Senka izumiranja

Vesti o kojima ćemo govoriti, mora se priznati, nisu baš najsvežije. Stare su, zapravo, više od 250 miliona godina. Ali, priča o onome što se tada desilo, koja je sada prvi put ispričana u celini, traži našu urgentnu pažnju. Njene posledice mnogo su dublje i značajnije od bilo čega što se danas dešava na političkoj sceni u Vašingtonu, Moskvi, Pekingu ili Briselu. Ukoliko ne pokušamo da razumemo ono što se tada odigralo, ova drevna predistorija može se vrlo uskoro ponoviti, ne kao apstraktna istorijska tragedija, već kao vrlo realna katastrofa koja iza sebe neće ostaviti svedoke.

Događaji koji su doveli do okončanja geološku epohu Perma (trajala od pre 286 miliona godina do pre 251 milion godina), nisu se mogli jasno odrediti sve dok nije izvršeno potpuno mapiranje ključnih geoloških sekvenci u raznim delovima sveta. Sve do skoro, paleontolozi su pretpostavljali da su promene koje su se odigrale bile spore i delimične. Od ovog konzervativnog gledišta bilo je časnih izuzetaka (poput jednog od najvećih poznavalaca epohe paleozoika, tibingenškog profesora Ota Šindevulfa), ali oni su bili duboko u manjini, zbog odbojnosti većine geologa i biologa prema „katastrofičkim“ objašnjenjima. Ova odbojnost potiče iz prve polovine XIX veka i sukoba britanskog geologa Čarlsa Lajela sa francuskim prirodnjakom i osnivačem paleontologije baronom Žoržom Kivijeom oko „prepotopskih“ fosila; ubedljiva pobeda Lajelovog „gradualizma“ nad Kivijeovim „katastrofizmom“ i danas ima veliki (mnogi smatraju i preterani) uticaj na ideje prirodnjaka.

Ali, pre svega tri godine (1999-2000) utvrđen je precizan datum za kraj epohe Perma, što je omogućilo geolozima da izvrše direktna poređenja stena nastalih u to doba u različitim delovima sveta. Učinivši to, oni su došli do zapanjujućih otkrića. U Kini, Južnoj Africi, Rusiji, na Grenlandu, u australijskoj i pakistanskoj pustinji, kao i na ledenom ostrvu Špicbergenu, stene su zabeležile gotovo identičan niz događaja koji se nisu desili postepeno, već, sa geološkog stanovišta, trenutno. Time je definitivno pokazano da je globalna prirodna kataklizma u veoma kratkom periodu gotovo okončala sav život na Zemlji. Ovo otkriće takođe sugeriše da bi izvesne ljudske aktivnosti koje prete da ponove te procese mogle imati isti efekat, i to u okviru ljudskog veka mnogih od nas.

Kako profesor paleontologije Majkl Benton beleži u svojoj novoj knjizi Kad je život gotovo nestao, objavljenoj u proleće 2003. godine, morski sedimenti nastali na kraju epohe Perma sadrže informacije o dve nagle promene. Prva je da su crvene ili zelene stene, nastale u prisustvu kiseonika, odjednom zamenjene crnim blatom koje nastaje u anaerobnoj sredini (bez prisustva kiseonika). Istovremeno, iznenadna promena odnosa izotopa ugljenika (alternativnih oblika sa različitim brojem neutrona u atomskom jezgru) unutar stena svedoči o spektakularnoj promeni hemijskog sastava atmosferskih gasova.

Na kopnu je zabeležena još jedna dramatična promena u gotovo identično vreme. U Rusiji i Južnoj Africi, lagano deponovani krečnjak i rečni talog iznenada ustupaju mesto ogromnim naslagama šljunka i vulkanskih stena. Ovo, kao što ćemo videti, nije bilo nimalo slučajno. Ali, geološke promene su minorne kad se uporede sa onim što se desilo sa biljkama i životinjama.

