Da je taj stih napisao Temelko Saračević, pesnik iz Vranja, kritičari bi govorili o njegovoj „gruboj emocionalnosti“. Da ga je napisao Vilijam Šekspir, govorili bi o njegovoj „sublimnoj poeziji“. Verujem da bi morao postojati isti estetski kriterijum za Temelka i za Vilijama. Pa i za autora ovog teksta. Zašto za njega? – upitaćete. Zato što taj stih nije pao na pamet prethodnoj dvojici, nego baš meni pre nego što ću zaspati na palubi broda ukotvljenog u fetijskom zalivu.
Kad sam se probudio, nisam otvorio oči. Sve mi je pod kapcima bilo narandžasto. Naslonio sam se na lakat. Bilo je bistro jutro, kakvo ponekad svane u ovom iznenađujućem svetu. Okruživala me je maglena plavet fetijskog zaliva, veoma sličnog Boki Kotorskoj. Tu gde su sad Fetije nekad je bio Telmesos, granični grad antičke Likije. Vrli Likijci su bili saveznici Prijama i Hektora u Trojanskom ratu. U tom ratu, kao što nas podseća drugo pevanje Ilijade: „Likijce je vodio Glauk nezazorni“. Na litici iznad grada zjapile su urezane likijske grobnice, slične hramovima sa dvovodnim krovom, ili minijaturnim jordanskim Petrama. Sa litica iznad Fetija smrt i melanholija nadgledale su bolnu lepotu Mediterana.
Dani naše plovidbe uz obale Male Azije počinjali su zvonom za doručak. Na stolu bi se stvorili sir, hleb sa susamom, paradajz, čaj i masline. U osam bi se u zatonu probudio prvi cvrčak, a zatim bi se probudila čitava strana. Na našem jedrenjaku, guletu, bilo je tuče Srba i osam turskih gospođa. Odnosi su bili pristojni, ali ne bolji od toga, verovatno zbog jezičke barijere. Posle kupanja bi zaštektao lanac koji je izvlačio sidro i opet smo plovili među uvalama i planinama. Da mi je neko rekao „Ovo je Sardinija“ ili „Ovo je Korzika“, ja bih slegnuo ramenima i promrmljao – možda. Koze su naseljavale zalive svojim antičkim „meee“. Vetar je nosio sunčevu svetlost kao maglu i njome punio jelove krošnje. Metalni opiljci su se osipali iz njakanja magarca. Galebovi su mjaukali nad brodom i leteli na različitim spratovima vetra.
Plovili smo kroz predele iz Felinijevog Satirikona. U svakom zatonu gde smo se ukotvljavali mogao je zastati Odisej, neki drugi heroj ili polubog. Sad su ih naseljavale dugodlake crne koze koje je ekipa sa broda nazivala „turska samonikla koza“. Koze su po divljim plažama lunjale same.
„Kome pripadaju ove koze?“, pitali su se Srbi.
„Kako kome? Pa Heliju, bogu Sunca.“
Odrazi sunca sa vode zmijuljili su po plavoj tendi. Brod je škripao na talasima. Kao kod Rastka Petrovića, ljudi su govorili. Vlada je pričao kako je bio u kliničkoj smrti od astme, pa kako posle nije smeo da zaspi tri meseca od straha.
„Ko bi te ovako džabe ljuljao ceo dan?“, pitala se glasno Ana.
„Na moru sam drugačiji čovek“, mrmljao je Mića. „Puštam da me more nosi. Spavam dva sata ili dvadeset, kako me voda ponese.“
Nekad bi ceo brod zadremao pod plavom tendom. Budio sam se i osvrtao oko sebe. Na jednoj strani broda, more je treptalo od sunca. Svaki talas je imao vašarsko ogledalce. Na drugoj strani, maglica je odevala daljine, pa su planine izgledale kao vazdušaste tvorevine. Shvatio sam da je turista kombinacija cvrčka i mrava. Cvrčak se odmara, a mrav gleda osunčanu pučinu i skuplja utiske za januar.
