Otpuštanje civila zaposlenih u Ministarstvu odbrane nesumnjivo je rasteretilo vojni budžet, ali je ozbiljno narušilo sistem civilne zaštite: dobar deo od 5300 otpuštenih bio je, naime, angažovan na organizovanoj zaštiti civila od elementarnih nepogoda, ekoloških katastrofa i eventualnih ratnih dejstava. Kako je krenulo, što zbog besparice, što zbog nezainteresovanosti nadležnih, lako se može desiti da ovaj važan sektor prestane da postoji. Skoro polovina zaposlenih u civilnoj zaštiti dobila je otkaz. U Beogradu je taj procenat nešto niži: od 211 zaposlenih otkaz je dobilo njih šezdesetak, a prema još važećoj sistematizaciji u Upravi za odbranu Beograda neophodno je 350 radnika.
U zemljama u kojima je proces tranzicije odmakao civilnoj zaštiti je posvećena posebna pažnja, a u Strategiji odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora u svega jednoj rečenici pominje se da postoje „rizici i pretnje bezbednosti, sa manjom ili većom verovatnoćom ispoljavanja i prepoznavanja, kao što su prirodne nepogode, industrijske i druge nesreće i epidemije“, i ništa više od toga.
Dok su se u Ministarstvu odbrane bavili otkazima, u srednjem Banatu, južnoj i jugoistočnoj Srbiji desile su se ozbiljne poplave koje su pokazale da su za funkcionisanje sistema zaštite neophodni ljudi koji se samo time bave. Neorganizovanost odbrane ugroženog područja na delu je pokazala kolika je greška načinjena neselektivnim smanjenjem broja zaposlenih u civilnoj zaštiti pa su, u nedostatku obučenog kadra, „sveže“ otpušteni ponovo nakratko angažovani. „U ovom trenutku mi nemamo civilnu zaštitu organizovanu i efikasnu na način kako je to potrebno“, konstatovao je u razgovoru za „Vreme“ pukovnik Miodrag Savić, načelnik Uprave za odbranu Republike Srbije.
NA MARGINI: Zakonom o odbrani Savezne Republike Jugoslavije iz 1994. godine, civilna zaštita prvi put pod tim imenom pojavljuje se u jednom zakonskom aktu i na saveznom nivou postojala je sve do aprila ove godine kada je odlukom Saveta ministara državne zajednice prebačena u nadležnost republika članica. Od nekadašnjeg Sektora za civilnu odbranu nastale su Uprave za odbranu na republičkom nivou. Specifičnosti rada ovog organa, kako navodi pukovnik Miodrag Savić, jesu u tome što “zaposleni u Upravi nisu civilna lica na službi u Vojsci i da se u radu primenjuju republički zakoni, ali se finansiraju iz budžeta Ministarstva odbrane“. Ova kontradiktornost, da se republički organ finansira iz saveznog budžeta, inicijal je svih problema koji se pojavljuju u funkcionisanju ove važne službe.
Profesor Vladimir Jakovljević sa Fakulteta civilne odbrane, kaže da se civilna zaštita nalazi na margini, a tamo će i ostati sve dok se ministarstva budu „punila“ po ključu političke podobnosti, a ne na stručnoj osnovi, i dok se ne ostvari plan demilitarizacije predviđen u Beloj knjizi odbrane. Svi sagovornici „Vremena“ saglasni su da je neophodno u najskorijoj budućnosti formirati agenciju, direkciju ili ministarstvo za vanredne situacije, i da se civilna zaštita ne reguliše Zakonom o odbrani, već posebnim zakonom o zaštiti i spasavanju.
Prema mišljenju pukovnika Savića, okosnica tog republičkog organa za vanredne situacije, bio on agencija, direkcija ili ministarstvo, bila bi Uprava za odbranu Republike Srbije, a obuhvatala bi centre za uzbunjivanje i obaveštavanje, i sve organizacije i ustanove kojima su zaštita i spasavanje redovne delatnosti: Upravu za protivpožarnu policiju, Upravu za zaštitu životne sredine, gradske zavode za zaštitu zdravlja, hitnu pomoć, specijalizovane jedinice vojske, inženjerijske jedinice, atomsko-biološko-hemijsku odbranu, Crveni krst, Službu traganja i spasavanja, koju Srbija još nema iako to evropski standardi nalažu, a u koju bi bila uključena i Gorska služba spasavanja.
