Šta je bilo ko iz XVIII veka bilo kome danas? Kad smo zamolili brojne domaće naučnike i popularizatore nauke da za rubriku „Kreativni atlas“ daju svoje osvrte na poznate naučnike koje doživljavaju kao pionire svojih oblasti ili kao svoje prethodnike, očekivali smo da u prizmi ličnog afiniteta dobijemo spektar svih onih razloga za savremeno bavljenje delom i ulogom bilo kog pojedinca u razvoju istorije nauke.
Jer, upravo su ličnosti poput Ajnštajna, Darvina ili Tjuringa najsigurnija veza naučnih stremljenja sa širom javnošću – mada ni u jednoj naučnoj istoriji, kao ni u istoriji uopšte, jedan čovek ne može stvarno da promeni svet, kroz avanturu pojedinca, kroz njegove strepnje, upornost i ideje, lakše je ispričati i razumeti značaj paradigme koja se, zatvorena u svet naučnih bitaka, za većinu ljudi odvija u najmanju ruku na nerazumljivom jeziku. I ostaje strana i neshvatljiva kao šahista velemajstor čiju misaonu borbu i unutrašnju bol niko od njegovih bližnjih nikada neće razumeti.
Danak nepreciznosti je tu neizbežan, ali izvesno je da se mogu dobiti sasvim novi uglovi kada se pojednostavljena biografija velikana iz prošlosti prelomi kroz motivaciju savremenog naučnika koji se bavi svojim prethodnikom kao ličnom naučnom tradicijom. Isto onako kao što ljubitelj šaha može da shvati svu dramu iz nekog meča svog uzora daleko bolje nego što su to ikad mogli njegovi najrođeniji. I dosad objavljeni tekstovi u ovoj rubrici za rođake po duhu to nesumnjivo potvrđuju.
Sledeći istu matricu, postavio sam sebi slično pitanje: šta za nas predstavlja ličnost kao što je Ruđer Bošković (1711–1787), danas, u trenutku kad Srpska akademija nauka i umetnosti obeležava 300 godina od njegovog rođenja? Tim povodom u SANU je organizovan naučni skup, na kome su se okupili praktično svi istraživači njegovog dela i ličnosti, podrazumevajući međusobno da je to od ogromne važnosti. No, da li je zaista tako?
Pošteno govoreći, lično, Ruđer Bošković nije moj duhovni rođak, niti moje nasleđe, mada sam imao malu zgodnu priliku da napišem jednu radio-dramu o njemu. Naravno, imam kao i drugi mnoge razloge da ga smatram važnim. Boškovićeva testamentarna knjiga Theoria philosophiae naturalis redacta ad unicam legem virium in natura existentium, koja je objavljena 1758. u Veneciji i koja donosi njegovu autentičnu atomističku viziju sveta, njegovo objašnjenje monada i privlačnih i odbojnih sila, predstavlja delo za koje će svaki istoričar nauke reći da je ispred svog vremena. Međutim, treba dodati – i prilično daleko iza našeg.
Jer, šta ovaj tragični, širokoobrazovani dubrovački jezuita, matematičar, fizičar, astronom, inženjer i pesnik zaista znači tri veka kasnije, sada kad su gotovo sva njegova dela naučno, tehnološki i na svaki drugi način prevaziđena? Šta on predstavlja za ljude na Balkanu, a šta u savremenoj Srbiji? I šta on znači danas za bilo koga pojedinačno?
Teško je odgovoriti na to, osim ako se poslužimo starim prljavim trikom i pitanje postavimo na drugi način: šta bi bilo drugačije u današnjem promišljanju o svetu da nije bilo Ruđera Boškovića? A odgovor je: mnogo toga. Jer, Bošković koji je svojim radovima doprineo u toliko oblasti, od filozofije, preko arhitekture i otkrivanja kometa, do merenja dužine Zemljinog luka, zapravo najčvršća karika koja je Njutnovu fiziku, tu robusnu nauku Galileja, Keplera i Kopernika spojila sa rafiniranom i komplikovanom matematičkom veštinom opisivanja pojava. On je svojim radovima iz praktično svih oblasti znanja ispunio dugi XVIII vek spajajući pionire otkrića sa konkistadorima koji su, vek kasnije, osvojili prazan prostor savremenih nauka.
Pitanje njegovog porekla i prava na njega i danas postoji, podeljeno između Italije, Hrvatske i Srbije. No, kad je reč o negovanju njegovog dela i lika u Srbiji, teško je opravdati zašto Bošković spada u srpsku naučnu tradiciju. Mada danas ima mnogo poklonika i to ne samo u SANU, on ni slučajno nije uporediv sa duhovnim veličinama kao što su Ivo Andrić ili Meša Selimović, koji su mada rođeni u hrvatskom i bošnjačkom narodu za svoje duhovno nasleđe izabrali Srbiju.
Obrazovan u jezuitskom manastiru, slobodni mislilac u monaškoj rizi i naučnik koji je na pola života obukao građansko odelo da bi ostao monah, živeo je u Veneciji, Rimu, Paviji, Parizu, putovao kao redovan gost na pola evropskih dvorova, Bošković je ipak neprekidno bio i ostao Ragužanin, rođeni Dubrovčanin, mada je u svom jedinom gradu kojim se predstavljao širom Evrope, jedini put, osim tokom ranog detinjstva, boravio 1747. i potom nikad više.
Naravno da je u najmanju ruku bezobrazna ideja kako je Dubrovnik srpski grad, pa je i svako vezivanje za Boškovića na takvoj vezi neumesno. No, dubrovačka misao i kultura ostavile su vekovne tragove na srpskoj kulturi i ako iz proučavanja istorije naše književnosti ne možemo da istrgnemo Dubrovčane, onda ne smemo ni Boškovića iz istorije nauke. A ta je pozicija zapravo odlična da sa susedima Hrvatima nađemo još jedan u milion dodatnih razloga saradnje. Iz koje svi možemo da naučimo puno o suprotnostima.
Poznata je Boškovićeva mentalna igra sa pravim i krivim linijama, u kojoj oni koji vide jednostavno u pravim linijama, ne vide isto u krivim i obrnuto. Jer, priča o Ruđeru Boškoviću je priča o sudaru civilizacije sa samom sobom. O njenim odbojnim i privlačnim silama, koje su Boškovića obeležile i kao čoveka i kao naučnika. I na kraju, nakon astronomskog uspeha širom Evrope, gurnule ga u beznađe i ludilo u dobrovoljnom zatočeništvu u opservatoriji Brera. Ima li značajnije priče od te, za sve nas, živeli ovde ili tamo, sada ili pre?
