Sve promene Zadarske ulice

Ako ne ranije, područje ove ulice naseljeno je početkom XVII stoleća. Bilo je deo srpskih mahala s nizom malih i uskih sokaka. Jedan od njih, dobro vidljiv na najdetaljnijoj karti ovog kraja, jednim delom se poklapao s pravcem današnje ulice. Sve ovo sravnjeno je sa zemljom u trećoj deceniji XVIII veka, kada su Habzburzi ovde, na strmoj padini iznad reke, podigli nove zidine, skupa s ravelinom broj 1 i Bastionom Svete Terezije. Deo odgovora na pitanje zašto Zadarska ulica ima današnju orijentaciju dobija se pogledom na linije tih zidova. Teško je, međutim, reći da li je tada u njoj podignuto bilo šta drugo osim utvrđenja.

...

Kao najzabačeniji deo srpske mahale, bez kuća koje su pretekle iz prethodnog perioda i uz bedeme, ovo se područje slabo razvijalo tokom besudnog XVIII veka. Na Štokelojevoj mapi iz 1789. vidimo njen zametak, ali su to još uvek samo pet raštrkanih kuća, koje ne čine ulicu.

Brži razvoj srpskog kraja grada dolazi tek nakon ustanaka i povećanja imovinske i pravne sigurnosti u Beogradu. Kako se područje ove ulice nalazilo tik uz glavnu kapiju kojom se ulazilo u Srpsku varoš, te vrlo blizu najvažnijih zdanja, može se osnovano pretpostaviti da je ono tada gušće naseljeno, te da je, kao posledica toga, pravac ulice određen oko 1825. godine. U prilog ovome govore ne samo njen potpuno neplanski način pružanja, koji odaje da su oblici parcela i kuće na njima stvarani bez upliva bilo kakvih vlasti, već i činjenica da se već 1829. spominje da je naseljeno područje i izvan Varoš-kapije; teško je zamisliti da su se ljudi naseljavali na nepovoljnom terenu dalje od središta varoši ako zemljište nedaleko odatle nije već bilo zauzeto. Iako razdeljen od nje šancem, ovaj kraj naslanjao se na sirotinjsku Bukurešt-mâlu, pa se i sam verovatno nije previše razlikovao od nje; izgled ovog i susednih sokaka u nastajanju naveli su neke ljude da se sećaju da su i oni bili sastavni deo te mahale na zlu glasu.

U to vreme buduća Zadarska, Srebrnička ulica i Kosančićev venac bili su krivi sokaci puni malih kuća, pa se 1854. godine kapetan Kenig na svojoj mapi celog Beograda od Velikog ratnog ostrva do Topčidera nije ni potrudio da ovo klupko razmrsi i precizno ucrta.

U ovom sokaku došlo je do esnafskog grupisanja srpskih kujundžija i zlatara, posebno na početku ulice, bliže putu iza Varoš-kapije. Od ukupno osam zlatara koji su radili u Beogradu 1868. godine, čak četvorica su se nalazili na Varoš-kapiji. Zbog ove osobenosti, ova mala ulica je, prema nekim sećanjima, bila poznata kao Kujundžijska. Osim zlatara, na početku sokaka stajale su i dve kafane, koje će preteći sve do međuratnog perioda (v. kasnije). U opisu jedne od njih, one Stojana Jovanovića, veli se da stoji “u sokaku koi od Varoš kapije k šancu i na likerdžinicu Bajićevu vodi, a u redu i blizu stražare turske”. Vidimo da je Jovanovićeva kafana još opasno blizu turske stražare (po kojoj će kasnije i poneti ime “Varoš kapija”), kao i da je na drugom kraju ulice, na uglu s današnjom Ulicom kralja Petra, još jedna kafana – Bajićeva likerdžinica (docnije prozvana “Kod Tirolca”), otvorena 1859. godine.