Svi sagovornici takođe ističu da u sistemu civilne zaštite lokalna samouprava mora da ima ključnu ulogu, da bi njene nadležnosti trebalo jasnije precizirati novim zakonom, po kome bi načelnici okruga, odnosno predsednici opština, u skladu sa procenom ugroženosti svog područja, imali autonomiju u određivanju visine sredstava namenjenih poslovima civilne zaštite, čime bi pored najširih ovlašćenja poneli i najveću odgovornost. Namera je, kažu, da se na nivou opštine formiraju odredi civilne zaštite koji bi u sebi objedinjavali više različitih specijalnosti: prvu pomoć, asanaciju, raščišćavanje ruševina, preduzeće za skloništa i vatrogasne jedinice.
PASIVNA SPREMNOST: „Iz budžeta Ministarstva odbrane dobijamo novac samo za plate i kancelarijski materijal“, žali se Momčilo Jovanović, načelnik Uprave za odbranu Beograda. „Grad nije u obavezi da nas finansira, ali da nam nije njihove pomoći, Uprava ne bi mogla da opstane.“
Kaže da su centri za osmatranje i obaveštavanje najvažniji za odbranu i oni postoje na republičkom, gradskom i opštinskom nivou. Zahvaljujući nedavno nabavljenoj opremi, koja je plaćena iz gradskog budžeta, za koju tvrde da je najsavremenija u Evropi, sistem telekomunikacija beogradskog Centra za osmatranje i obaveštavanje povezan je sa srodnim organima i službama i sve funkcioniše „pritiskom na dugme“, hvali se načelnik ovog centra Ljubiša Majstorović. „Kod nas se informacije slivaju 24 časa dnevno i savršeno funkcionišemo. Ukoliko na nekoj lokaciji izbije požar, mi odmah obaveštavamo vatrogasne jedinice, hitnu pomoć, policiju, čak i vojsku ako je potrebno, javljamo gde se nalaze najbliži hidrofori. Proveravamo da li u blizini požara postoje dalekovodi, benzinske pumpe ili gasovodi, da ne dođe do još veće nesreće. Sve se radi u trenutku, ali mi smo uvek pasivno spremni.“
Načelnik Uprave za odbranu Beograda dodaje da su se obratili gradskim vlastima koje su pomogle da gradski Centar za osmatranje i obaveštavanje opstane jer, „ako bi se on ukinuo, ni Uprava za odbranu Beograda nema razloga da postoji. Republički nivo je strategijski i oni su veliki mislioci. Sve važno se dešava kod nas, u regionalnim centrima odbrane. Tu mora da postoji red, jer ako nema reda i postupka u delovanju, onda haos prerasta u čudo. To je ono na čemu mi radimo, jer smo u tome najmoćniji.“
PREKLAPANJE NADLEŽNOSTI: Uprave na svim nivoima obavezne su po zakonu da organizuju rešavanje problema u oblasti civilne zaštite i da o tome obaveštavaju sve nadležne institucije, organizacije i jedinice kojima je civilna zaštita redovna aktivnost, ali i one kojima to nije redovna aktivnost, i koje se uključuju po potrebi a, ako je potrebno, i javnost. Izveštaji iz svih odeljenja i odseka stižu svakodnevno načelniku republičke uprave za odbranu, načelnicima centara za osmatranje, gradonačelnicima/predsednicima opština i ministru odbrane, kako bi svi nadležni bili upućeni u zbivanja na terenu. Ovakav način funkcionisanja i prosleđivanja informacija trebalo bi da omogući efikasan rad službe prilikom preventivnog i operativnog delovanja.
