Svetska, a naša

Ipak smo dočekali… Beogradska Arena je realnost, i to prelepa. U potpunosti delim mišljenje svih koji su kao igrači, treneri ili funkcioneri proputovali svet i videli sve slične objkete: naša Arena je u samom vrhu. Željko Obradović, selektor naše reprezentacije, svrstava je među tri najlepše u Evropi, uz „San Đordi“ u Barseloni i „Oaku“ u Atini. Ako je do ličnog suda, ja bih je pre stavio uz „Oaka“ i stokholmski „Globen“ uz napomenu da je dvorana u glavnom gradu Švedske manja; ona je za 16.000 gledalaca. Međutim, naša Arena je u prednosti u odnosu na sve druge (sa izuzetkom možda one u Pragu koju nisam video a o kojoj se čuju samo komplimenti) jer je modernija, sa najsavremenijom opremom i odličnim arhitektonskim rešenjima, uključujući i danas neizbežne privatne lože, koje će najveće domaće i inostrane firme zakupljivati i tako finasirati izdržavanje dvorane, pod uslovom naravno da imaju šta da gledaju. U sportskom smislu, Beograd je dobio dvoranu za ponos. Do evropskih prvenstava u odbojci i košarci iduće godine dvorana će biti potpuno završena a „Dijmantska lopta“ FIBA sjajan je uvod u buduće događaje. Kada je davne 1961. najveća hala Beogradskog sajma otvorila vrata za šampionat Evrope, na kome je naša reprezentacija stigla do finala osvojivši prvu medalju na velikim takmičenjima, ovakvi objekti postojali su verovatno samo u Americi. Kod nas su prve sportske hale počele da niču krajem 60-ih godina prošlog veka, kada su mudri ljudi iz košarkaške organizacije odlučili da se „na silu“ sa otvorenih terena pređe u sale. Umesto sezone april–oktobar, uhvatili smo priključak sa Evropom koja je košarku davno pre nas tretirala kao dvoranski sport a šampionati su se odvijali od oktobra do aprila ili maja. Naš problem je bio što niko nije imao dvoranu, osim Zrenjanina koji, međutim, nije imao prvoligaša u košarci… Četiri beogradska prvoligaša igrala su na Sajmištu dok 1968. nije izgrađena Hala na Novom Beogradu, uz čije će ime uskoro ići odrednica „stara“, potom su nikli Tivoli (za Svetsko prvenstvo 1970), pa Skenderija, Pionir, „Dom sportova…

UTICAJ NA SPORT: Kako su se dizale hale, dizala se i naša košarka. Beograd, međutim, već mora da misli na velike sportske događaje posle 2005. Kandidatura sa Svetsko košarkaško prvenstvo 2010. blagovremeno je podneta, i kroz dve godine na Kongresu FIBA u Japanu za vreme Mundijala pašće odluka. Konkurenti su veoma jaki, posebno Španija i Francuska, ali uz besprekorne uslove koje će ponuditi Beograd na stranu naše kandidature mora stati i izvesna moralna obaveza FIBA prema našem glavnom gradu. Arena je 1989. počela da se gradi za Svetsko prvenstvo 1994. koje se, iz poznatih razloga, na kraju igralo u Torontu, a završetak Arene prolongirao se do ovih dana. Izvesni pozitivni signali već su pristigli a uspešna premijera sa „Dijamantskom loptom“ biće čvršći i sigurniji argument od bilo kakvog „lobiranja“. Što se košarke tiče, sledeća kandidatura morala bi da bude za Fajnal for Evrolige koja će početkom jeseni odrediti gradove domaćine za dve, a možda i tri naredne godine. Promena koncepcije, po kojoj će se od 2006, u principu, tražiti gradovi bez timova u Evroligi kako bi se obezbedili izjednačeni uslovi za sve učesnike, ne favorizuje Beograd i izbacuje u prvi plan velike dvorane u Parizu, Lisabonu ili Kelnu, ali s druge strane nije – na našu žalost – realno predvideti ulazak Partizana (ili bilo kog našeg prvaka) na Fajnal for, pa s te strane neće biti većih problema. Međutim, neko u Beogradu (grad, gradski košarkaški savez, neki od klubova ili čak neka privatna firma) treba da podnese formalnu kandidaturu i to što pre.