Posle silnih bezimenih uvala, pristali smo u Fetijama. Fetije su gradić uzbrdo. One su nekad bile Telmesos, granični grad Likije prema Kariji, poznat po prorocima, od kojih je jedan, Aristandar, bio „vrač“ Aleksandra Velikog. Sanduci-mušebaci krasili su kuće, umesto balkona. Englezi i Turci su se mimoilazili na šetalištu. U različitim fetijskim prodavnicama prodavali su se koža, zlato i leblebije. Sa Novopazarcem Ibrahimom popio sam piće u njegovom baru. Tu su dva muzičara svirala bubanj i violinu, dok su prsti trećeg vrtlozili po leutu. Melodijska linija je ličila na isprepletane virove. Siguran sam da bi slušaocu na hašišu suptilnost te muzike bila dostupnija nego meni.
Sa Ibrahimom sam pričao o bosanskom ratu.
„Ne znaš šta da radiš“, primetio je on. „Nije dobro ni da ubiješ ni da te ubiju.“
Poćutali smo.
„I ovde svi kradu“, dodao je kasnije Ibrahim. „Ali je zemlja jaka. Da je slabija, uništili bi je.“
Bilo je veoma vruće. Čule su se čežnjive muzike i čoveka je obuzimao osećaj nedovoljnosti jer ne može odgovoriti na poziv lučke noći. Nekad su u ovdašnjim kafeima zajedno sedeli Jevreji, Turci i Grci. Pod tvrđavom se šćućurio „grad duhova“. Te retke grčke kuće, puste još od 1923, uskoro će konačno naseliti turizam. U parku je širio krila spomenik Fehti-begu, vazduhoplovcu poginulom u Siriji 1914. godine. U samom centru, pored šetališta, zarastao je u travu antički amfiteatar.
Ispred tog amfiteatra, ujutro smo krenuli na izlet autobusima. Na putu smo zastali u nekoj vrsti raja, mrestilištu pastrmki pod imenom Jaka. Dok je okolo bleštao mediteranski dan, ovde su se, u dubokoj senci, vode slivale odasvud. Nad šuštave slapove nadnele su se zastrte platforme s jastucima. Tu smo, među raspevanim vodama, posedeli u samoj srži svežine. Senke pastrmki plivale su u kristalnom ribnjaku. Usred barskog šanka bio je mali potok. U njemu su lebdele pastrmke. Tu sam, nalakćen na šank, razgovarao sa čovekom mutnih očiju i dugih trepavica. Ismailbej, vodič iz Fetija, rekao mi je da su njegovi preci bili nomadi i šamanisti i da su živeli u matrijarhatu. Rekao je da je sledbenik Mevlane, da je bog jedan, da je stvarnost u semenju biljaka, da je znanje u ćelijama, a da su DNA svete knjige.
Nije loše za razgovor na letovanju!
Vratili smo se u autobuse. Vozili smo se pored kafana sa čijih je slamnih nadstrešnica plastično crevo izlivalo vodu na pločnik. Plavo Fatimino oko ljuljalo se na šoferšajbni i štitilo nas od uroka. Ilinka nam je preko mikrofona pričala o otomanskoj istoriji, koja je delom i naša, i kako je Mehmed-paša Sokolović u Drobnjacima podigao majci crkvu, a ocu džamiju.
Na reci Karačaj dočekale su nas sećije zasrte nad samom vodom. Po daskama postavljenim na šine, ušao sam u kanjon Saklikent. Zagazio sam u slapove i preko konopca se izvukao na mesto gde se litice sužavaju.
„Pazi se“, upozorio me je Ismail. „Kamenje je padalo juče i prekjuče.“
Visoki kanjon je ličio na katedralu. Oko mene su se smenjivali zlato i teška senka. Engleska devojčica sa sitnim pletenicama sela je u vodu: može mi se! Turisti su blejali po kanjonu: šta li je tamo još dalje? Igra sunca po liticama mamila me je sve dalje na štetu mojih izranavljenih stopala. Odlučio sam da se vratim. Na izlazu iz kanjona žene su prodavale rogač. Trebalo je žuriti. Vozači su bili nervozni. Čekalo nas je isplovljavanje, a sutra i novi izlet.
Ujutro je čamac sa tendom pristao uz naš brod i mi smo se spustili u njega. Čamac je skakao pravo na talase i dovezao nas na „zvanično najlepšu plažu Mediterana“, iako sumnjam da je ta titula univerzalno priznata. Plaža je u stvari peščani sprud koji odvaja rečnu deltu od mora. Čuvena je po tome što na nju dolaze da polože jaja kornjače kareta-kareta.