Preduzeća su obavezna da formiraju sopstvene jedinice civilne zaštite. Do devedesetih je zakonom bilo predviđeno da svako preduzeće ima referenta za odbranu, ali je kasnije ovo radno mesto ukidano kao nepotrebno. Pukovnik Jovanović kaže da kada se u nekom preduzeću desi nešto na šta su oni obavezni da reaguju i od direktora potraže planove za vanredne situacije, on ih uputi na nekog drugog koji im takođe ne može pomoći: „To je neodgovorno. Zato je na naš predlog u Zakonu o odbrani izvršena promena, pa je jedna od obaveza i posebnih funkcija direktora plan odbrane i zaštite tog preduzeća.“
Nesreća na Žabaljskom mostu, kada je autobus sa putnicima pao u Tisu, primer je da postoje ozbiljni problemi u podeli nadležnosti. Pukovnik Jovanović navodi da je umesto Službe civilne zaštite za spasavanje na vodi i pod vodom, koja je obučavana i opremljena za takve situacije, „neko“ angažovao Žandarmeriju. „Ne znam ko. Trebalo bi to da znaju nadležni iz pokrajinske i republičke vlade. Uz dužno poštovanje Žandarmerije, ovo nije oblast za koju su osposobljeni njeni pripadnici, nemaju ni sredstva, a ne poznaju mere koje se primenjuju u takvim situacijama. Da je mene neko pitao, ne bih dozvolio da oni intervenišu. Tek deset dana od nesreće, ekipe za odbranu i spasavanje na vodi i pod vodom dobile su odobrenje od MUP-a Srbije da reaguju.“
ODRŽAVANJE KONDICIJE: Zbog dugogodišnjeg iskustva, između ostalog i u pružanju pomoći stanovništvu u slučaju elementarnih nepogoda i drugih vanrednih situacija, humanitarna organizacija Crvenog krsta je važna kao neposredna pomoć u delovanju Civilne zaštite. Ima formirane okružne jedinice za pomoć koje sarađuju sa strukturama civilne zaštite na opštinskom, gradskom, republičkom i na nivou državne zajednice. Ove jedinice obučene su za pomoć u poplavama, zemljotresima, velikim požarima, saobraćajnim nesrećama velikih razmera… Ekipe su sastavljene od stručnjaka volontera koji popunjavaju one delove akcije spasavanja ili oporavka koje civilna zaštita iz nekih razloga ne može da ispuni. Nikola Jovanović, stručni saradnik Crvenog krsta za program delovanja u nesrećama, kaže da se to nedavno pokazalo u Jaši Tomiću: „Preko opštinske jedinice Crvenog krsta Sečanj u prva 24 sata dostavljane su velike količine sredstava za higijenu, hrane i sve vrste pomoći, kao i pomoć u koordinaciji aktivnosti, mnogo pre nego što je odreagovala sama Republika Srbija.“
Jovanović misli da na osnovu ovih iskustava u Banatu i na jugu Srbije treba poboljšati koordinaciju sa strukturama civilne zaštite, jer se međusobni odnosi zaposlenih u tim strukturama za sada temelje pre svega na ličnim poznanstvima, entuzijazmu i želji da se pomogne ljudima kojima je pomoć potrebna. „Ono čime zaista možemo da se pohvalimo jeste kolektivna oprema“, kaže Jovanović.