Na Turskom planu iz 1863. vidimo da su sva imanja u ulici bila u srpskim rukama, kao i da je njena parna strana potpuno izgrađena, dok je na suprotnoj, neparnoj, više praznih no izgrađenih placeva. Naredne godine, u drugom pokušaju da se imenuju beogradske ulice, ona je, skupa s delom Kosančićevog venca koji sledi za njenim današnjim završetkom, predložena za ime Fruškogorska. Ovo ime je imalo smisla, jer se ulica pružala prema Savi, pa prema tome i prema Sremu i njegovoj jedinoj gori. Zato je ono i ostalo aktuelno za dodeljivanje nekoj ulici ovoga kraja, što se i dogodilo 1896. godine. Iz opisa njenog prostiranja datog uz imenovanje vidimo da je počinjala od Varoš-kapije, išla “ispod starog Liceja” (tj. Konaka kneginje Ljubice), pa do Hadži Jeftine kuće, koja se verovatno nalazila na uglu s Ulicom kralja Petra. Ovde nam valja zapaziti da nije objašnjena kao kujundžijska čaršija ili nešto tome slično.

U svojoj rekonstrukciji starog dela grada, Emilijan Josimović je i ovde želeo da načini radikalan rez, projektujući potpuno pravu ulicu, koja bi počinjala na početku i završavala na kraju ove ulice. Kako je za to trebalo srušiti sve kuće postojeće u njoj, sprovođenje tog plana u delo nikada nije ni pokušano. Na Josimovićevoj karti regulacije vidimo da je postojalo osam imanja s jedne i osam s druge strane ulice. S obe strane postojao je po jedan prolaz: s neparne to je bila tada neverovatno uska Srebrnička, a s parne prolaz koji je vodio do zadnjeg trakta Gimnazije, danas zgrade Akademije primenjenih umetnosti, gde je danas zgrada bez ulaza, između brojeva 10 i 14 ulice.

Ime je ponela već u prvom uspelom imenovanju ulica, kada je prozvana Zlatarska po kujundžijama-zlatarima koji su tada radili i živeli u njoj. Bila je to uska ulica, s jednostavnim prizemnim i jednospratnim kućama, kakve su građene i drugde po Beogradu. Godine 1890. opisana je kao ulica “od Varoš kapije do Tirolca”, istovetno kao i trideset godina ranije.

Godine 1891. propisano je da bude regulisana u širini od osam metara, što ju je činilo jednom od najužih regulisanih ulica u gradu. No, pet godina kasnije vidimo da se regulaciji nije još pristupilo, što je zasmetalo njenim žiteljima, koji su želeli da u njoj dižu nove kuće.

Iste, 1896. godine, ime joj je promenjeno u Zadarska. Ime glavnog grada austrijske pokrajine Dalmacije predloženo je još 1889. za ime jedne od budućih ulica koje su imale da niknu na mestu Bare Venecije, pa je očigledno da je ono figuriralo kao značajno u glavama opštinara. To ne treba ni da čudi ako imamo u vidu značaj Zadra za dalmatinske Srbe. Spomenimo samo da je u ovom gradu još 1836. godine Teodor Petranović pokrenuo Srbsko-dalmatinski almanah, prvi časopis koji nije bio na italijanskom jeziku u celoj Dalmaciji i Boki Kotorskoj, da je za ovim u Zadru tokom XIX veka izlazilo još četiri lista, da je grad od 1842. sedište Dalmatinske eparhije, te da je 1869. tu osnovan i pravoslavni Bogoslovski zavod (tj. Bogoslovija). Osim njega, u gradu je u doba imenovanja beogradske ulice postojala i srpska Devojačka škola (osn. 1854), Srpska čitaonica (1879), a uskoro nakon imenovanja osnovane su i Srpska štedionica (1902) i Srpsko pjevačko društvo “Branko” (1904). Tu je bilo sedište dalmatinskog parlamenta, kojim su dugo predsedavali Srbi, među njima i Stefan Mitrov Ljubiša. Jasno je da je kraj XIX i početak XX veka bilo doba velikog poleta za Srbe koji su živeli u gradu i neposrednoj okolini. Kako to često biva, prethodno ime ulice, Zlatarska, po inerciji se još dugo održalo, verovatno zbog sličnosti.

