Uoči Drugog svetskog rata Slobodan Jovanović je govorio svojim prijateljima, pa i ocu istoričara Dimitrija Đorđevića Vlajku, da se u životu uspešno držao dva načela: da se ne ženi i da izbegne ulazak u politiku. Istrajao je u pogledu prvog.
Tako piše Dimitrije Đorđević u saopštenju „Istoričar u politici“ na skupu „Slobodan Jovanović, ličnost i delo“, u organizaciji Odeljenja za društvene nauke SANU. (Citirani radovi, čiji su naslovi navedeni u zagradama, sa tog su skupa.)
Akademik, profesor državnog prava više od četrdeset godina, pisac neponovljivih istorijskih portreta, istoričar i politički hroničar i utemeljivač sociologije, politikologije i naučne analize politike Slobodan Jovanović umro je 12. decembra 1958. u jednom londonskom sanatorijumu. Poslednjih 14 godina proveo je u Tjudor kort hotelu u ulici Kromvel roud 60, gde se sada nalazi spomen ploča s njegovim imenom.
Pošto se nikada nije ženio, nije imao sopstvenu porodicu, ono malo što je posedovao u emigraciji ostavio je sinu svoje sestre. Sahranjen je na groblju Kensel Grin.
U razgovoru s Desimirom Tošićem, objavljenom u listu „Danas“, istoričar Stevan K. Pavlović, u čijoj porodičnoj grobnici počiva Slobodan Jovanović i koji jedini može da dâ dozvolu da se grobnica otvori, kada mu je izložena ideja Vlade Srbije i ambasade SCG u Londonu, protivio se tome da se posmrtni ostaci Slobodana Jovanovića prenesu u zemlju. Opominjao je da se ne ponove cirkus i skrnavljenje koji su se desili prilikom prenosa tela Jovana Dučića. Ambasador Vladeta Janković dao je garancije da će prenos biti dostojanstven. Pavlović je dozvolu navodno ipak potpisao, ali je zadržao rezerve.
Tako se u malom ponavlja jedna teška drama koju obeležava život Slobodana Jovanovića, a koja odražava položaj intelektualaca u politici. Profesor Jovica Trkulja, koji je to pitanje proučavao, često ponavlja kako intelektualci u politici sagore kao leptiri na sveći. Slobodan nije hrlio u opasne igre političke moći, ali su ga one, naročito u velikim burama, zahvatale i nosile.
NIJE SOLUN ZA TEBE: Na primer, sve tri najuticajnije ličnosti srpske politike 1915–1917, regent Aleksandar, predsednik Vlade Nikola Pašić i pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, konsultovali su Jovanovića u sukobima na domaćoj političkoj pozornici u vreme Prvog svetskog rata, koji su se završili streljanjem Apisa.
Kako piše Dušan Bataković („Slobodan Jovanović i Crna ruka“), Slobodan Jovanović je u neposredan dodir sa Apisom došao tek po izbijanju Prvog svetskog rata. On tada nije mogao znati do koje je mere nesporni vođ Crne ruke bio umešan u pripremu Sarajevskog atentata.
Bataković kaže da je Jovanović bio fasciniran Apisovom harizmatičnom ličnošću, a Dejvid Mekenzi („Slobodan Jovanović o organizaciji Ujedinjenje ili smrt i solunskom procesu“) daje rafiniraniju ocenu kada citira Jovanovićevo portretisanje Apisa: „To je bio jedan nacionalist, oduševljen i ne sasvim uravnotežen, kakav u nas nije bio redak na početku dvadesetog veka. Apis je kao i svi ti nacionalisti precenjivao moć zavera i atentata, ali… za poslove te vrste imao je retke sposobnosti.“
„U jednoj gostionici (Apis) je držao sto, kako je govorio samo za tri lica: on, ja i još jedan oficir iz operativnog odeljenja… Tek smo bili seli, a jedna grupa oficira s fronta upadne u gostionicu: ‘Gde je sto pukovnika Dragutina?’ Apis je voleo društvo… umeo je da oživi društvo i stvori kavansku atmosferu… Voleo je žene i pesmu, ali ne i vino. Pio je samo vodu, i ostajao i u najveselijem društvu trezan.“
I dalje:
„Apis je voleo prijatelje, ali ih nije štedeo… i revnosno ih uvlačio u najopasnije poduhvate u kojima su mogli i glavu izgubiti. Kao svi fanatici i on je više cenio uspeh stvari nego život ljudi.“
Jovanović se pitao: „Mene je čudilo kako Apis, koji je umeo sa ljudima, nije mogao da sačuva prijateljstvo Prestolonaslednika, koje je isprva imao u najvećoj meri.“ Apis mu je odgovorio: „Aleksandar je Karađorđević, a Karađorđevići ne umeju da prave prijatelje. Ničije prijateljstvo on ne ceni… Od ljudi on ne traži odanost, već udvorišvo, a ja udvorica nisam…“
Kad je posle povlačenja kroz Albaniju Jovanović na Krfu pitao Aleksandra o Apisu, ovaj je navodio neke njegove male neispravnosti, ali je rekao i to da je saznao da u vojsci Apisa zovu drugim Prestolonaslednikom od koga prvi ne sme ništa.