Svaka okružna jedinica poseduje agregat od 5,5 kilovata, set kablova, cisterne za vodu, šatore… Republičke jedinice imaju isto to samo u znatno većim količinama.“ Takođe, imaju i sistem za prečišćavanje vode velikog kapaciteta, koji je donacija nemačkog Crvenog krsta i može da prečišćava površinske vode. „Pored toga posedujemo kontejnere za smeštaj ugroženog stanovništva i simboličan vozni park od nekoliko džipova i kamiona za prevoz robe. Izuzetno je važna pokretna bolnica, koja je takođe dobijena na poklon – specijalno vozilo u kome je moguće izvesti i operaciju na otvorenom srcu.“
Radi bolje koordinacije i komunikacije u samom programu delovanja u vanrednim situacijama, u Crvenom krstu sada je aktuelan program „Priprema i delovanje u nesrećama na lokalnom nivou“. Jovanović objašnjava da jednom ili dva puta mesečno ekipa Crvenog krsta, zajedno sa predstavnicima međunarodne federacije i resornih ministarstava, pravi simulacija za stolom. „Okupe se svi relevantni faktori u jednoj opštini i dobiju scenario. Jedan dan traje 45 minuta i toliko vremena imaju da koordiniraju čitavu akciju. U tim simulacijama dolazi se do vrlo interesantnih podataka, da učesnici simulacija saznaju jedni o drugima ono što do sada nisu znali.“ Navodi primer da u Tivtu u Hitnoj pomoći nisu znali da policija poseduje helikopter i da mogu da ga koriste ukoliko se na putevima u Crnoj Gori dogodi nesreća. „Dobro je i što akteri simulacija ostvaruju lične kontakte, što se upoznaju međusobno, tako da se buduća saradnja znatno olakšava.“
REGIONALNA SARADNJA: Ohrabreni mestom koje vatrogasne službe imaju u zemljama Evropske unije, srpski vatrogasci očekuju da oni budu okosnica sistema civilne zaštite. „Proces transformacije vatrogasnih službi u svim zemljama regiona privodi se kraju, osim u Srbiji i Albaniji. To nije zato što nemamo ideja, nego što je to kod nadležnih došlo na red tek kad se ‘desio’ Jaša Tomić“, kaže za „Vreme“ Predrag Marić, načelnik Uprave protivpožarne policije MUP-a Srbije. „Imamo potpuno urađenu organizaciju nove službe kako je mi vidimo, ali ne mogu o tome detaljnije da govorim dok ne dobijem ‘zeleno svetlo’ od resornog ministra, sve dok neka radna grupa ne krene sa radom, a imam potvrde da će to biti vrlo brzo.“ Tako, Uprava protivpožarne policije, u narodu poznata kao Vatrogasci, postaće Uprava za zaštitu od požara i spasavanje jer, kako kaže Marić, požar je sve manje razlog delovanja ove službe, a sve je više tehničkih intervencija – od saobraćajnih nesreća, akcidenata sa opasnim materijama do pomoći ugroženima u poplavama.
Marić ističe i da je problem više i visoko obrazovanje kadrova u ovoj službi, jer oni nisu obuhvaćeni policijskim školama. Zato se u okviru sistema treninga vatrogasaca planira formiranje višeg trening-centra u Beogradu, kao i četiri regionalna centra za specijalističku obuku i dobijanje licence.
Dodaje da su na međunarodnom planu najaktivniji u podsekciji prevencije u okviru Pakta za stabilnost, gde se radi na regionalnim projektima uzajamne pomoći. Sa kolegama iz još pet susednih zemalja, srpski vatrogasci imaju definisane sporazume o načinu prelaska granice u slučaju potrebe, učestvuju na regionalnim smotrama i takmičenjima. Svi ovi kontakti sa zemljama iz regiona učvršćuju ih u mišljenju da i naša buduća služba koja bi se formirala za pomoć i spasavanje u vanrednim prilikama treba da proistekne iz fuzije civilne i protivpožarne zaštite, a da organizaciono i operativno budu na jednom mestu. Načelnik Marić smatra da je dobar „češki model“, po kome vatrogasci imaju glavnu ulogu u sistemu civilne zaštite. „U Evropi je potpuno napušten sistem civilne zaštite kao grupe ljudi koja pomaže građanima u slučaju agresije, pa je utoliko važno da formiranje nove službe prati i evropske normative.“
Dok zakon o zaštiti i spasavanju ne bude napisan i usvojen u republičkom parlamentu i dok se pri Vladi ne formira agencija/direkcija/ministarstvo, Civilna zaštita će biti u resoru Ministarstva odbrane. Po svemu sudeći, Ministarstvo doživljava zaštitu civila samo kao finansijski teret i sistemski je rešavalo jedino problem budžeta odbrane. U prelaznom periodu, dok se institucionalno ne reše problemi civilne zaštite na republičkom nivou, ministar odbrane Prvoslav Davinić obavezan je da rešava probleme u sektoru, ali u Službi za odnose s javnošću Ministarstva odbrane kažu da ministar „verovatno nema stav o civilnoj zaštiti“, da „probleme civilne zaštite nije razmatrao“, da o tome „nema šta posebno da kaže“, da je „veoma zauzet“ jer se „trenutno bavi aktuelnim dnevnopoličkim temama“.
