Seci stomak, krpi moral

Ako ste se pronašli barem u jednoj od situacija navedenih u podnaslovu, sasvim je sigurno i da ste od ukupno 26.000 do sada registrovanih dijeta za mršavljenje isprobali (bezuspešno, naravno) bar desetak. Isto tako je sasvim sigurno i da ste, živeći u čudesnom svetu borbe sa neželjenim kilogramima, zaboravili da reč dijeta u stvari ne znači mučenje, već „pravilna ishrana“. Zaboravili ste naravno (ako ste o tome uopšte i razmišljali opterećeni viškovima koji kipe sa svih strana) da je vaše telo ipak samo vaše, da kao takvo ne može da se uklopi u bilo kakve tabele i ideale i da bi noge Ksenije Pajčin ili stomak Breda Pita na vama izgledali svakako samo ne savršeno.

Postavljajući sebi zacrtane ideale i odlučujući se za ovu ili onu dijetu koja vam u roku od nedelju dana obećava nekoliko kilograma manje, zaboravili ste verovatno i na osnovna pitanja koja bi vam, za razliku od instant dijeta, zaista pomogla da rešite problem. Kako odoleti čarima hrane i kako se uopšte u moderno doba hraniti ispravno i izbeći ono što nam nudi industrija brze hrane? Kako znati šta je i koliko dosta i da li uopšte imamo vremena da razmišljamo o tome šta sa hranom unosimo u organizam? Kako, na kraju, dostići idealnu težinu kada jednom primetimo da smo preterali i da nemamo šta da obučemo?

SVEST: Obično se ljudi opredeljuju za „držanje dijete“, što bi kod laika trebalo da znači privremeno pridržavanje nekakvog recepta koji čujemo ili nađemo u kojekakvim časopisima. U većini slučajeva smatra se da je dovoljno „izdržati“ neko vreme dok „ne padne kilaža“, pa opet krenuti u druženje sa sarmama, pečenjem, tortama i sličnim stvarima. Koliko vam se samo prijatelja klelo da dijeta koju vam preporučuju sigurno daje rezultate i da samo treba biti uporan i par nedelja se pridržavati „zakonopravila“ ishrane datih u dijeti? Ona se shvata kao univerzalna stvar koja na isti način deluje kod različitih slučajeva. Tako se čovek poduhvati „držanja dijete“, pa shvati posle nekog vremena da su postavljeni izazovi za njega preveliki, da je život samo jedan te stoga treba uživati pa šta bog da. Dijeta se shvata kao bolan i težak proces, kao period mučenja tokom kojeg je hrana neukusna i jednolična.

„Dijeta znači specifično prilagođenu ishranu i vezana je za stanje organizma ili neko oboljenje organizma“, kaže za „Vreme“ Draga Plećaš, subspecijalista ishrane i redovni profesor na Institutu za higijenu i medicinsku ekologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu. „Univerzalne dijete ne postoje i one koje kruže u narodu ili se pojavljuju u časopisima često nanose štetu, a ne donose nikome koristi. Dijetoterapija se isključivo radi individualno i pod nadzorom stručnjaka, a praksa je pokazala da pacijenti dolaze ili sami ili po uputu specijaliste.“ Na ovom Institutu godišnje prime po hiljadu novih pacijenata i smatraju da bi ih bilo još kada bi postojali uslovi i kada bi svest ljudi bila veća.

Svest ljudi jeste i osnovni problem. Posle svake praznične gozbe (da ne kažemo prežderavanja) daju se čvrsta obećanja o prelasku na strogi post ili na neku od instant dijeta (vidi okvir!), izgubi se nekoliko kilograma i pokaže sebi da se „uvek može omršaviti“, da bi usledili nove gozbe, novi kilogrami i nove instant dijete. Trajni rezultati, međutim, podrazumevaju dugotrajan proces, individualan lekarski tretman i pre svega saznanje da se tokom ekspres, čarobnih, hit… dijeta iz organizma gubi samo nakupljena tečnost, ali ne i salo.

