Sedam decenija od ukidanja prohibicije

U stvari, strogo pravno gledajući, 6. decembra je stupio na snagu amandman 22. na Američki ustav – koji je bio izglasan u Kongresu 20. februara 1933, a ratifikovan do 5. decembra 1933, a kojim je ukinut amandman 18. kojim je 1919. godine zabranjena proizvodnja, distribucija, transport, uvoz i izvoz alkoholnih pića.

Javljajući 7. decembra 1933. godine o tom događaju, beogradska „Politika“, skrupulozno iznosi pretpostavku da je mirnom toku prvog dana „povratka boga Baha u suvu Ameriku“ značajan doprinos dala i deklaracija predsednika Franklina Ruzvelta, u kojoj je istaknuto da „početak ove individualne slobode ne treba da bude praćen odvratnim incidentima kakvi su se događali pre uvođenja prohibicije. Pri tome je Ruzvelt posebno zamolio da se ponovo ne otvaraju „saloni“, zbog kojih je 1893. godine i stvorena velika Prohibicionistička partija, Anti–Saloon League, koja je još 18. decembra 1917. godine uspela da u Američki ustav, kao Amandman 18, ugura zabranu proizvodnje, točenja i transporta alkoholnih pića – te da obezbedi da se taj amandman ratifikuje tročetvrtinskom većinom saveznih država već u narednih 13 meseci, 16. januara 1919. godine. Ta Liga iz Ohaja tvrdila je da će Ameriku uništiti to što ima oko 100.000 „saluna“ ili po jedan na svakih 400 stanovnika (uključujući i decu).

U prevođenju na naš (srpski ili hrvatski ili srpskohrvatski) jezik sa ovom prohibicionističkom ligom postoji problem, jer pravom značenju ne odgovora ni „anti-birtijaška liga“, a ni „anti-salonska liga“, pošto su kod nas birtije obično slabo opremljene kurvama, a saloni, prema „narodnom mišljenju“, imaju višak umišljenosti i manjak potencije. Dakle, spomenutoj Anti–Saloon League, prema našem jezičkom pojmovniku, najviše bi odgovarao izraz Antikuplerajska stranka.

Mišljenje da je ovaj izraz gotovo adekvatan, možemo obrazlagati i činjenicom da je ova Liga nastala mnogo ranije, još 1826. godine, kao svojevrstan spoj ustanovljenog Američkog društva za umerenost (American Temperance Society) i Ženske hrišćanske unije za umerenost (Women’s Christian Temperance Union). Žene povezane u ovu Uniju čvrsto su stale iza spomenutog američkog pokreta za umerenost protestanstsko-evangelističke provenijencije, jer su alkohol videle kao uništitelja familija i brakova. Naime, američke enciklopedije objašnjavaju da bi u to vreme muškarci često trošili novac na alkohol (impresivna potrošnja od prosečno 27 litara pića godišnje krajem XIX veka), ostavljajući žene bez žute banke koja im je bila potrebna za odgajanje dece. I danas zvuči poznato, mada neki savremeni sociopsiholozi stvar posmatraju nešto dublje i „zamenjuju“ uzrok i posledicu.

SEKSUALNO PITANjE: Činjenica da je američki antirakijski i antikuplerajski zakon (The prohibition Act) donet još 1917. godine i sama deluje pomalo nelogično, pa ispada da je i ona posledica zamenjenih uzroka i posledica. Nekako bi bilo logičnije da je taj zakon donet posle Oktobarske revolucije u Rusiji i posle američkog pridruživanja silama Antante u Prvom svetskom ratu – kao svojevrstan izolacionistički i antikomunistički seksualno kontrarevolucionarni odgovor puritanske Amerike na svetsko talasanje posle ratne klanice na Somi. Jer, tamo gde se pije, rađa se neutaživa seksualna težnja i kreće se u revolucionarne promene da bi se postiglo nemoguće (jednakost i pravda). Ima mnogo dokaza (i u našoj Srbijici) da je glavna objeda prema komunistima bila da su „opijeni budućnošću“, da su skloni da menjaju žene u svojim komunama i da tako ne paze na porodicu kao stub građanskog društva, to jest da razbijaju društvenu organizaciju zasnovanu na monoseksualnoj korporativnosti u okvirima bračnih kaveza. Pri tome, gore spomenuta činjenica smeta čak i moralnim fašistima, pošto bi antiporočni zakon trebalo da bude posledica opšteg društvenog rasapa koji je u Americi nastao posle „Velikog kraha“ 24. listopada 1929. godine – a ne kao predigra (ako ne i uzrok) Velike depresije, kako se naziva svetski ekonomski slom između 1929. i 1933. godine.