Dejstvovanje jedinica Civilne zaštite tokom NATO bombardovanja 1999. godine sagovornici „Vremena“ različito ocenjuju. Pukovnik Miodrag Savić kaže da je Civilna zaštita dosta efikasno funkcionisala, na prvom mestu ističe sistem uzbunjivanja stanovništva, zatim jedinice za evakuaciju i spasavanje iz ruševina, jedinice za eliminaciju neeksplodiranih ubojnih sredstava, vatrogasne i jedinice za pružanje prve pomoći. S druge strane, profesor Vladimir Jakovljević smatra da su centri za uzbunjivanje i obaveštavanje radili na zadovoljavajućem nivou, ali ocenjuje kao neogovorno to što se stanovništvo pozivalo na trgove i mostove za vreme trajanja signala vazdušne opasnosti i što se nisu izmeštali civilni objekti iz blizine vojnih. Predsednik Foruma za bezbednost i demokratiju general Ninoslav Krstić oštro kritikuje delovanje Civilne zaštite u toku bombardovanja i posebno navodi primer zgrade RTS-a, gde je po njegovom mišljenju morao postojati plan za dislokaciju ove kuće u slučaju opasnosti, a kada je do nje već došlo moralo se narediti hitno izmeštanje ljudi kako bi se izbegle žrtve, što nije učinjeno.
Jedan od uzora sistema civilne zaštite jeste češka integrisana služba spasavanja formirana 2001. godine. Okosnicu sistema čine vatrogasci koji su u Češkoj, kao i kod nas, u sastavu policije, ali se za razliku od nas vrlo ozbiljno i dugo školuju za taj posao. Uspostavljen je sistem regionalnih centara sa razrađenim sistemom elektronskog nadzora terena i dobro razrađenim planovima za sve vanredne situacije. Ovaj sistem koji su Česi uveli radikalnom reformom ranijeg „sovjetskog“ modela, našao se pred teškim iskušenjem i proverom već 2002, kada je tzv. milenijumska voda poplavila Prag i širu okolinu. Sistem se na delu dobro pokazao – „samo“ troje ljudi je stradalo u poplavama, iako je na više desetina hiljada ljudi moralo da se evakuiše. Kuriozitet je da se od prošle godine u Češkoj primenjuje i novi sistem uzbunjivanja mobilnom telefonijom, odnosno SMS-om, koji se pokazao kao efikasniji od tradicionalnih sirena i oglašavanja na medijima.
Ove godine Civilna zaštita obeležava pedesetogodišnjicu postojanja. Zakonom o narodnoj odbrani iz 1955. protivavionska zaštita (PAZ) preimenovana je u Civilnu zaštitu i stavljena pod nadležnost Državnog ministarstva za unutrašnje poslove. Ciljevi PAZ-a bili su: da pruža pomoć oružanim snagama, da štiti stanovništvo i privredu od napada iz vazduha i da kod građana razvija odanost prema domovini. Osim promene naziva, novoformiranoj službi proširen je i delokrug rada, tako da je obuhvatala i zaštitu stanovništva i materijalnih dobara od elementarnih nepogoda i drugih većih nesreća. Od tada, više puta menjali su se zakoni i nadležnosti nad službom Civilne zaštite. Prema Vojnoj enciklopediji, prve službe obaveštavanja i zaštite formiraju se između dva svetska rata, pa je i Kraljevina Jugoslavija među prvih sedam zemalja koje su ovo pitanje zakonski regulisale. Ministarstvo vojske i mornarice izdalo je 1932. godine Opšte uputstvo za rad u cilju odbrane zemlje u slučaju neprijateljskog napada iz vazduha, a Vlada je 1939. donela Uredbu o zaštiti od vazdušnih napada. U januaru 1940. doneta je Uredba o komandi teritorijalne vazdušne odbrane u čijem se sastavu, pored Komande protivavionske odbrane, nalazila Direkcija za pasivnu zaštitu. Tako postavljena organizacija bila je do aprila 1941. samo delimično sprovedena. Radi pripreme stanovništva za zaštitu od napada iz vazduha bilo je izdato više popularnih publikacija, a izlazio je i časopis „Vazdušna odbrana“.U Jugoslaviji prilikom napada nemačke avijacije u aprilu 1941. Civilna zaštita nije došla do izražaja jer je, usled opšte nespremnosti državnog i vojnog aparata za odbranu zemlje, već prvih dana bila razbijena. U toku rata, s obzirom na to da su naseljena mesta na oslobođenoj teritoriji bila relativno mala, najefikasnija zaštita stanovništva u slučaju napada iz vazduha i opasnosti od terora postizana je njegovom evakuacijom. Posle oslobođenja Beograda, u jesen 1944, preduzete su mere za organizovanje Civilne zaštite na teritoriji grada. Sačinjavale su je vatrogasne jedinice Požarne komande grada sa 124 profesionalna vatrogasca, vatrogasne jedinice dobrovoljnih vatrogasnih društava sa 230 dobrovoljnih vatrogasaca i sanitetske ekipe Crvenog krsta. Ova organizacija Civilne zaštite nije došla do izražaja, jer nemačko vazduhoplovstvo više nije imalo snage za veće napade na gradove.