„Dijetoterapija se odnosi na prevenciju hiperplazije masnih ćelija u organizmu i usmeravanje metabolizma ka rezervama u obliku masti“, kaže profesorka Plećaš. Prema njenim rečima, prvi korak u toku dijete jeste određivanje količine potrebnih kalorija, a onda, kod gojaznih ljudi, smanjivanje te vrednosti. Potrebno je naterati organizam da troši višak energije koji se nakupio u masnim ćelijama. „Za uspeh dijete važan činilac je i voljan, kao i određene fizičke aktivnosti. Cilj je biti na dijeti, a ne biti gladan. Po pravilu, nema zabranjenih namirnica, već ishrana treba da bude raznovrsna i ispravno dozirana“, dodaje profesorka Plećaš.

O istom problemu Snežana Jandrlić-Momčilović, instruktor makrobiotičkog kuvanja, ima nešto drugačiji i radikalniji stav. Ona smatra da onaj ko se odluči da drži dijetu mora da promeni svest o značaju hrane i na prvom mestu treba da zna da se unosi kvalitet, a ne kvantitet: „Makrobiotički način ishrane jeste univerzalna dijeta, jer je zasnovan na odgovarajućim potrebama organizma za energijom, kao i na nekim pravilima o tome šta se sme a šta ne sme jesti. Treba takođe reći da je gojaznost zdravstveni a ne estetski problem i prouzrokovan je nepravilnom a ne preteranom ishranom.“

Po njenom mišljenju, većina ljudi u svetu zatrovana je lošim načinom ishrane, pa se kao posledica javljaju mnoge bolesti koje su u mnogim slučajevima neizlečive. Osnovu u ishrani zbog toga bi trebalo da čine mahunarke, alge, integralne žitarice i povrće, a treba izbegavati mlečne proizvode i meso. Snežana Jandrlić – Momčilović nema ni reč pohvale za dijete koje „kruže po gradu“, kao i za programe koji omogućavaju „brzo skidanje kilograma“. Kaže da je imala slučajeve gde su se ljudi sasvim oporavili kada su se u potpunosti opredelili za makrobiotiku, a da postoji i manji broj onih koji su mislili da je to kratkoročan proces koji treba da ih liši neke smetnje nakon čega mogu da nastave po starom.

Seci stomak, krpi moral

CILJNA GRUPA: Kome je uopšte potrebna dijeta? Jedino u čemu se stručnjaci slažu jeste teza da je ona neophodna svima koji zbog suvišnih kilograma imaju zdravstvene probleme – diskutabilno, međutim, ostaje pitanje ko ima suvišne kilograme. Ako se obratite neizbežnim lekarskim priručnicima i ženskim magazinima, odgovor sigurno nećete dobiti jer se za istu visinu i godište na različitm mestima navode različite „idealne mere“. Godinama je najpopularniji metod za utvrđivanja savršene težine bilo oduzimanje broja 100 ili 110 od visine (u zavisnosti od toga da li želite normalnu ili manekensku liniju): za visinu od 175 cm idealna težina bila je 75 ili 65 kilograma. Menjanjem estetskog ideala, polako se odustajalo od ovakvog računanja, a oni čija se kilaža do pre desetak godina smatrala idealnom, danas se smatraju debelim. Tabele koje magazini često objavljuju takođe ne mogu da vam pomognu. Na primer, za 30-godišnju ženu visoku 175 cm jedna tabela predviđa 56,5 kg, a druga 67,5!

Prema rečima Drage Plećaš, jedan od parametara koji služi za određivanje stepena uhranjenosti bazira se na odnosu između telesne težine i kvadrata visine određene osobe (telesna težina podeli se sa kvadratom visine u metrima). Osoba je pothranjena ako je dobijena vrednost manja od 18,5 (na primeru osobe visoke 175 cm to je težina od 56,6 kilograma), normalno uhranjena ako je količnik između 18,5 i 24,9 (između 56,6 i 76 kilograma), a gojaznost trećeg stepena jeste ako je ta vrednost iznad 35 (preko 107 kilograma na visinu od 1,75 m). Ova metoda je vrlo efikasna u klasifikaciji ekstremnih vrednosti koje mogu prouzrokovati niz zdravstvenih smetnji, ali opet ne daje onu čarobnu cifru „u granicama normale“ koja bi predstavljala težinu kojoj se teži. Zahvaljujući specifičnoj građi može se dogoditi da neko izgleda vitko iako ima težinu identičnu onoj koju ima neko ko se može smatrati punačkim. Ako dakle isključimo granične slučajeve, odnosno ekstremnu debljinu ili ekstremnu mršavost, ispostavlja se da je normalna idealna težina nešto što je potpuno individualno i što zavisi od lične procene i pogleda u ogledalo. A tu već dolazimo na osetljiv teren psihe.