Jovanović opisuje atmosferu kad su ostaci izmučene vojske stigli na Krf početkom 1916: „Glas o njegovom (Apisovom) dolasku razneo se brzo – i njegovi drugovi dolazili su sa svih strana da se vide s njim u jednoj kavani, u koju je obično svraćao. Uz prijatelje dolazili su i oni koji su hteli da igraju na dve karte – i na njegovu i na Prestolonaslednikovu. Jednoga dana to je bilo pravo defilovanje, koje je trajalo celo popodne. Apis se neprestano dizao i pozdravljao.“
„Cela Apisova prošlot kraljeubice, osiono držanje njegovih pristalica, svakodnevne dostave belorukaca i policije – sve je to održavalo Aleksandra u takvoj uznemirenosti, da on nije više razlikovao između svoga straha i istine“, napisaće Jovanović.
Slobodan Jovanović je u balkanskim ratovima za vojni zadatak imao Ratni pres biro. Ljubinka Trgovčević („Slobodan Jovanović tokom Prvog svetskog rata“) piše da se Jovanović u Prvom svetskom ratu tog zadatka nije rado prihvatio jer je smatrao da je nemogućno biti spona između novinara koji žele da saznaju što više i oficira koji žele da kažu što manje. Džon Rid ga u Kragujevcu zatiče kako mirno čita neki roman Džona Meredita. (Ratna slika s knjigom ne mora biti obavezno ironična. Slobodan Jovanović je bio taj koji je određivao koje knjige obavezno treba spasiti za vreme austrougarskog bombardovanja Beograda 1914. Jedan hroničar ga opaža kako po prelasku preko Albanije nosi neku torbu punu raskupusanih papira – i kaže da nije gladan.)
Zajedno s Jovanovićem ista zaduženja u Pres birou, koji je bio u ingerenciji Obaveštajnog odeljenja, imali su filozof Branislav Petronijević, Živojin Spasojević i Vojislav Jovanović Marambo. Jedan od pretpostavljenih bio je Dragutin Dimitrijević Apis. Zbog Apisovog nepoverenja prema civilima Jovanović je taj posao smatrao uzaludnim. Svom saradniku Branislavu Petronijeviću pisao je preporuku da ga vlada pošalje za dopisnika s ruskog fronta, gde bi bio mnogo korisniji, nego ovde u Ratnom pres birou. Tu molbu je potkrepio mišljenjem da Petronijević „ima jedan talenat tout-à-fait remarqable za saznavanje poverljivih stvari; on je metafizičar samo u svojim knjigama; inače jedan čistokrvni Valjevac (rođen na Ubu), sposoban da nešto prokljuvi.“
U dodiru s crnorukcima Jovanović je jednog trenutka bio spreman i da uzme učešće u vladi koju bi po obaranju koalicionog kabineta Nikole Pašića formirao vojvoda Živojin Mišić. Ovde Slobodan Jovanović, čovek bez pravog političkog iskustva, upleten u složeno rivalstvo struja u političkoj klasi, nije u potpunosti bio saglasan sa Slobodanom Jovanovićem istoričarem, strogim kritičarem nedemokratskih metoda u politici, piše Bataković.
Ljubinka Trgovčević piše da Jovanović nije voleo Pašića. Iako je u kasnijim godinama svoj stav prema njemu umerio, tokom rata ga je smatrao odgovornim za napuštanje teritorije Srbije, te što nije prihvatio predlog Vrhovne komande za preventivni napad na Bugarsku, optuživao ga je da se previše oslanjao na Rusiju. Svoju kritičnost je preneo i Bogumilu Bošnjaku u leto 1917. godine, tvrdnjiom da je vlast u Srbiji sistem „bosova“, a da je Pašić u toj monarhiji „super-bos“. Svoju kritičnost je javno pokazivao, tako da je početkom 1916. godine do Londona stigla vest da „Guta (D. Protić) i Slobodan… podgovaraju oficire da ubiju Pašića“.
Bliskost Jovanovića s Dragutinom Dimitrijevićem može se tumačiti njihovim zajedničkim neprijateljskim stavom prema Nikoli Pašiću. Jovanović, koji je shvatao energiju seljačkih masa, nije inače mnogo cenio radikale. Po nekim hroničarima, to mu ni u komunističkom zatvoru neće oprostiti Lazica Marković, koji je memoare ispisao na 500 stranica toalet-papira.
