Рат и мир Милоша Обреновића 1815. (2)

Турци на то пристану, и Димитрије ји отпрати до Ћуприје. Милош пак наредивши по наији Пожаревачкој где ће ко чувати и на што пазити, одма крене своју војску, и пође Карановцу. Кад буде према Турскога шанца, а он лепо упаради војнике, и по Турском обичају наређа једеке и барјаке и таламбасе, и тако се с највећом парадом покаже Турцима. Ови су Турци били у такој невољи (особито од глади и од смрада) да ји је онај дан могао предати какогод и оне у Баточини; али он, једно што су се тако у њега уверовали и желели баш њему да се предаду, а друго за љубав Адем-паши, с којим се пре године дана био добро познао и у љубави живео, не тедне, него ји лепо испусти с оружјем и са свим њиовим имањем, и по њима пошаље Адем-паши лепо писмо, у коме му каже, како је њи зулум натерао, да се бију са зулумћарима, и замоли га, да он барем у њи не дира; а уз то још пошаље му и дара мало. Адем-паша одговори Милошу на ово писмо, и благодари му, што је Карановчане (међу којима је било људи из његова пашалука) тако лепо и поштено испратио, и уверава га, да се од стране његове ништа не боји, и још, што је најзнатније, писмо овим речма завршује:

„Диж’ се, бане, на јелове гране!

„Коси, бане, како си почео,

„Само гледај, да ти откоси не покисну“.

Сад Милош, поставивши нужне страже и на овоме крају, крене сву војску на Дрину пред Бошњаке. Босански је пак везир, Рушић-паша, био дошао у Бељину, па је једну војску прикучио Дрини према Бадовинцима, а другу је, под командом Али-паше Никшићкога, претурио у Мачву, те начинили шанац на Дубљу, да би оданде устављала Мачву и Поцерину да се не одмеће, и да би по том, пошто друга из преко Дрине на њезино место дође, прошла у Шабац.

Кад дође Милош с војском у Слепчевић, Молер навали, да оно вече ударе на Турски шанац на Дубљу; но Милош рече: „Данас није време, једно што је војска наша уморна, а друго, ето оће да удари киша, па ће нашим људма пушке закисивати, а Турцима у сувоти толико не ће сметати; а ни вашина немамо преправни; него да ноћимо овде и да се одморимо, па ћемо сутра, пошто се лепо преправимо ударити на Турке“. Молер пак не тедне послушати, него узме нешто војске Ваљевске и Јована Милошева брата, па отиду, те ударе на Турке; но Турци им се не дадну ни прикучити к шанцу, него ји узбију, и узалуд погубе им неколика човека. Ови сад не смејући од срамоте вратити се к Милошу на конак, остану те ноћи негде у пољу покисли. Сутра дан Милош преправивши вашину и остале све потребе за јуриш, прикучи војску Турскоме шанцу, па рече: „До сад смо ударали ноћу на Турке, јер смо желели, да беже од нас, а сад ћемо, у име Бога, на ове баш дању да ударимо, па да гледамо, ако буде могуће, да ни један не утече“.

И тако ударе после подне око три сата на Турски шанац. Српски коњици пролете кроз пешаке управо на шанац, па из кубура од озго преко шанца све на Турке, а пешаци за њима с вашином, те рукама за шанац, и гдекоји стану прескакати унутра. Турци се смету, па отворе врата на шанцу, и стану бежати, Срби ји пак дочекају, и, које онде на вратима, које мало даље иза шанца, тако ји побију, да од иљаде Турака није ји више од осамнаест утекло преко Дрине.

А паша, кад се отворе врата на шанцу, узјаше ата и побегне на поље; но кад изиђе из шанца, дочека га некакав Србин, те му убије ата, а он, паднувши с атом заједно, устане, и утече у трње, а капа му остане онде, где је пао, и узме је онај исти Србин, што му је ата убио, те натакне на главу. У том дотрчи ту и Милош са својим момцима, те, познавши пашу, повиче: „Држите, море, то је паша, али немојте да га убијете, него жива да уватимо“. И тако опколе оно трње, те пашу жива увате, и гологлава га из трња изведу пред Милоша. Милош му одма купи капу од онога Србина, а од другога шал, те му метне на главу, и стане га слободити, да се не боји ништа.