Možda u okolnosti da je prohibicijski zakon, kao gigantski „nobl eksperiment“ (kako je ovaj „plemeniti okušaj“, nazvan u štampi tridesetih godina prošloga veka), donet još 1917. godine, dakle pre Velike krize, treba uočiti prvi znak smrti liberalizma, koju Erik Hobsbaum (čitati Doba ekstrema) smešta na kraj Prvog svetskog rata. Istina, još je ikona američke državnosti i politički otac američkog liberalizma Abraham Linkoln rezignirano bio primetio da alkoholna pića „koriste svi, a to ne priznaje niko“ („used by everybody, repudiated by nobody“), pa se nešto slično može reći i za liberale koji su vodili navodno „trezvenu“ monetarnu politiku posle zakona o prohibiciji – te tako ekonomski upropastili ceo svet, koji je tu propast morao da plati milionima leševa u Drugom svetskom ratu. Samo ukratko pokušajmo da objasnimo i ovu poslednju tvrdnju.

LIKVIDIRATI – SVE: Kada je posle decenije poratnog, „antiprohibicijskog“ američkog prosperiteta (samo se farmeri nisu bili oporavili od pada cena 1920. godine) džinovski mehur investicija u budućnost pukao „crnog četvrtka“ na Vol stritu 1929. godine, jedan od uticajnih ljudi iz sistema Federalnih rezervi, Džordž Noris, govorio je da se posledice „ekonomske raskalašnosti“ nisu mogle izbeći i da se ne mogu lečiti „jeftinim novcem“, te da je dužnost centralne monetarne institucije „da osigurava dodatna sredstva u doba poslovne ekspanzije, a povlači ih u doba poslovne recesije“ (teorija „stvarnog novca“). Tada je i Endrju Melon, državni sekretar za finansije, rekao nešto slično predsedniku Herbertu Huveru – da bi državna intervencija za izlazak iz depresije donela samo još više bankrota i nezaposlenosti, te da otuda treba „likvidirati radnu snagu, likvidirati obveznice, likvidirati farmere, likvidirati nekretnine – to će sistem očistiti od truleži“, pa će „ljudi više raditi, živeti moralnije, a vrednosti će se prilagoditi i preduzetni ljudi će sakupiti ostatke od manje kompetentnih ljudi“. Zapazite ovde, osim onoga što zbunjuje nas koji smo zagovornici današnje surove tranzicije, da bankari i ministri tada na novac gledaju kao na opijat i da valjda zbog toga objašnjavaju monetarne probleme moralističkim rečnikom. No, „monetarna prohibicija“ koja je u SAD između 1929. i 1933. godine smanjila obim novca za trećinu, samo u jednom danu uništila je sedam milijardi dolara bankarskih zajmova odobrenih finansijskim investitorima, a ta „vakuum lavina“ propasti kasnije se kao uragan proširila na Ameriku i Evropu, pa su kao crne otrovne gljive na ekonomskom zgarištu iznikle fašističke partije Musolinija i Hitlera i sve je krenulo naopačke. Sve zbog morala, o čemu ovde pričamo priču povodom 70. godina od ukidanja prohibicije na piće u Americi 1933. godine.