DRUGI DOGAĐAJI: Međutim, svima je jasno da beogradska Arena neće moći da živi od sporta. Prva stvar koju valja učiniti, ako već nije urađena, jeste učlanjenje u Evropsku asocijaciju velikih dvorana. Trenutno ih u Evropi ima petnaestak a jedna od prednosti udruživanja je zajedničko planiranje evropskih turneja svetskih pevačkih i muzičkih zvezda. Beograd je na sasvim pristojnoj udaljenosti od Milana, Pariza ili Kelna, tako da čitava „skalamerija“ koja prati turneju Madone, Brusa Springstina ili Rolingstonsa može za dva do tri dana da se prebaci do Beograda (pod uslovom, naravno, da kod Batrovaca ne čekaju 14 sati na ulaz u Srbiju i Crnu Goru, kao ovih dana). Što se domaće muzičke i estradne scene tiče, ako je bilo pevača koji su punili Marakanu, nema razloga da se ne puni i Arena, ali ključ rentabilnosti dvorane je u njenoj polivalentnosti. O tome je u martu 2002. za „Vreme“ govorio tadašnji direktor „San Đordija“ iz Barselone, Đordi Valjverdu: „Ključni momenat je da oni koji grade i oni koji će upravljati rade zajedno, na vreme, sa jasnim idejama. Ako se hala završi i potom preda na upravljanje onima koji do tada s njom nisu imali nikakve veze, ili su se uključili kasno, nema šanse da projekt uspe. Budući upravljači moraju da imaju jasne ideje i konkretne zahteve, a izvođači su tu da ih sprovedu dok je to moguće i dok su troškovi još podnošljivi. Svako naknando prepravljanje je mnogo skuplje.“ Koliko je taj savet ispoštovan, znaće investitori i budući upravljači. Drugi savet čoveka koji je od 1991. upravljao „San Đordijem“ bez dinara dotacije grada bio je oko unutrašnje organizacije, odnosno broja zaposlenih. „Ekipa mora da bude krajnje kvalifikovana, sposobna i – malobrojna! Ja imam petnaestak ljudi pod ugovorom, sve ostalo su servisi koje neke druge organizacije obavljaju za nas. Mi to uredno plaćamo jer nam je mnogo jeftinije nego da držimo na desetine električara, vodoinstaletera, stolara, čistačica“, preneo je svoje zanimljivo iskustvo Đordi Valjverdu. Treći njegov savet odnosio se na praktičnu upotrebu prostora: u hali treba organizovati sve što može da donese zaradu! Ako se vratimo sportu, valja podsetiti da je proslogodišnje svetsko prvenstvo u plivanju i vaterpolu održano u „San Đordiju“ koji – nema bazen! Ništa strašno, došli stručni ljudi i za 18 dana postavili plivalište na kome su pljuštali svetski rekordi a naši vaterpolisti osvojili bronzanu medalju. Posle sve lepo razmontirano, „San Đordi“ se vratio u „normalno stanje“ čekajući koncerte, političke mitinge, opere, egzibicije na ledu, takmičenje u „surfu“, trialu (moto-kros u dvorani)… Treba zaraditi između četiri i pet miliona evra godišnje koliko je potrebno da bi dvorana bila rentabilna. O vraćanju para uloženih u izgradnju ne treba ni razmišljati, to se svuda u svetu tretira kao investicija grada ili države i ide iz javnih fondova, ali održavanje će pasti na teret upravljača koji će imati težak zadatak da trenutni opšti ponos ne pretvore u trajnu opštu brigu. A to što je Arena malo prokišnjavala na premijeri samo je dokaz da je „svetska, a naša“…