Паша се врло обрадовао, кад је разумео и уверио се, да је то Милош. Срби ту осим паше увате још двадесет и неколико живи Турака, а изгубе своји око педесет људи, и две знатне поглавице: Милића Дринчића и младога Симу Ненадовића. После битке Милош одведе пашу под свој чадор, и почасти га кавом и дуваном; и тако га је водио са собом неколико дана, дајући му чест као што се пристоји. Милош се за то време разговарао с пашом о свачему, и приповедао му, како они нису устали, цареву земљу да отму, него ји натерао зулум, да се бију са зулумћарима, и да траже своју правицу под царевим скутом.

Паша му је на то говорио: „Да цар зна, какву ти војску имаш, он би народу овоме дао правицу, какову год иште; само се чувај, да се на помешаш с којим краљем, ако си рад, да твоје судство и господство над овом земљом остане, него приони цару за скут, и цар ће ти дати, те ћеш ти бити везир над овом земљом“. Пошто се тако Милош с пашом сит наразговара, онда му поклони ата и ћурак и пет стотина гроша, па га лепо испрати, и, са свима осталим поватаним Турцима, пошаље Рушић-паши преко Дрине.

У том је већ био стигао Марашли-Али-паша у Ћуприју, зато Милош остави опет Молера на ономе крају, да чува Дрину од Турака, а он се врати поред Београда, куда су Срби чували наоколо, и отиде к Јагодини, где се војска Српска (на води Белици и на брду Липару) била улогорила против Марашли-Али-паше.

Тек што Милош дође на Белицу, а стигне му и књига од Рушић-паше, у којој га позива преко Дрине к себи на разговор, да гледају, да се земља умири, да народ не пропада и с једне и с друге стране. Марашли-Али-паша такођер стане Србе нудити миром, говорећи, да он какогод што има од цара власт, да земљу силом покори, тако има власт и да је на лепо умири.

Зато Милош остави онде место себе Вуицу Вулићевића (који је с Црним Ђорђијем био отишао у Бесарабију, па сад дошавши у Банат по своју фамилију, пребегао у Србију), и заповеди му, да чувају добро од Турака, а међу тим с Марашли-Али-пашом да отворе разговоре о миру, док он отиде на Дрину, да мало завара Рушић-пашу, и да чује, шта он говори, па после кога им се уговори о миру учине бољи, онога да приме. Потом узме кнеза Аврама Лукића из наије Пожешке, Петра Оташевића из Крагујевачке и Николу Симеуновића из Ваљевске, па отиде с њима на Дрину.

У Лешницу пошаље му Рушић-паша старога његова познаника, делибашу Серчесму, те га узме на веру и одведе преко Дрине (у Турке!!!). Рушић-паша га је најпре питао, зашто су устали на Турке, а он му је казивао, како ји је зулум натерао, и бројио му све зулуме Сулеман-пашине редом. Кад по том отворе разговоре о миру, Рушић-паша је најпре искао, да му народ преда оружје, да га он пошаље цару, да цар види и да се увери, да су се они предали и да су баш права раја постали; а даље говорио је, да носе, ко шта оће, и да им се у Београд да други паша, под којим ће живети мирно, као и остала царева раја.

Милош, у његовим рукама будући, није могао ништа друго рећи, него: „Добро, честити пашо, да идемо, да кажемо народу, да престане од боја, и да гледамо, да се купи оружје.“

Паши није никако било мило, да Милоша испусти из руку; зато је говорио и наваљивао, да иде Димитрије с Аврамом и с осталим кнезовима, да то кажу народу, а он да остане онде код њега.

Милош пак, гледајући како ће се час пре ишчупати оданде, говорио је, да народ њима не ће веровати, нити ће ји послушати (које су и кнезови сами сведочили), него он ваља да иде, а ови кнезови међу тим нека остану код паше. Паша је најпосле наваљивао, да остане барем и Димитрије, с овим кнезовима, но Милош некако и то развеје, говорећи и доказујући, да је Димитрије њему врло потребан сад у том послу. И тако се Милош и Димитрије спреме и (четврти дан) пређу опет у Србију, а Аврам и Оташевић и Никола остану код Рушић-паше, као у залози.

