Ni najveći sladokusci, ni zagriženi ljubitelji trkanja, ama niko nije mogao da poželi tako sjajnu trku kakva je prošle nedelje vožena na stazi Suzuka za Veliku nagradu Japana! Kao što sam kao klinac tri puta u jednom danu gledao Džona Vejna u filmu Rio Bravo, tako sam i ovu trku od ujutru do večeri gledao tri puta. Šteta što je nisam snimio, ali naći ću već od koga ću da presnimim. Nestali su svi razlozi za kalkulisanje, ziherašenje, taktiziranje u najgorem smislu te reči i jedino što smo mogli očekivati bilo je – dobro trkanje. Jer, Španac i Fizikela jure duplu krunu, prvo mesto i u konkurenciji konstruktora, a Raikonen i Montoja (Meklaren) bi to isto kao utešnu nagradu, uz priliku koju čeka Huan Pablo da osvoji treće mesto u šampionatu vozača. Kada se tako slože kockice onda je lako bilo predvideti da će trka u Japanu biti uzbudljiva, ali ovoliko…
Šta smo, dakle, imali? Najpre u subotu, pljusak pred kraj borbe za startna mesta, pa su trojica od četiri pomenuta favorita startovali s kraja kolone, a samo je Fizi pobegao od kiše i plasirao se na drugo startno mesto. Onda je u nedelju osvanuo sunčan dan, pa je neuobičajeno lepo vreme za to doba godine izmamilo hiljade gledalaca na tribine oko staze, a uz to je prvi put Ralf Šumaher osvojio čelno mesto na startu pa su tim povodom svi radnici Tojote dobili karte od sindikata i organizovano, u koloni po dva, došli na trkački uranak. Onda je došlo do starta, kojom prilikom je Fizikela zadržao drugo mesto, Alonso sa šesnaestog uznapredovao do osmog mesta, Kimi sa sedamnaestog došao na deseto, a Montija je časovničarski preciznim kresom Vilneva (Zauber) lansirao pravo u zaštitnu ogradu, kada je došlo do delimične dezintegracije Kolumbijčevog bolida u vidu otpadanja točkova, prednjih i zadnjih stabilizatora i još nekih vitalnih delova. Kao što dragi čitalac može pretpostaviti, ja sam gledajući usporeni snimak psovao sve u šesnaest, ali opet sam negde duboko u besom zamračenom umu postajao sve svesniji da ću, iako Montijevim odustajanjem trka gubi na draži, ipak prisustvovati nečemu što bi se rečnikom običnog smrtnika moglo opisati kao kombinacija ezoterične psihodrame i hiperrealističkog performansa, više kao jednoj instalaciji, ako shvatate šta hoću da kažem.
„Mislim da je ovo najbolja trka u mojoj karijeri“, izjavio je Kimi posle pobede. Slažem se. Šalu na stranu, odličan režiser prenosa, a kako i ne bi bio kad je sponzor trke Fudži TV, držao je u kadru borbu asova i tako omogućio gledaocu ne samo da uživa u trkanju već i da uporedi stilove vožnje, način ulaska u krivine, sopstvenim okom ulovi greške i uveri se u to koliko pri tako velikim brzinama svaka sitnica može da košta. Naročito sam uživao u dvoboju starog i novog šampiona – Mihaela Šumahera (Ferari) i Alonsa. Bila je to, u stvari prava prilika da se svaki neverni Toma uveri sa kojom strašću Španac upravlja bolidom, sa koliko pozitivne agresivnosti napada Šumija. U jednom trenutku, u prvom delu trke, čak je „presekao“ šikanu, prestigao Klijena (Red Bul) na način na koji to nije dozvoljeno, odmah ga je propustio, pa opet čisto prestigao i jureći za Mihaelom napravio razliku od sedam sekundi. Onda su se sudije setile da čitav manevar ipak nije bio po pravilima, pa su naredili Alonsu da uspori, opet je propustio Klijena, a onda sve Jovo nanovo, jurnjava i sjajno preticanje već bivšeg šampiona.
Za razliku od Alonsa, Kimijevo trkanje bilo je malo drugačije. Lepo se moglo videti da za razliku od vatrenog Španca, „Ledeni“ preferira stalni pritisak i vrebanje greške vozača sa kojim se trka. Serijom najbržih krugova uspeo je posle poslednjeg svraćanja u boks, kada je do cilja ostalo da se vozi još samo petnaest kilometara, ne samo da nadoknadi osam sekundi razlike i stigne tada vodećeg Fizikelu već i da ga prosto natera da na kraju pretposlednjeg kruga napravi grešku. Fizi je lako proklizao u šikani, sasvim dovoljno da mu Kimi sedne za vrat, scena za spektakularno obilaženje u poslednjem krugu bila je pripremljena i Finac je proknjižio sedmu pobedu ove sezone. „Uradio sam sve što sam mogao, ali nije bilo šanse da se odbranim“, rekao je Fizikela posle trke. I on i Alonso nisu delovali preterano oduševljeni osvajanjem drugog i trećeg mesta čime su u timskoj konkurenciji poveli sa dva boda razlike.
A ostali? E, ostali su platili danak što lošim taktikama, što razlikom u klasi. Tojotina ekipa je loše procenila da je tri svraćanja u boks prava taktika, pa je prvi ka startu krenuo mlađi Šumaher sa najlakšim bolidom, valjda su računali da će tako lako napraviti veliku razliku. Ne biva, nema Tojotin motor još tu snagu da razvali ostale kada ima čistu situaciju ispred sebe. Ralf je stigao na cilj osmi. Veber (BMV Vilijams) je dao sve od sebe, vozio odličnu trku i stigao na cilj četvrti, Baton (BAR Honda) je bio peti, a Kultard šesti. Poslednja trka, očekujem opet pravi spektakl, vozi se u nedelju u Šangaju za Veliku nagradu Kine.
