vodi kroz tvrđavu, stambene kvartove, prodavnice suvenira. Kada je već tako, zašto oni to ne bi iskoristili, pa je Toledo skuplji od Madrida.
Pre Rimljana na mestu Toleda postojalo je staro naselje. Prema legendi, današnji Toledo su 540. godine pre Hrista osnovali jevrejski kolonisti i dali mu ime.
Bilo je, dakle, normalno što su mnogi tvorci kulturne istorije potekli odavde. Oduševljeno sam ugledao kafić „Arabal“. Odmah mi je na um pao Fernando Arabal, veliki režiser i dramski pisac. Izvođen i kod nas masovno pre pola veka, a moji prijatelji iz pozorišnog sveta su se oduševljavali njegovim dramama. Bilo je potpuno normalno da uletim u kafić koji, nažalost, sa Fernandom nije imao nikakve veze. Fernando je rođen daleko odavde, a od 1955. postao je naturalizovani Francuz. A Arabal? To prezime nije toliko često kao Petrović ili Jovanović, ali svakako nije retko. Vlasnik kafića jeste Arabal, a da li je u vezi sa slavnim piscem, konobari nisu imali pojma.
Ako već Fernando Arabal nije imao veze sa ovim gradom, El Greko zaista jeste. Čuveni slikar i arhitekta umro je u Toledu, a ovde je ostavio i značajan deo svog dela.
KO SE KRSTI FRAJ, KO GLEDA PLAĆA: Katedrala Primada, ogromna sa ulazima iz tri ulice (jedan je za crkvu u kojoj se obavljaju službe, drugi, najmanji ulaz je službeni, a treći je za muzej). Treba li naglašavati: ulaz za misu je besplatan, za muzej se naplaćuje karta. Ali, ne za svakoga. Španci ulaze besplatno, turisti plaćaju. To ne govori toliko o velikoj ljubavi gradske vlasti prema novcu, već o želji da se sopstveni narod upozna sa nacionalnom istorijom. Uostalom, i svi drugi veliki muzeji u neko doba određenog dana otvaraju kapije bez naplate.
Katedrala je građena od 1226. do 1493. Dakle tek nešto manje od tri veka. Gradnja je započeta u rimskom, a kupole su završene u gotskom stilu.
El Greko (što znači prosto Grk), rođen je na Kipru, kao Dominikos Theotokópulos, ali Španci ga s razlogom svojataju jer je najveća dela uradio upravo u Toledu. Pa je i jedan od tvoraca pomenute katedrale. Još dok je živeo u Grčkoj bavio se ikonopisanjem, posetio je i Vatikan gde ga je fascinirao Mikelanđelo. Zar je onda čudno što je želeo katedralu u Toledu da obeleži bar koliko je Mikelanđelo Sikstinsku kapelu. I uspeo je.
Ali, nije to sve. U Toledu su visile velike zastave na kojima su se turisti pozivali da posete veliku izložbu replika Leonardovih izuma: od bicikla do letećih mašina (jedna takva njegova konstrukcija iskorišćena je za film Hadson Hok sa Brusom Vilisom). Sve je urađeno od originalnih materijala; dakle, drveta i konopaca. Tada sam shvatio da ipak i mi u nečemu prednjačimo: svetska premijera ove izložbe održana je u maju i junu 2008. godine u Nišu (sve finansirala Fondacija „Filip Moris“), prva repriza bila je u Beogradu u junu i avgustu iste godine, onda je izložba krenula po svetu. Sve je organizovao naš slikar Lale Đurić iz Njujorka. Nažalost, Lale više nije s nama da vidi dugovečnost svog dela.
NOŽ ZA TRI GENERACIJE: Pored na početku pomenutih, što skulptura Don Kihota i Sanče Pansa, što privezaka za ključeve, pa sve do ozbiljnih keramika i malih metalnih odlivaka, koji se daju videti na bukvalno svakih nekoliko koraka, postoji još nešto na šta su ponosni. I tvrde: ovo je najbolje na svetu.
Dakle, ovde su još Rimljani otkrili velika nalazišta gvozdene rude, a od toga pa do železara i kovačnica samo su dva koraka. Tako je Rodrigo de Bivara (u narodu poznat kao El Sid) Mavare mačem proterao proterao iz Toleda i iz Španije („Vreme“, broj 1231, „Tamo gde je El Sid vitlao mačem“).
Danas, pored replika oklopa i srednjovekovnih mačeva, kopalja i helebarda, tu je čitav niz svih mogućih noževa: od lovačkih i ribolovačkih do kuhinjskih, najrazličitijih oblika i namena. Veliki broj prodavnica, tako, pored standardnih suvenira nudi i noževe. Naravno, cena je primerena kvalitetu. Kažu, „mi pravimo nož za tri generacije“.
Na generacije, i to više od tri, inače, misle i urbanisti.
Reka Tagus koja prolazi kroz Toledo, baš ispod zidina starog grada, stvorila je nešto kao Novi Toledo. Dakle, sa zidina se u daljini daju videti soliteri. Sve ostalo, i novo u podnožju starog grada, nema visokih građevina, hoteli su na najviše četiri nivoa. Baš koliko i zvezdica imaju. Baš koliko je visoka i nezaobilazna arena za borbu s bikovima. Nema kvarta u kojem nešto štrči, što se u žargonu naših arhitekata zove „babini zubi“.
Dva parka na puškometu jedan od drugog, posađena su ko zna kad, a klima omogućuje neograničen izbor drveća i niskog rastinja. Dakle, pravi praznik za oči. Kao da su se trudili da nadoknade nedostatak zelenila u starom gradu.
Da nema pomenute industrije čelika, Toledo bi bio tipičan turistički grad. Nije ni čudo, jer svetske agencije koje organizuje posete Madridu ne zaobilaze Toledo. A proizvodnja noževa je u službi turizma. Naravno, ne samo to, ali ono drugo se ne vidi.
Veliki broj gostiju valjda je razlog da je ovo jedino mesto u Španiji gde nisam čuo žalbu na krizu. Uostalom, kada im je do žalbe, oni skoknu do Madrida u kojem malo-malo pa bude nekog skupa, mitinga ili protesta.
I očigledno, nikome ozbiljnom ne pada na pamet da treba izaći iz evropske unije. Čak su u školama od prvog razreda počeli sva predavanja (sem španskog jezika i književnosti, te matematike) da obavljaju na engleskom jeziku. Raste generacija Španaca koja počinje da misli kako oni, iako nekada verovatno jesu bili, više nisu centar sveta.
Kao da je lično Arabal režirao španski obrt.