I prvi razgovor Jovanovića s regentom na Krfu 1916. godine, po njegovom svedočenju, imao je samo jednu temu – kako ukloniti Pašića. Iako mu je Aleksandar „bez uvijanja“ saopštio svoju želju da se oslobodi predsednika Vlade, Jovanović mu je, pak, pravničkom logikom ukazao da je za to kasno, jer se u međuvremenu, smenom u Vrhovnoj komandi, krivica za poraz prebacila na vojsku.
Kada se pripremao proces Apisu, Pašić je, pokazujući da nije zlopamtilo, Jovanovića povlačenjem na Krf sklonio od dometa islednika u Solunskom procesu. (Pašićevo privatno obaveštenje kaže da mu je našao sobu za rad, a i da „Solun nije za njega“. Sam Slobodan Jovanović je posle pisao Jovanu Cvijiću: „Zašto mene drže ovde, ja ne znam – ali fakt je, da Pašić više ne želi da se rastaje od mene.“)
Kasnije, kad je Apis već bio u solunskom zatvoru, očekujući proces, Jovanović je uveravao predsednika Pašića da Apis ne bi nikada težio ličnom režimu. Jovanović je dodao iznenadno: „Na svoj način i on (Apis) je za demokratiju.“ Pašić se zamislio, kao da se u sebi pitao, kako bi on lično u toj demokratiji prošao. Onda je Jovanovića podsetio da su 1913, za vreme srpsko-bugarskog spora, crnorukci pretili da će ga ubiti (Dejvid Mekenzi: „Slobodan Jovanović o Apisu, organizaciji Ujedinjenje ili smrt“).
Sklanjajući Jovanovića na Krf pošto „Solun nije za njega“, Pašić mu je zapravo bio dao zadatak da sakuplja građu o bugarskim ratnim zločinima počinjenim u Srbiji.
Miodrag Milojević („Međunarodne teme Slobodana Jovanovića“) piše da je rad Slobodana Jovanovća bio zapažen u Komisiji za ratnu odgovornost na Konferenciji mira u Parizu 1918. u kojoj se zalagao za stvaranje međunarodnog suda za suđenje bugarskim zločincima, što bi omogućilo i suđenje kralju Ferdinandu. Bio je protiv suđenja samo vladarima ako to suđenje ne bi povlačilo odgovornost i drugih. Konferencija nije prihvatila taj stav jer se već bila opredelila za javnu osudu Viljema II i za suđenje pred nacionalnim sudovima. Ostavio je kraći tekst o odgovornosti za rat…
SAVETNIK ZA USTAV: Slobodan Jovanović se između dva rata, do 1937. godine, nije aktivno mešao u politiku, mada se pominje da je bio savetnik za ustavna pitanja kralja Aleksandra Karađorđevića. Izvesno je da je uoči kraljevskog državnog udara 1929. bio pozvan u dvor radi konsultacija. Jovanović je kasnije u štampi objašnjavao da je od njega bilo jedino zatraženo da protumači ustavni karakter predloga koji je Maček podneo kralju.
Nakon pogibije kralja Aleksandra (1934), u izmenjenim okolnostima, svestan potrebe preuređenja jugoslovenske države, Jovanović se našao na čelu grupe intelektualaca koja je osnovala Srpski kulturni klub. Ciljevi kluba su u početku zaštita srpskih interesa i ostvarivanje jugoslovenske integracije, iznad svega na kulturnom polju. Nakon stvaranja banovine Hrvatske, Klub počinje da se u svome radu potpuno posvećuje politici. Kao savremenik tih zbivanja, Desimir Tošić svedoči na naučnom skupu da političku delatnost Kluba zapravo vode Dragiša Vasić (1885–1945) i Slobodan Drašković (1910–1982).
Klub se protivio politici vlade kneza namesnika Pavla prema Hrvatima pa i pristanku kneza Pavla na obrazovanje velike autonomne Hrvatske banovine 1939, tražeći slična politička i građanska prava za Srbe u Jugoslaviji. Krajem 1940. Vlada je zabranila nedeljni list Srpskog kulturnog kluba „Srpski glas“. Jovanović je, opet, jer ni Pavle nije bio osvetoljubiv, povodom svoje godišnjice, dobio orden.
Dimitrije Đorđević piše da je istoričar Slobodan Jovanović dobro znao ulogu koju je imala vojska u balkanskoj politici. U istorijskim studijama pisao je o učešću vojske u obaranju kneza Mihaila 1842, pritisku na skupštinu 1868. godine da izabere mladog Milana za kneza, u gušenju Timočke bune 1883. godine i podršci ličnog režima kraljeva Milana i Aleksandra s kraja devetnaestog veka. Oficiri su učestvovali u ubistvu poslednjeg Obrenovića u Srbiji 1903. i austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. Srpska vojska je omeđila granice Jugoslavije 1918. i lični režim kralja Aleksandra 1929–1934. Konačno, državni udar 27. marta koji je Jovanovića uveo u vladu, bio je delo vojske.