Dakle, spomenuta Liga protiv pića i seksa u Americi, mada je nastala na bogobojažljivoj ideologiji suzdržanosti (naizgled potrebnoj liberalno ekspanzivnoj industriji), ipak nije bila toliko politički naivna, kako je pokušavala da se predstavi. Ona je za ubacivanje svojih ideja i zabrana u američki ustav uspela da prikupi čak 35 miliona ondašnjih dolara (što je ravno današnjoj milijardi), u vreme kada su američki predsednički kandidati „kupovali“ u svojim kampanjama mesto nacionalnog vođe za sume manje od milion dolara. Ona je među industrijalcima imala većinsku podršku pa je njen donator bio i čuveni Džon D. Rokfeler koji je smatrao da „proizvodnja opada kada su ljudi usporeni zbog alkohola“. (Uzgred, prohibicijski zakon je pao kada se od Rokfeler distancirao od prohibicije, a Pjer di Pont je direktno javno osudio – što se baš nije svidelo njegovim kolegama iz uprave Dženeral motorsa).

PROHIBICIONI AGENTI: U početku je prohibicijski amandman 18. imao efekta, potrošnja alkohola je opala, kao i broj hapšenja zbog pijanstva, a cena ilegalnog pića porasla je toliko da ga prosečan radnik nije mogao priuštiti. Potrošnja alkohola u prvim godinama navodno je opala za 30 odsto, a Američka asocijacija pivara priznala je da je potrošnja žestokih alkoholnih pića otišla dole za 50 odsto. Međutim, ova statistika, pak, ne reflektuje rastuće nepokoravanje ovom zakonu, koje je raslo i brže od zakonskih uspeha. „Jačina onih koji su zastupali umerenost mogla se jedino meriti sa inventivnošću onih koji su želeli da nastave da piju“, primećuju američki enciklopedisti.

Prisilna prohibicija pokazala se izuzetno teškom za sprovođenje. Ilegalna proizvodnja i distribucija alkohola (tzv. bootlegging – „butleging“) postala je jako raširena, a vlada nije imala ni sredstava ni želje da obezbeđuje svaku granicu, jezero i reku u Americi – mada je kasnije povećala specijalizovane službe protiv „sive ekonomije“ oko alkohola sa nekoliko stotina na nekoliko hiljada zaposlenih agenata, carinika, graničara. Zapravo, od 1919. do 1925. godine samo u Njujorku namnožilo se između 30.000 i 100.000 klubova u kojima se mogao konzumirati ilegalni alkohol. Nije to bilo ni prvi ni poslednji put u istoriji da je potreba za opijanjem prevagnula nad načelnom potrebom za trezvenošću.

Ljudi su nalazili pametne načine da izbegnu pažnju „prohibicionih agenata“. Nosili su tanke pljoske u džepovima, šuplje štapove, lažne knjige i slično. I dok je prohibicija pogađala siromašne radnike, koji sebi ionako nisu mogli platiti žestoko piće, ni federalna ni lokalna vlast nisu žurile da preduzmu baš sve za sprovođenje prohibicionog amandmana koji je iste 1919. godine, 27. oktobra, dobio podršku preko Volstidovog akta (zakon je nazvan po kongresmenu Endrjuu Volstidu iz Minesote, koji ga je i formalno predložio na usvajanje). Pošto je po ovom zakonu bila regulisana proizvodnja industrijskog alkohola, prozvodnja od 28 miliona galona u 1920. godini, već do 1925. godine porasla je na 81 milion galona – što jednostavno upućuje na zaključak da je ova industrija imala i druge partnere – one van hemijske industrije.

KAZNE I ZARADE: Najdrastičniji primer institucionalnog suprotstavljanja prisili u sprovođenju prohibicije bio je kada je država Merilend odbila da donese bilo kakav akt koji bi omogućavao prisilnu primenu Prohibicionog zakona. A šta znači prisila kada su već u samom Prohibicionom zakonu fiksirane ne suviše stroge kazne za njegovo kršenje. Za rutinsko kršenje zakona bila je predviđena globa između 500 i 1000 dolara ili zatvorska kazna ne kraća od 30 dana ni duža od godine ili, što je bilo najveće – i globa i zatvor. U višestrukom povratu kazna je bila nešto ozbiljnija, do pet godina zatvora i novčana globa do 2000 dolara. (Istina, pije se danas i u najstrožim muslimanskim zemljama, mada su kazne drakonske). Sve to trebalo je da nadzire Biro za unutrašnje prihode (poreze) državne blagajne čiji je budžet startovao sa manje od tri, a završio na oko 15 miliona dolara godišnje. Kasnije, od 1925. godine, na čelo čitave armije državnog Trezora koja je formirana od raznih agenata, carinika i pogranične straže bio je postavljen general Linkoln Endrjuz, koji je za svoje poslove angažovao i pola policijskoj Federalnog biroa. U toj koloni izrasli su mnogi slavni policajci pa i oni „Nedodirljivi“ (o kojima su kasnije snimani filmovi i televizijske serije).