Може бити да је и Али-паша Никшићки млого помогао Милошу, те је сад изнео главу од Рушић-паше; али је опет највише дужан благодарити Серчесми и његовоме јуначком поштењу. Он га је за она четири дана у логору Турскоме једнако разговарао, да се ништа не боји док види у животу њега и његови иљаду делија; а кад га је опет у Лешницу на траг допратио, онда му је на растанку казао: „Овде сам те ја узео на моју веру, и ево сам те опет овде довео. До сад смо били пријатељи, а од сад ако ми паднеш шака, знам, шта ћу с тобом чинити; ако ли ти паднем шака, чини са мном, шта ти драго. У напредак више не веруј никоме; ако би сам те и ја на веру звао, не иди ми.“

Милош сад дође у Србију као из мртви, и заповедивши, да се око Дрине чува од Турака што се боље може, на врат на нос потрчи на Белицу. Кад тамо приспе, а то се Срби с Марашли-Али-пашом упустили у боље и приличније разговоре о миру. Марашли-Али-паша, желећи, да би ту чест код цара добио, да је он Србију покорио и умирио, и бојећи се, да му је Рушић-паша не отме, није тео искати оружја од народа, него је казао: „Будите ви само цару покорни, па ако оћете (не само пушке, него) и топове за појасом носити; и ако Бог да, ја ћу вас на атове посадити, и у самур-ћуркове обући.“

Док је Милош ишао на Дрину и преко Дрине, а ови на Белици почињали с Марашли-Али-пашом разговоре о миру, изиђе један пут нешто Турске војске у Ресаву, те удари на Српски шанац у селу Миливи. Старешине Српске, које су ту пред војском биле, извуку се један за другим на поље (неки говорећи да иде по помоћ, а други по џебану и т. д.), а народ остане сам, те ји Турци разбију, и више од седамдесет Српски глава одсеку. По том ти исти Турци пређу Мораву на Сињем виру (више Ћуприје), те ударе на Српски шанчић код Дебелога дрвета (под Јуором). Срби оставе шанац, и побегну у Јуор, те уклоне збегове; по том Турци изиђу у Јуор, и ударе на Српске збегове; но Срби ји дочекају и разбију, и претерају опет на десну страну Мораве.

Сад кад дође и Милош на Белицу, престану и Турци од боја, и са свим се стане о миру радити. Још пре доласка Милошева уговарали су по заповести и наредби његовој Вуица и прота Ненадовић и остале старешине, које су онде биле, с Марашли-Али-пашом, да обе стране престану од боја, па да Срби пошљу своје посланике с препорукама и пратиоцима Марашли-Али-пашиним у Цариград, а Марашли-Али-паша да седи у Ћуприји, док се ти посланици не врате, и не донесу ферман, како цар Србима све опрашта и прима ји у милост своју.

Тако су Срби говорили, но Марашли-Али-паши то није било по вољи, него је искао, да га Срби пропусте с војском у Београд, па онда посланици Српски да иду у Цариград, да он може писати, да су га Срби пропустили и примили у Београд; а онако би двор Турски могао рећи, да га Срби варају, и развлаче само да пролази време, док и зима приспе. Ови су сви разговори били пре Милоша; а кад он сад дође, пошаље му Марашли- Али-паша свога ћурчибашу (који је био Турчин закона ришћанскога, родом из Ћесарије), и поздрави га, да му дође на веру, да се разговоре; и као за знак најтврђе вере пошаље му своје бројанице. Примивши Милош такови поздрав и бројанице, побрати се с ћурчибашом, па отиде Марашли-Али-паши у Ћуприју, и онде после млогога разговарања и уговарања пристану обојица на ово: 1) да Срби пропусте ћају Марашли-Али-пашина с неко седам-осам иљада Турака на Врачар, и да ик како путем, тако и на Врачару, дају рану (и људма и коњима) и дрва; 2) Српски посланици с препорукама и пратиоцима Марашли-Али-пашиним да иду у Цариград, а Марашли-Али-паша с осталом војском Турском да седи у Ћуприји, док се ови посланици не врате из Цариграда, и не донесу ферман, да цар Србима опрашта и прима ји у милост своју; 3) Српска војска међу тим да стоји, како стоји; 4) Марашли-Али-паша да пише Бошњацима на Дрину, да не ударају више на Србе. – По том Срби одма пропусте ћају Марашли-Али-пашина с војском на Врачар, и нареде, да им се из села вуче рана и дрва, и одреде своје људе, који ће им то давати; а кнеза Милоја Теодоровића и калуђера Неофита из манастира Никоље пошаљу с препорукама и пратиоцима Марашли-Али-пашиним у Цариград; и Марашли-Али-паша одма пошаље своје бурунтије Бошњацима на Дрину, да не ударају више на Србе. Но Бошњаци, не марећи за његова бурунтије, пређу опет у Мачву и дођу на Засавицу, те ји онде Срби разбију, и претерају опет преко Дрине.