Jovanović ulazi u pučističku vladu generala Simovića kao jedan od dva potpredsednika (uz Vlatka Mačeka). Kažu da je izjutra 27. marta, kada su oficiri došli po njega da ga odvedu Simoviću, promrmljao: „Srpski klub će mi doći glave.“
Nakon propasti Jugoslavije, Jovanović je prve izgnaničke godine bio ministar pravde u Vladi u izbeglištvu, a zatim i njen predsednik 1942–1943. godine. Slobodan Jovanović je potom potpredsednik u vladi Miloša Trifunovića u junu 1943, a već u vladi Božidara Purića iz avgusta 1943. on više nije član vlade.
U Londonu se vlada pučista u početku oslanjala na prestiž 27. marta i na englesku podršku. Kako je vreme odmicalo tako je prestiž opadao. Jovanović se izgleda nijednom nije sreo s Vinstonom Čerčilom. Da se ovde neguje pamćenje, za sličnu promenu srpska politička elita mogla je da zna iz vremena Gledstona. U biografiji Viljema Gledstona Jovanović je pisao o prestižu koji je britanski državnik uživao na Balkanu posle čuvenih govora u kojima je osudio zverstva Turaka i založio se za balkanske narode u Istočnoj krizi 1875–1878. godine. Iz Srbije je tada poslat izaslanik u London s izjavama zahvalnosti. U međuvremenu, Gledstonovo oduševljenje za balkanske narode je splasnulo jer je postao odgovorni predsednik britanske vlade. Njegov odgovor srpskom izaslaniku bio je uzdržan.
OTAC I SIN JOVANOVIĆ: Jovanović je mogao na svojoj i očevoj koži da oseti taj ćudljivi udes politike. Evo kako istoričar Dimitrije Đorđević sažima život oca i sina – Vladimira i Slobodana Jovanovića:
Rođen 1869. godine u izbeglištvu, koje je njegov otac Vladimir Jovanović svojevoljno izabrao, Slobodan Jovanović je umro 1958. u izgnanstvu koje mu je bilo nametnuto. Obojica su, piše Đorđević, bili zapadnjaci po kulturi i naklonosti. Obojica su bili umereni liberali i pristalice britanskog parlamentarnog sistema: otac je preveo knjigu Džona Stjuarta Mila o predsedničkoj vladi, sin je napisao studiju o britanskom parlamentarizmu.
Obojica su bili članovi ratnih kabineta: otac za vreme srpsko-turskih ratova (1876-1877), sin za vreme Drugog svetskog rata (1941–1943). Obojica su bili politički proganjani: otac je bio sedam meseci u zatvoru u Novom Sadu posle ubistva kneza Mihaila 1868, a sin je bio osuđen in apsentia od revolucionarnog jugoslovenskog suda na dvadeset godina robije.
Obojica su bili predstavnici svoje zemlje u Engleskoj, otac posle turskog bombardovanja Beograda 1862, sin za vreme Drugog sveskog rata posle nemačkog bombardovanja Beograda 1941.
O VENČANjU I DAĆI: U jednom trenutku očaja, krajem decembra 1943. godine, stari istoričar je rekao svom sekretaru Kosti Pavloviću, u čijoj grobnici leži, „da je kod naših političara nastupilo stanje slično onome koje je nastupilo u Rusiji potkraj carskog režima“.
Jugoslovenska emigracija se kretala u začaranom krugu srpsko-hrvatskog sukoba, nesloge političara, uplitanja vojne hunte, povodljivosti mladog vladara, zakulisnih uticaja obaveštajnih službi, suparništva sila u politici prema Balkanu, kao i odjecima građanskog rata u domovini.
Srbin po osećanju, Jovanović kao predsednik vlade u Londonu, kako piše Dimitrije Đorđević, držao se jugoslovenstva i to u trenutku kada je izgledalo da je jugoslovenska ideja sahranjena ustaškim genocidom nad Srbima.
Aleksandar Pavković primećuje da hrvatski ministri nisu hteli čak ni da potpišu deklaraciju protiv sistematskog pokolja Srba, Jevreja i Roma od strane ustaške vlasti Ante Pavelića. Uloga Slobodana Jovanovića se uglavnom sastojala u tome da dve suprotstavljene grupe drži na okupu i tako očuva nekakvo jedinstvo vlade. Obe strane su mu rado prepustile ovu nezahvalnu ulogu.