OGLEDALO: Narodna mudrost da „zdravlje na usta ulazi“ (koja, ako se kvantitativno tumači, dovodi do hipertenzije, povećane količine triglicerida, „bubrega u loju“ i „srca u masti“) odavno se smatra prevaziđenom – buckaste bebe, punačka omladina i podgojeni sredovečni ljudi ne smatraju se idealom, a kult zdravlja i vitkog tela dospeo je čak i do najpasivnijih krajeva u kojima je onomad osnovni strah bio strah od gladi. Međutim, kao i u svakom kultu, granica nije jasno postavljena. Zahvaljujući tome, često se mogu videti punačke, zdrave i zadovoljne žene koje i ne razmišljaju o dijeti, kao i previše vitke koje broje kalorije i same sebi izgledaju nepoželjno, debelo i zapušteno.

U poslednjih nekoliko godina često se zbog toga ističe podatak da za zdravstvene institucije u svetu problemi anoreksije (preteranog odricanja od hrane koje na kraju rezultira time da organizam sam odbacuje hranu) i bulimije (preteranog konzumiranja hrane uz naknadno izazivanje povraćanja onoga što je pojedeno) identični su problemu gojaznosti. Naime, sve je više onih (posebno devojaka) za koje su čak i instant dijete prava gozba i čiji je organizam navikao da umesto na normalnih 2500 – 3000 kalorija dnevno funkcioniše na svega desetak, a posledice su ponekad fatalnije od onih koje izaziva gojaznost. Naravno, u ovim slučajevima oglasili su se i psiholozi, a objašnjenje je da se nezadovoljstvo sopstvenim životom često projektuje u nezadovoljstvo sopstvenim telom: ako ništa drugo, za sve probleme na poslu ili u ljubavnom životu lakše je okriviti kilograme nego nesposobnost, nekvalifikovanost, nemogućnost kompromisa… uopšte sve ono gde „jabuka na dan“ ne može da pomogne.

Kada se sve to sabere i oduzme, ispostavlja se da pre svega treba utvrditi da li smo (ne)zadovoljni svojim telom ili nečim drugim i da li su suvišni kilogrami zaista suvišni ili smo samo drugačiji nego što su to manekeni i glumci koje volimo. Ako je pogled na sve ono što „kipi“ na stomaku, zadnjici ili kukovima zaista dovoljno rečit, dijetu bi trebalo primeniti uz lekarsku kontrolu imajući u vidu sve individualne specifičnosti. U suprotnom, moglo bi vam se dogoditi da kilažu brzo vratite ili čak uvećate: nedavna istraživanja pokazuju da su instant dijete namenjene mršavljenju zapravo najbolji način za gojenje!

U Americi su, naime, dijetama za gubljenje kilograma podvrgnuti mršavi ljudi koji su za nekoliko dana zaista još više omršavili. Posle kraće pauze vratili su se na staru težinu, a pride dobili još nekoliko kilograma. Ponovo su počeli sa dijetom i ponovo je prekinuli, a rezultat je bio neverovatan: posle dve ture kratkih a efikasnih dijeta, svi su, umesto problema sa manjkom, imali problem sa viškom kilograma! Objašnjenje je jednostavno: ispošćeni organizam lakše „prima“ sve ono što se posle posta unese u njega.

Koliko god dijeta bilo, još nije smišljena ona prava i jedina, ona koja bi odgovarala svima i posle koje bi sve ranije bile nevažne. Oni koji su ih isprobali mnogo, tvrde da su uspeh postigli tek kada su shvatili da se „ne živi da bi se jelo, već se jede da bi se živelo“ i da u životu osim hrane ima još mnogo toga u čemu može da se uživa „do kraja“. Bez straha od toga da će im porasti stomak, proširiti se kukovi ili zadnjica.