Gradski centar za osmatranje i obaveštavanje smešten je u podrumu zgrade Skupštine Beograda. Donacijom gradskih vlasti u vrednosti od 50.000 evra, centar je prošle godine modernizovan. Jedan zid kontrolne sobe prekriven je ekranima preko kojih se može pratiti stanje na glavnim beogradskim raskrsnicama, ali i televizijski program. Komandni pult direktno je povezan sa policijom, vatrogascima, hitnom pomoći, komunalnim službama, radio i TV stanicama… tako da je sistem veoma efikasan. „Ukoliko dobijemo obaveštenje o tome da se sprema veliko nevreme, odmah obaveštavamo nadležne službe i organizujemo pasivna dežurstva“, objašnjava Majstorović. Pritiskom na dugme uključuju se sve sirene za uzbunjivanje, kojima se građani obaveštavaju da ih neka nevolja može snaći. Sirene se po pravilu probno uključuju svake prve srede u mesecu, tačno u podne, međutim ova praksa je sada obustavljena i nastaviće se u septembru. Letnja pauza za proveru sirena je u toku, ali nadležni kažu da su sve na teritoriji grada Beograda ispravne.
Jedna od osnovnih mera Civilne zaštite u slučaju hemijskih ili ekoloških katastrofa jeste evakuacija u skloništa. Ona pripadaju Upravi za odbranu Republike Srbije, ali u miru njima gazduje Javno preduzeće za skloništa. Kada su devedesetih godina ukinuti Ministarstvo odbrane Republike Srbije i Teritorijalna odbrana, skloništa su ostala bez vlasnika. Tadašnja vlast uvidela je da su to odlični, a neiskorišćeni prostori na kojima može dobro da se zaradi ako se izdaju, pa je formirala Javno preduzeće za skloništa. Iako u tom smislu nismo odstupili od uobičajene evropske prakse gde su skloništa dvonamenska, problem se javlja oko novca namenjenog za njihovu izgradnju. Donedavno je postojala obaveza svakog preduzimača da za izgradnju skloništa u objektu koji podiže uplati Javnom preduzeću za skloništa dva odsto od procenjene vrednosti investicione gradnje (sada je ta obaveza 0,56 odsto), ukoliko se na tu izgradnju skloništa sam ne odluči. Sredstva prikupljana na ovaj način, prema rečima profesora Jakovljevića “nenamenski su se trošila za propagiranje pojedinih političkih skupova i sponzorstava kik-boks saveza“. Direktor Javnog preduzeća za skloništa Milinko Šljivančanin objašnjava da pored toga što su u obavezi da održavaju skloništa, oni grade nova, koja se takođe izdaju. Prihodom ostvarenim kroz zakup održavaju se postojeća skloništa. „Sada se skloništa grade tako da se na njima mogu nadzidati poslovni objekti. Samo tako se uložen novac isplati, a u suprotnom se samo gomilaju troškovi“, kaže Šljivančanin.