Jovanović je odstupio iz vlade u trenutku kada je mladi Petar II, kralj bez zemlje, na insistiranje majke Marije Karađorđević, odlučio da se u toku rata oženi princezom bez miraza. Predsednik Vlade Slobodan Jovanović i ministar spoljnih poslova Momčilo Ninčić, saopštili su Petru i njegovoj majci kraljici Mariji da mu „narod nikad neće oprostiti ženidbu usred rata“, a Jovanović je o svadbi zabeležio da je to „iznošenje pečenja na svadbenu trpezu pripremljenu za daću srpskim rodoljubima“.
Jovanovićev kabinet je podržavao pokret Draže Mihajilovića u zemlji, ali već u oktobru 1941. godine, na prve vesti o Mihailovićevom ustanku u zemlji, Jovanović je poručio da je trenutak nepogodan zbog oštrih nemačkih odmazdi, a u maju 1942. izričito naložio Mihailoviću da ne pristupa preuranjenim akcijama velikog stila, zbog beskorisnih i nesrazmernih žrtava i strašnih represalija.
Jovanović je unapredio Mihailovića u čin armijskog generala, postavio ga je za načelnika generalštaba i ministra vojnog u svojoj vladi i odlučno zastupao i branio njegovu akciju.
Nije isključeno, piše Đorđević, da je Mihailović podsetio Jovanovića na njegovog nekadašnjeg prijatelja Apisa. Obojica, i Mihailović i Apis, bili su pukovnici i obaveštajni oficiri. Obojica su bili nezadovoljni upravom u zemlji. Obojica su se odupirali carstvu: Apis austrijskom, Mihailović nemačkom. Najzad, obojica su delila istu sudbinu – osuđeni su za veleizdaju i streljani iz političkih razloga. Apis je između ostalog bio optuživan za kontakte s Nemcima, Mihailović za saradnju s nacistima. Godine 1953. Jovanović će napisati da je komunistički sud koji je osudio Mihailovića bio najmanje pozvan da poništi nepravednu presudu izrečenu Apisu.
IZBRISAN: Vojno veće Vrhovnog suda FNRJ u julu mesecu 1946. i Slobodana Jovanovića u odsustvu osuđuje na dvadeset godina robije, gubitak građanskih prava, konfiskaciju imovine i gubitak državljanstva.
Kako konstatuje Sima Ćirković („Slobodan Jovanović akademik i predsednik Akademije“), ime Slobodana Jovanovića je od godine 1947. brisano s liste članova Srpske akademije nauka, koju redovno objavljuje akademijin „Godišnjak“.
Slobodan Jovanović skoro 15 godina posle smrti nije vođen ni u popisima preminulih članova SANU-a, uvršten je tek u 77. knjizi akademijinog „Godišnjaka“, koja je izveštavala o radu za 1970, a štampana je 1972. Godine 1971. celokupno drugo izdanje „Portreti iz istorije i književnosti“ uništeno je. Hroničari beleže primere da je ime Slobodana Jovanovića redaktorski zamenjivano sa „jedan istoričar“ u nekim slučajevima kada su autori pokušavali da ga citiraju. To proskribovanje trajalo je pune četiri decenije – isto onoliko godina koliko je Slobodan Jovanović predavao na Pravnom fakultetu.
Ukidanje zabrane objavljivanja teško je izboreno uz mnoge političke drame. U februaru 1985. Predsedništvo GK SK Beograda saopštava da bi izdavanje izabranih dela Slobodana Jovanovića, u godini kada se slavi četrdeseta godišnjica pobede nad fašizmom, bilo politički neprihvatljiv čin, a u jesen 1985. s regala „Književnih novina“ rasturen je celokupni slog Jovanovićevih izabranih dela. U jesen 1989. godine GK SK Beograda osuđuje pokušaj BIGZ-a da se izdaju Jovanovićeva dela, ali se ovakvom stavu suprotstavljaju Naučno-nastavno veće Pravnog fakulteta i Udruženje književnika Srbije. Godine 1990. štampana su Sabrana dela Slobodana Jovanovića u 12 tomova, koja su priredili Živorad Stojković i Radovan Samardžić. Godine 1991. na Pravnom fakultetu održan je skup posvećen delu Slobodana Jovanovića, što je u javnosti tumačeno kao čin povratka dela jednog velikana.
Sa skupa „Slobodan Jovanović, ličnost i delo“ u organizaciji Odeljenja za društvene nauke SANU-a. čuje se i zahtev za revizijom presude iz 1946. Aleksandar Pavković 1996. u svojoj knjizi piše kako ima nade da će njegovi posmrtni ostaci jednog dana biti vraćeni u njegovu rodnu zemlju.