SVET BEZ KISEONIKA: Period Perma bio je jedan od najbogatijih i najraznovrsnijih perioda u istoriji života na Zemlji. Sabljozubi mesožderi lovili su biljojedne reptile veličine nilskih konja kroz šume džinovskih papratnjača i cvetnog drveća. U moru su nastajali masivni koralni grebeni duž kojih su živele ajkule krupnije nego bilo koja današnja, ribe svih vrsta i hiljade raznovrsnih školjkastih stvorenja. Količine planktona u okeanu su, prema nekim procenama, nadmašivale one na koje sada nailazimo.

Tada, iznenada, sve to nestaje. Fosilni tragovi gotovo u potpunosti prestaju. Koralni grebeni momentalno umiru, i ne pojavljuju se ponovo na planeti više od deset miliona narednih godina. Sve velike i srednje ajkule iščezavaju, većina školjki, čak i ogromna većina najmanjih i najizdržljivijih morskih bića: planktona. Među mnogobrojnim vrstama morskih životinja, jedine preživele bile su one prilagođene gotovo potpunom odsustvu kiseonika.

Na kopnu su ove promene bile još drastičnije. Biljni život je potpuno eliminisan sa površine planete. Četvoronožne životinje, grupa u kojoj su se kasnije pojavili i čovekovi hominidni preci, bile su gotovo istrebljene: do danas su u celom svetu pronađena samo dva primera životinjskih fosila sa kopna koji pripadaju vrstama koje su preživele kraj Perma. Jedna od te dve vrste, gmizavac pomalo nalik na veoma malu svinju, postala je dominantna na kopnu tokom narednih više miliona godina. Ona je postala sveprisutna iz krajnje jednostavnog razloga: nije bilo ničega što bi se sa njom takmičilo ili što bi se njome hranilo.

Sve u svemu, preko 90 odsto (a neke procene idu i do 96 odsto) svih živih vrsta na Zemlji je iščezlo. Ovo predstavlja daleko najsurovije od mnogih masovnih izumiranja koja su se odigrala tokom poslednjih 600 miliona godina (tj. otkada su se pojavili višećelijski organizmi; ova epoha u kojoj i dalje živimo se naziva fanerozoikom, tj. „dobom vidljivog života“). Svetska biosfera je na prelasku iz Perma u narednu epohu, Trijas, potpuno kolabirala.

Ekosistemi su se od ove katastrofe oporavljali veoma sporo. Kao što smo već pomenuli, koralima je bilo potrebno više od 10 miliona godina da ponovo otpočnu sa rastom duž svojih veličanstvenih grebena. Više od 150 miliona godina proteklo je pre nego što je svet ponovo zadobio isti stepen raznolikosti života (biolozi koriste tehnički termin bio-diverzitet) kakav je vladao pre kraja Perma.

Šta se zaista dogodilo pre četvrt milijarde godina? Koji je bio fizički uzrok ove zastrašujuće kataklizme?

SUDAR ILI GAS: Neki naučnici su tvrdili da je masovno izumiranje bilo prouzrokovano sudarom Zemlje sa velikom kometom ili asteroidom. Ovo je postalo popularno mišljenje nakon veoma uspešnog objašnjenja na isti način kasnijeg, manjeg izumiranja vrsta na kraju Krede i početku Tercijara (pre 65 miliona godina). Ovo potonje masovno izumiranje prisutno je u pop-kulturi zbog činjenice da su u njemu stradali dinosaurusi. Međutim, originalno predloženi dokazi za sudar na kraju Perma su mnogo slabiji, i kasnije studije su ih potkopale. Znatno je ubedljivija argumentacija za drugačije objašnjenje. Već duže vreme geolozi su bili svesni da se u nekom trenutku za vreme ili nakon epohe Perma odigrala serija gigantskih vulkanskih erupcija u oblasti današnjeg Sibira. Ove erupcije bile su mnogo snažnije nego ijedna vulkanska erupcija koja se odigrala od početka ljudske civilizacije. Lava iz sibirskih naslaga je prvi put datirana u ranim 1990-tim godinama. Sada znamo da su se glavne eksplozije odigrale pre tačno 251 milion godina, precizno, u momentu u kome se život na Zemlji umalo nije ugasio.