Tokom austrijske okupacije odlučeno je da će se ime Topličinog venca protegnuti i na ovu ulicu, čime je ime Zadra imalo da nestane iz beogradske ojkonimije. Iako su kućni brojevi promenjeni, pa je umesto 16, koliko ih je bilo pre rata, ulica sada imala barem 35 brojeva, ova nespretna odredba nije poštovana, već je, iz čisto praktičnih razloga, sa željom da pošta i ostalo ne zalutaju, ulica nastavljena da bude beležena i kao Zadarska. Ipak, ulične table su skinute, a aljkavošću srpskih vlasti nisu vraćene ni tokom dobrog dela naredne decenije.

Zadarska ulica je svoj današnji izgled većim delom dobila tokom treće decenije XX veka. Zbog svoje male širine ona je bila jedna od tek nekoliko ulica Beograda u kojima je 1926. godine propisano da nove zgrade ne mogu imati više no prizemlje i dva sprata. To se pozitivno odrazilo na ovu ulicu, koja je još i danas najvećim delom uglavnom skladan ansambl prizemnih, jednospratnih i dvospratnih kuća. Među njima se izdvaja dom arhitekte Branislava Kojića (1926), arhitekte koji je ovde na moderan način primenio svoje poznavanje narodne arhitekture. S nestankom starih kućica nestaje i onaj Beograd iz XIX veka, pa se od 1927. mesto ove ulice sve više objašnjava sintagmom “kod Palasa” umesto “na Varoš-kapiji”.

Tako se izmenio stambeni deo ove ulice. Stari izgled sve do tridesetih godina zadržao je njen poslovni deo na samom početku. S leve, neparne strane, stajala je kafana “Varoš kapija”, dok je naspram nje u jednako starim i ruševnim kućicama radila kafana “Crni konj” i uz nju Hlebarsko-pekarska radnja Dragoljuba Mladenovića. Godine 1934. Zadarsku opisuju kao uličicu s “nakrivljenim kućercima pored višespratnih kuća”, u kojoj su “sijalice vrlo slabe tako da punom merom zamenjuju stare fenjere, koji su stidljivo čkiljili pre nekoliko decenija”.

Uprkos nekolikim vapajima da se taj delić orijentalnog Beograda sačuva, on je netragom nestao pred naletom zahuktalog prestoničkog razvoja. Na njegovom mestu nikle su 1935. petospratnica i šestospratnica – možda primerene mestu gde se sustiče šest ulica, ali svakako nezgrapno velike za osam metara široku Zadarsku. Njima se 1958. priključila još jedna višespratnica, na br. 4. Srećom, tu se stalo, pa je Zadarska ulica očuvala deo karaktera starog Beograda u kojem danas uživamo.

Iz samo njima znanih razloga, gradske vlasti su odlučile da početkom 2019. godine ovoj ulici nakon cele 123 godine koliko je nosila ime Zadarska, promene ime u Ulica Dobrice Ćosića. Ma koliko da je Ćosić (1921–2014) bio veliko ime srpske književnosti, autor ove knjige, kao i većina Beograđana, ne razume zašto se nastavlja bezumna praksa menjanja imena ulica bez ikakvog obrazloženja. Naime, Dobrica Ćosić živeo je u Beogradu, ali nigde ni blizu Varoš-kapije i Zadarske ulice. Bez ikakve jedi na pokojnog Ćosića, svim srcem se nadamo da će ulica ponovo poneti svoje staro (ili pak ono najstarije) ime.

iz Ulice Starog grada – topografija, urbanizam, odonimija, Komshe 2024.