VELIKI PRAVNI PISAC: Važnije od tog osetljivog pitanja je da li je njegovo delo vraćeno u krug vlastite kulture i da li ga nova pokolenja s razumevanjem koriste. Reč je o velikom utemeljivačkom opusu koji predstavlja više od baštine, jer su mnogi od fenomena koje je Slobodan Jovanović osvetlio aktuelni i danas.
Liberal Vladimir Jovanović dao je deci imena Slobodan i Pravda. Ime Slobodan se posle toga proširilo među Srbima, a Pravda nije. Po Pavkoviću, Slobodan Jovanović je ipak odbacivao neka od centralnih načela srpskog liberalizma kako ih je tumačio njegov otac Vladimir Jovanović. Pre svega, on nije pokazivao nikakvu naklonost prema naučnom optimizmu niti je imao vere u društveni napredak u koji su liberali iz generacije njegovog oca s oduševljenjem polagali svoje nade. Vera njegovog oca u kulturnu misiju srpske nacije i njegov poziv na političko jedinstvo svih Srba nisu našli nikakvog odjeka u političkoj misli Slobodana Jovanovića, niti je on mnogo cenio nacionalizam te generacije.
Slobodan Jovanović je s Bogdanom Popovićem uređivao „Srpski književni glasnik“, a njegov otac Vladimir čitajući „Srpski književni glasnik“ sticao je utisak da im nedostaje političko „vjeruju“.
U knjizi Pet likova Slobodana Jovanovića, prof. dr Danilo N. Basta opisuje Slobodana Jovanovića kao istoričara političkih ideja, kao teoretičara države i prava, kao analitičara totalitarizma, kao tumača srpskog nacionalnog karaktera i kao sociologa.
Prema Jovanoviću, potrebno je disciplinovanje našeg dinarskog tipa. U kriznim razdobljima nacionalne egzistencije, dinarska borbenost i neustrašivost ne samo da su bile poželjne nego su bile i neophodne. U drukčijim prilikama, te vrline pretvaraju se u mane. One ne mogu biti od pomoći tamo gde je potrebno delati promišljeno, odmereno, konstruktivno. Saobražena „herojskom dobu opasnosti“, dinarska ideologija, sa svojim buntovništvom, prkošenjem celom svetu i preziranjem smrti, nije mogla biti pogodna za „doba teškoća“ koje je zahtevalo „više realizma i samokritike“. Jovanović zapaža da u dinarskim podvizima ima više snage i zamaha nego plana i organizacije, te da nema nikakve srazmere između onoga što se postiglo, na jednoj strani, i utrošene snage i podnetih žrtava, na drugoj.
Po Aleksandru Pavkoviću (u knjizi Politička teorija Slobodana Jovanovića – jedan nesentimentalan pristup politici, 1996), Jovanović među srpskim političarima svog vremena nije našao političara koga bi smatrao uzornim, a ni među francuskim revolucionarima. Njegov uzor je, kako izgleda, pao na britanskog konzervativnog predsednika vlade Artura Balfura, koji je, po Jovanoviću, imao sve vrline parlamentarca, a bio je bez ijednog poroka demagoga koji manipuliše masama. U delu „Engleski parlamentarizam“ on pokušava da objasni kako priroda britanskih političkih stranaka i podela moći između parlamenta, vlade i nestranačkog javnog mnjenja koje dolazi do izražaja u štampi daje britanskom sistemu stabilnost i fleksibilnost.
Slobodan Jovanović nije pokazivao interesovanje za institucije modernog kapitalizma, koje je njegov otac hvalio u svom Političkom rečniku (završen do slova „đ“).
Akademik Vladimir Jovičić (rad „Slobodan Jovanović – veliki pravni pisac“ izložen na skupu) piše da je Slobodana Jovanovića u naučnom radu odlikovala izvesna uzdržljivost. On nije bio borac za određenu ideju, nije ni u kom pogledu bio „partizan“ ili sektaš. On je umeo da kritikuje – u pravu, recimo, reakcionarne ideje o državi ili zloupotrebe sloboda i prava građana; u političkoj nauci fašistički i boljševički režim – ali se inače, u svom osnovnom demokratskom i liberalnom opredeljenju, držao odmereno, ne angažujući se do kraja ni za jedan pravac u nauci (pa ni u politici), ni za jednu školu o državi i pravu.
Pravne studije završio je kada u svetu nisu postojale ni politikologija, ni sociologija kao posebne grane društvenih nauka u savremenom smislu. Jovičić konstatuje da je Slobodan Jovanović, međutim, vrlo rano, ali pogotovu u svojim ranijim radovima, ne bežeći od normativnosti prava, svoja proučavanja proširivao i izvan oblasti čistog prava. Baveći se ne samo političkom istorijom nego i političkom teorijom, Slobodan Jovanović je izvanredno shvatao kakav uticaj i ta istorija i ta teorija, a pogotovu sama politika kao „veština mogućeg“, mogu da imaju na pravo. On o tome svedoči ne samo u svojim nenadmašnim raspravama o političkoj istoriji Srbije u XX veku nego i u svim radovima iz oblasti prava… U nas među pravnicima niko nije lepše pisao od njega, piše akademik Jovičić.