„Kad vidiš kornjaču, k’o da si boga video“, upozorio me je Mića, koji je ranije bio na tom izletu, pa je danas odbio da ide.
S jedne strane plaže udarali su talasi slični atlantskim, s druge su vode koje bismo morali nazvati bočatnim. To je delta reke lepog imena: Dalijan. Nakon što smo se okupali i u reci i u moru, čamac sa tendom zaplovio je krivudavim putem kroz trsku.
Tu nas je mimoišao manji čamac. Veslala je žena, a pored nje su besposlena sedela tri krupna muškarca. Bio je to čudan predeo, koji je mogao biti bilo gde u svetu. Vozili smo se mutnozelenom rekom kroz meki pejzaž, koji sam oduvek očekivao. Ovako sam Malu Aziju zamišljao u snovima. Zelenilo je bujno, jedno čupavo brdo skinuto je sa kineske slike.
„Kao u Pataji“, rekao je neko.
Onda je iznad meandara kroz trsku opet zinula praznina i nemost ulaza urezanih u stenu: još likijskih grobnica. Na razglednici koju sam video u Marmarisu iz ulaza jedne nekropole virila je bezazlena krava. Likijci su verovali da čovek posle smrti ne treba da ide u zemlju, nego ka nebu. Grobnice urezane u litice između zemlje i neba izgledale su kao idealno rešenje. Naravno da su predstavljale melanholično-ozbiljan prizor. Opet su seta i smrt nadgledale lepotu Mediterana. Posetili smo antički grad Kaunos koji je, kažu, imao osmatračnicu na dva mora, Egejsko i Sredozemno, koje Turci zovu Belo more – Ak Deniz. Penjali smo se ka gradu u prikolici traktora. A u njoj – slušalice iz kojih dopire klasična muzika. Sa vrha kaunoskog amfiteatra pucao je pogled kao da je amfiteatar napravljen za posmatranje mora, a ne za pozorišne predstave. Više od termi, gimnazijuma i ranohrišćanske crkve impresioniralo me je to što je drača neonskoplava i što su gušteri izgledali kao mali zmajevi.
Vratili smo se na čamac koji nas je uzvodno odvezao do bazena sa sumpornim blatom.
„Prasiće su malopre izvadili i sakrili pa će da ih vrate“, našalio se Žika.
Tu su se muškarci i žene sa uživanjem predali ritualnom prljanju. Mi i neka engleska grupa namazali smo se crnim blatom i pretvorili u zombije-Aboridžine. Zatim smo mi i neki ljudi, koji su u Liverpulu ozbiljni, mahali rukama kao pingvini da se osušimo. Blato je posivelo i počelo da se steže kao pretesna majica. Crte na dlanu postale su vidljive. Vodič nas je požurivao pa smo se sprali i u sumpornom bazenu i pod tuševima, i vratili na čamac.
Ponovo smo se vozili kroz meki pejzaž. Delta je ličila na Neretvu. Predeo je bio poznat i čoveku je stvarno padalo na pamet da ga je video pre života. Dolazilo mi je da promrmljam:
„O Dalijane, reko moje duše.“
Prošli smo pored peščanog spruda s jedne strane okrenutog reci, a drugom ka moru. More je usled oseke toliko oplićalo da se video nabrani pesak pod dnom čamca. Momak na pramcu morao je da dovikuje kuda da idemo. Kad smo prebrodili plićak, opet smo udarali pravo na talase. Seo sam na pramcu u turski sed. Pramenovi vetra su mi plamsali po koži. Bio sam obavijen vetrom kao togom. Kad je čamac počeo strmoglavo da klanja, morao sam da potražim bezbednije mesto. Vetar je ojačao i sad je zavrtao tepih na dnu čamca. Talasi su prskali i leđa su mi bila potpuno mokra od pene. Pričao sam sa Ande, curom s našeg broda. Ande radi na turskom CNN-u, čita Fukoovo klatno i smeje se isto kao moja prva devojka. Kad god bi nas talas skvasio, kratak vrisak bi prekinuo naš razgovor. Pričali smo o Sahnami, o „tri Kemala turske književnosti“ i o fascinantnom periodu raspada Carstva.