Kazne, naravno, nisu uplašile ljude željne brze zarade, pa se odmah po uvođenju prohibicije pojavio problem korupcije tog „prisilnog državnog aparata“ i s njim uvek povezani problem organizovanog kriminala. Rečju, prohibicija je život u Americi učinila nasilnijim, sa gotovo otvorenom i masovnom pobunom protiv zakona i novim „preduzetnicima“ koje je sa svojim udruženjima mafijaša predvodio čuveni Alfonso Kapone („Scarface“ – lice sa ožiljkom). Torton navodi da su teška krivična dela za vreme probicije povećana za 561 odsto, jer je ona uništila mnoge legalne poslove i kreirala crno tržište koje je u SAD krasila velika brutalnost. A uz sve to mnogi drugi autori tvrde da je potrošnja alkoholnih pića, posle pada prvih godina, počela da raste brže nego ikada ranije, mada se broj ljudi koji je odsedao u Sing Singu i ostalim buvarama povećao za 1000 odsto.

NAŠ SLUČAJ: U potonjim vremenima Holivud će napraviti silne pare na hiljadama gangsterskih filmova iz vremena prohibicije i stvoriti kulturološke obrasce kriminala koji će biti imitirani širom sveta – do dana današnjeg. Znanje pisca ovih redova iz tih kulturnih zona prilično je amatersko – ali se ipak usuđuje da kaže da je tako, nažalost, stvoren mit koji će poslednjih godina više učiniti za formiranje tranzicijskih heroja na istoku Evrope, nego čitave biblioteke liberalne tržišno-demokratske literature. Spoj moći, glamura, kamašni, automobila sa papučicama, krvi i mašinki, koji je promovisan filmovima o razbojnicima, ubicama i primitivcima koji su dilovali piće po Americi dvadesetih godina dvadesetog veka – na svoj perverzan način civilizovaće i današnje secikese na ruševinama socijalizma i bar taj deo ovih „azijskih društava“ naučiti kako se vezuje kravata, češljaju brkovi, čiste cipele, kupuju firme i političari, pere novac, okupljaju intelektualci i prave zabave diplomatskog nivoa (istina, Kaponeova kuća u South Prarie Avenue 7244 prava je šupa naspram ovih koje kod nas grade njegovi sledbenici).

Kad danas preko interneta prozovete „prohibiciju“ na vas će se sručiti gomila veoma sveže američke literature o vremenu prohibicije (Behr, Bowen, LaGvardia, McWilliams, Thorton, Wenburn, itd.). Otuda je veoma čudno da se fenomenima iz tog vremena malo ko pozabavio ovde kod nas, mada je frapantno koliko je moguće izvući gotovo direktnih, a pre svega gangsterskih, istorijskih analogija sa Srbijom posle „prohibitornih“ svetskih sankcija, državnog raspada institucija u vreme Miloševića (a i posle njega) i u vreme kolebanja između liberalnih načela i dirižizma.

Šta je napokon srušilo prohibiciju? Pre svega, ogromni budžetski gubici države na porezima na alkoholna pića, koji su na godišnjem nivou procenjivani na sume između sedam i deset milijardi dolara (to je postao prihod organizovanog kriminala). Praktični Ruzvelt, koji je počeo s „kenzijanizmom“ i pre nego što je Džon Majnard Kejnz objavio svoje čuveno delo (Opštu teoriju… 1936. godine), morao je da u poreskoj politici nađe protivtežu pojeftinjenju dolara (razdvojio ga je od zlata) i podsticanju investicija (New Dill). Pošto nije hteo da povećava poreze, likvidirao je tadašnju „sivu ekonomiju“ i vratio ljudima pravo da piju legalno. Slavili su ga posle i ljudi skloni samouništenju i ekonomski istoričari, a gangsteri su se, po običaju, već nekako snašli.