Vojislav Stanovčić piše („Apsolutna vladarska vlast, birokratija, demokratija i ustavna vlada“) kako je Slobodan Jovanović ocenjivao da se političkim partijama činilo da Obrenovići hoće na kraju krajeva „samodržavlje“, i da pod izgovorom pojačavanja državne vlasti uništavaju ne samo političku slobodu nego i pravnu sigurnost građana. I onda Jovanović postavlja pitanja: Da li se pod takvim istočnjačkim despotizmom dâ odnegovati zapadna kultura? Da li je jaka državna celina mogućna tamo gde su zaptiveni svi izvori političke energije? Saterati vladara u pravne granice, to je bio krajnji cilj liberala, kada su se borili za ustanovu Narodne Skupštine, i radikala, kada su se borili za parlamentarizam, i naprednjaka kada su nasuprot vladaocu, mislili podići jedan Senat bogatstva i obrazovanosti. Ukratko, cela se vlast svodila na ovo: šta je manje zlo: vlast jaka, ali despotska, ili vlast učinjena bezopasnom za građane, ali ujedno učinjena i nemoćnom. Između te dve krajnosti valjalo je naći srednje rešenje u kome bi „državna ideja“ i građanska sloboda bile izmirene. Gotovo da se istovetno pitanje postavlja i danas, više od šezdeset i pet godina (sad će već biti i preko sedamdeset) pošto su ove reči bile napisane, konstatuje Stanovčić.
Slobodan Jovanović je prvo obrazovanje stekao u Beogradu. Završio je pravne studije koje je pohađao u Minhenu, Cirihu i Ženevi između 1886. i 1890. godine. Zatim se u Parizu bavio državnim pravom i političkim naukama do 1891. godine.
Slobodan Jovanović je, kako piše Ljubica Kandić, preskočio asistentsko i docentsko zvanje i 1897. izabran je za vanrednog profesora za Državno pravo na Pravnom fakultetu Velike škole, a od 1900. bio je redovan profesor Državnog prava Pravnog fakulteta u Beogradu. Predavao je pravo na fakultetu na kome je njegov otac predavao finansije. Za dopisnog člana SANU-a izabran je 1905. Pristupnu akademijsku raspravu „Ustavobranitelji i njihova vlada 1838–58“ izgovorio je tek 15. decembra 1911. u zgradi Prve muške gimnazije (zgrada je bila kod današnje „Politike“) u pola pet po popodne, na poziv predsednika Akademije Stojana Novakovića. Rektor Beogradskog univerziteta bio je 1913–1914, a predsednik Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti od 1928. do 1931. godine. Na glasanju za predsednika najviše glasova dobili su akademici Mihajlo Petrović, Slobodan Jovanović i Bogdan Popović, pa su oni predloženi ministru Kosti Kumanudiju, koji je doneo akt o postavljanju akademika Slobodana Jovanovića za predsednika Akademije što je primljeno k znanju 17. februara 1928.
Jovanovićevo delo veliko je u pravnim naukama i sociologiji, ali je veoma značajan njegov doprinos istoriografiji, naročito istoriji Srbije od 1838. do 1903. Rad započinje studijom „Ustavobranitelji i njihova vlada“ (1912), nastavlja je knjigama Vlada Miloša i Mihaila (1923), Vlada Milana Obrenovića I–II (1926,1927) i završava Vladom Aleksandra Obrenovića I–III. Godine 1920. piše delo Vođi Francuske revolucije, biografiju Gledstona, Svetozara Markovića, Vladimira Jovanovića…
U izgnanstvu Slobodan Jovanović piše biografske oglede o Nikoli Pašiću, Milovanu Milovanoviću, Stojanu Novakoviću, D.D. Apisu, Ljubomiru Nenadoviću, Jovanu Skerliću, Urošu Petroviću… Ti radovi sakupljeni su i objavljeni 1962. pod naslovom Moji savremenici.
Tek 1976. objavljene su njegove uspomene u „Zapisima o problemima i ljudima 1941–1944“. Njegov sociološki spis „O totalitarizmu“ objavljen je 1952. godine.