Vulkani su proizveli dva gasa od ogromnog značaja za ravnotežu zemaljskog ekosistema: sumpor-dioksid i ugljen-dioksid. Sumpor i slične supstance proizvele su kisele kiše neviđenog intenziteta, ali je taj efekat bio kratkotrajan jer su se one brzo sprale sa tla i iz atmosfere. Ugljen-dioksid bi se s druge strane, u atmosferi zadržao veoma dugo. Pojačavajući efekat staklene bašte, ovaj gas bi izazvao otopljavanje klime, dovoljno da se destabilizuje smrznuti gas nazvan metan-hidrat koji je zarobljen u sedimentima oko polarnih mora. Naglo oslobađanje metana u atmosferu objašnjava oštru promenu izotopskog odnosa ugljenika.

TEMPERATURA I GLAD: Metan je sam po sebi još opasniji sa stanovišta efekta staklene bašte od ugljen-dioksida. Rezultat njegovog oslobađanja bio je lavinsko globalno zagrevanje: dizanje temperature vodilo je do promena koje su dalje podizale temperaturu, i tako dalje. Zagrevanje je izgleda, uz kisele kiše, bilo ono što je uništilo biljni svet. Glad je tada istrebila većinu životinja.

Globalno zagrevanje, takođe, uspešno objašnjava geološke promene. Ako temperatura površinske vode blizu polova poraste, usporava se cirkulacija okeanskih struja. Ovo sa svoje strane znači da će dublji delovi okeana, a posebno njegovo dno, ostati lišeni kiseonika. Kako biljke na kopnu izumiru, njihovo korenje prestaje da zadržava tle i kamenje i igra ulogu protivteže eroziji na koju smo danas navikli. Kao rezultat toga, stopa erozije kopna bi se izuzetno povećala, sa katastrofalnim posledicama po žive organizme. Ovo su samo neke od posledica povećanja prosečne temperature planete. Koliko je ono tačno iznosilo? Nagla promena odnosa među rzaličitim izotopima omogućuje nam da odgovorimo sa preciznošću: oko šest stepeni Celzijusa. Ovo je, uzgred, jedan od najvećih trijumfa savremene nauke, uporediv sa otkrićima najmanjih elementarnih čestica ili najudaljenijih kvazara: utvrditi precizno promenu temperature u epohi od koje nas deli preko četvrt milijarde godina!

Međutim, ova brojka od šest stepeni Celzijusa ima još jedno skriveno i potencijalno zastrašujuće značenje. Klimatolog Mark Linas ukazao je nedavno da je potpuno ista vrednost jednaka gornjoj granici („najgorem scenariju“) koju je Međunarodni panel o promeni klime predvideo za intenzitet globalnog zagrevanja kao posledice ljudske aktivnosti do 2100. godine (izveštaj panela može se pronaći na više internet sajtova). Ovo znači da bismo našom delatnošću bili u stanju da tokom XXI veka postignemo isti efekat kao supervulkanske erupcije koje su najverovatnije izazvale najveću katastrofu u istoriji živog sveta na Zemlji.

To nije ni izdaleka sve. Na konferenciji koju su u Berlinu, pre nekoliko meseci, održali neki od vodećih atmosferskih stručnjaka zaključeno je da su nalazi Međunarodnog panela, zapravo, verovatno potcenili problem. Nova gornja granica, oni sugerišu, trebalo bi da bude između sedam i deset stepeni. Ovi modeli, takođe, ne uzimaju u obzir mogućnost topljenja metan-hidrata koji je i dalje prisutan u velikim količinama na rubovima polarnih mora. Sve ovo ukazuje da ranije razmatrani „najgori scenario“ može zapravo biti veoma daleko od najgoreg mogućeg i veoma blizu realističnog predviđanja razvoja događaja.

Odjednom, kao da događaji od pre 250 miliona godina postaju vrlo aktuelni! Jedan od mogućih završetaka priče o ljudskom prisustvu na Zemlji već je, izgleda, ispričan. Naš osnovni zadatak pre svega u domenu političkog delovanja, sada mora biti da se potrudimo da on ne ostane i jedini mogući.