У то је време Руски елчија у Цариграду био питао код двора Турскога, какав Турци рат имају са Србијом, додајући, да је то са свим против трактата Букрешкога. Зато посланике Српске Турци у Цариграду приме врло лепо и, прем да ји сустигну тужбе од Рушић-паше, да они варају и цара и Марашли-Али-пашу, који њи не познаје, тако ји брзо опреме на траг, да пре месеца дана дођу опет у Ћуприју, и донесу фермане, како Србима, да им се све опрашта, тако и Марашли-Али-паши, да иде у Београд, и да се стара за рају цареву, као отац за своју децу; јер како је Бог рају препоручио цару, тако је цар препоручује њему (Марашли-Али-паши). По том се Марашли-Али-паша одма крене са свом својом војском, и отиде у Београд, а Милош нешто војске Српске распусти, да иде сваки својој кући, а нешто остави у четама да се налази по граници, да не би откуда каки други Турци дошли, и учинили где каку штету, и док се види, шта ће бити од Сулеман-паше, који је још у Београду био; он пак са својим момцима отиде преко Србије, обећавши се Марашли-Али-паши, да ће и он одма доћи у Београд, само док заповеди, да се људи свуда умире и да иду сваки својој кући, и док нареди, да се вуче таин Турској војсци у Београд. На пооду Марашли-Али-пашину из Ћуприје Срби опет с његовим препорукама и пратиоцима пошаљу у Цариград кнеза Аксентију (који је изишао у Србе кад су Турци побегли из Чачка) и Студеничкога архимандрита Мелентију Никшића, као да посведоче, како Срби Марашли-Али-пашу примише у Београд, и кнез Аксентије да седи онамо (као Српски агент) до измене, а архимандрит Мелентије да се врати на траг.

Марашли-Али-паша дође с војском здраво и весело у Београд, и намести се у оној истој кући, где је Српски сенат био.

Милош пак, које договарајући се с поглавицама, које постављајући различне уредбе, забави се у народу позадуго.

Паша га је из најпре погледао сваки дан, а после се поплаши, да га Милош не превари, те га домами у Београд, а он оде да купи војску. У том још његове бимбаше и ајани и бегови навале нањ, говорећи: „Тебе ђаур превари, те ти не даде нама да се бијемо и да арамо и робимо, него толико време лежасмо беспослени; а сад те опет превари, те те под саму зиму доведе у ове зидине, а он оде да купи војску; па сад, док се није са свим спремио, замамљује нас још и даје нам помало таина, а кад се он сасвим спреми а удари киша и снег, онда ће ово у један пут пресећи, па нам онда ваља своје коње јести, и од глади и од зиме мрети овде“.

Паша на ове речи није могао ништа управо одговорити, него навали на Вуицу и на проту Ненадовића, и на остале кнезове Српске, који су били код њега: „Камо Милош? Мене превари Милош!“ И говорећи ово кашто је од муке и од срамоте плакао, као дете. Кнезови су га разговарали и уверавали, да се не боји преваре и да ће Милош доћи јамачно, него има међу народом посла, док још којешта уреди; а Милошу опет навале писати и поручивати, да гледа што брже да иде у Београд, јер су се Турци поплашили и мисле, да он неће ни доћи.