Godine 1906. srpska pravna nauka i struka dobile su nov časopis, organ tek osnovanog Pravnog fakulteta Univerziteta beogradskog – „Arhiv za pravne i društvene nauke“. Olga Popović-Obradović („Parlamentarna hronika Slobodana Jovanovića“) ocenjuje da je ovaj časopis bitno obeležio istoriju srpske pravne nauke. „Parlamentarna hronika“ bila je rubrika koja je odražavala namere ovog časopisa da se uključi u izgradnju moderne pravne države u Srbiji. Jovanović je „Parlamentarnu hroniku“ godinama pisao kao minucionu analizu i kritiku rada ustavnih institucija vlasti – Skupštine, kralja i Vlade.
Vidi se kako je ta analiza i danas aktuelna:
S jedne strane, piše Olga Popović-Obradović, vlada je pokazivala jaku tendenciju da parlamentarizam svodi na načelo vladavine većine, često pokazujući indiferentan odnos prema manjini i prema načelu zakonitosti. Štaviše, ideolozi vladajuće većine stranke ponekad su otvoreno branili stanovište da je volja skupštinske većine starija čak i od samog ustava. Pri tome izbori koji su vladinoj Radikalnoj stranci obezbeđivali većinu bili su praćeni drastičnim neregularnostima. Na tim činjenicama opozicija je zasnivala svoj stav da je vlada, iako većinska, ipak nelegitimna, i time je pravila upornu opstrukciju, koja je praćena povremenim pretnjama revolucijom, posebno u razdoblju 1906–1908. Opozicija je blokirala rad institucija. Problem apsolutizovanja načela većine, posebno narušavanja zakonitosti koje je iz njega proizilazilo, dobili su značajno mesto u Jovanovićevim hronikama.
Jovanović je u svakom konkretnom slučaju koji je raspravljao podsećao na primarnost načela zakonitosti nad načelom vladavine većine, s jedne strane, ali i na primarnost efikasnosti institucija u odnosu na interes manjine, s druge strane. U načelu on je opstrukciju smatrao nezdravom pojavom u parlamentarnom životu, tipičnom zloupotrebom legalnih prava koja ugrožava smisao parlamentarnih institucija, na prvom mestu načelo vladavine većine. Stoga je on podsećao vladu na sve zakonske mogućnosti koje su joj stajale na raspolaganju u suzbijanju opstrukcije. Istovremeno, međutim, Jovanović se protivio krajnje restriktivnim merama protiv opstrukcije, oštro kritikujući vladu onda kada je ona nameravala da opstrukciju u potpunosti onemogući izmenama u skupštinskom sistemu.
Poslednja parlamentarna hronika koju je Jovanović napisao bila je kritika Zakona o zaštiti države (to je već bilo u novoj državi SHS). Jovanović je tvrdio da se taj zakon protivi ustavom zajemčenoj slobodi savesti, time što onemogućava umanjenje opšte građanske pravne sposobnosti zbog samog ispovedanja ideje, zakon je protivustavan jer je zalazio u pitanja apsolutne poslaničke nesposobnosti, a osporio je i postupak poništavanja komunističkih mandata koje je usledilo odmah po usvajanju ovog zakona. Kada bi priznala retroaktivnost zakona kojima se menjaju poslanički uslovi Skupština bi putem specijalnih zakona mogla, po svojoj volji, uništiti poslaničke mandate i izbaciti opoziciju iz svoje sredine, upozoravao je tada Jovanović.
Iz knjige Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera, posthumno izdanje, Vindzor, Kanada, 1964.
Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda čak i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, on nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje. On, uopšte, duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. On sve ceni prema tome, koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u „čaršijskom“ smislu, dakle, sasvim materijalistički. S ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost. Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom, a s olabavelom moralnom kočnicom, on ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom. U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo, koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da ne bi bili živa bića nego materijalne prepone. On je dobar „laktaš“, – izraz jedan koji je prodro u opštu upotrebu istovremeno s pojavom poluintelektualaca.
Pretpostavimo da se u njega probudila politička ambicija, i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto „njegovo“. Iz te svoje tekovine ili, bolje reći, plena, gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće „korupcionaš“, ali neće biti sasvim svestan toga fakta: toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: „Ko je lud da se odvaja od punog čanka?!“ Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što bi bilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan.
Politička ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome, da se čovek kroz politiku obogati, i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac doživi vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao.
Pored poluintelektualca koji je uspeo, ima i poluintelektualac koji nije uspeo. Već pravi intelektualac, nezaposlen ili zapostavljen, gotov je opozicionar. Poluintelektualac u takvom položaju tim je opasniji, što ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorčenje ublažavali. To nije bilo slučajno da su mnogi ozlojeđeni poluintelektualci otišli u komuniste.
Poluintelektualac je bolesna društvena pojava, koja je obelodanila dve stvari: (1) da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i političkog obrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj ta dva obrasca stane slabiti, i (2) da škola koja se ograničava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u stanju sprečiti pojavu takvog društvenog tipa kao što je poluintelektualac.