И тако један пут једва дође Милош у Београд. Кад су Марашли-Али-пашини Турци чули, да је Милош у Београду, као да ји је сунце огрејало, свакоме си радост на лицу могао позната, и по целој војсци овај се глас чуо: „Фала Богу! дошао Милош“. А какогод су се Марашли-Али-пашини Турци томе радовали, тако је Сулеман-пашиним било мрско, јер су они једнако желели и радили, не би ли се овај мир како покварио, и зато су говорили, да је Милош јамачно преварио Марашли-Али-пашу; и један је од њи, пре доласка Милошева, код Српске цркве пуцао на кнезовскога момка. Онај исти дан кад је Милош дошао, било је одређено, да иде у вече с кнезовима својим Марашли-Али-паши, на разговор.

Дошавши у одређено време к Али-пашину конаку, нађу неколико стотина Турака по авлији и око конака, који су били дошли као момци с различитим поглавицама, које је паша к себи дозвао. Кад Милош с кнезовима прође кроз ове Турке, и дође Али-паши у собу, а то неколике паше и више од шест бимбаша и ајана и бегова седе у наоколо; но код свију њи така је била тишина, да би човек могао чути муу да лети: само су гдекоји димови из чибука излетали, а млоги су чибуке онако у устима држали, не пуштајући ни дима. Паша је најпре, пошто су и Србима донели каву и чибуке, запитао Милоша: „Јесте ли цару покорни?“ А Милош му одговори: „Јесмо“. И тако га је трипут питао, и он му одговарао.

Онда паша рече: да је њему од цара дошао ферман, да иде на траг, а њима ће се послати други паша. На то му Милош одговори: „Јок, честити, везиру! ако ти пођеш између нас, и ми ћемо сви ићи из ове земље; тако је нас преклани предао Рушић-паша, па се он врати на траг, а нама остави Сулеман-пашу, који нас је све ајдуцима начинио (а он је прави ајдук), и ћаше сав народ да затре и цареву земљу да опусти“; и ту је све зулуме Сулеман-пашине бројио и тако говорио, да су се чудили и Срби и Турци, и најпосле сврши овако: „Наше су куће још по планини на колима, ако не верујеш, а ти пошљи људе, нека виде; нити ћемо се пре вратити на своја кућишта, док ти међу нама са свим не останеш, и Сулеман-пашу из града не истераш“.

Ово је Милош све говорио Српски, а толмачи су казивали Турски. Пашин је толмач био некакав поп из Ниша, и он је највише разговоре толмачио, а Српски је толмач био Димитрије, који је све стајао више попа. Паша је своме толмачу говорио неколика пута: „Узми се добро у памет, да што не слажеш, или не сметеш; јер видиш њиова толмача где стоји више тебе“. Паши је тај Милошев разговор био врло по вољи, и обећа му се, да ће писати цару, да га остави међу њима, и да ће он јамачно међу њима остати. И тако се сврши мир, и сутра дан одма стане се војска Али-пашина враћати на траг. После неколико дана изиђе и Сулеман-паша из града, и отиде из Србије, а Али-паша остане у Београду, и по свима осталим градовима и главним варошима у пашалуку Београдскоме постави своје војводе илити муселиме.

Истина да Срби и Турци тада никаки уговора о миру нису писали, али Милош после с пашом уговори ово (за које се говори, да је после и ферманима потврђено): 1) да се Турци не мешају у купљење дације, него кнезови сами да је купе; 2) код свакога муселима да седи по један Српски кнез, и без овога кнеза да муселим не суди Србима ништа; 3) у Београду да седи дванаест кнезова (од сваке наије по један) у канцеларији, да суде Србима за веће кривице, па кога нађу да је за смрт, да га предаду паши, да се погуби; и дацију од кнезова да примају и паши предају. – Тако Срби поделе владу и господство с Турцима. Паша остане господар у градовима над Турцима и над муселимима, а Милош у земљи над народом и над кнезовима…