Svojevremeno je jedan slovenački biciklista rekao kako je nezgodno baviti se biciklizmom u Sloveniji jer tek što postigneš radnu temperaturu, moraš početi da kočiš pošto si već stigao do slovenačke granice. Uprkos toj nezgodnoj okolnosti, poslednjih godina Slovenci vladaju svetskim biciklizmom. Primož Roglič je, u nedelju 8. septembra, osvojio ovogodišnju Trku oko Španije (Vuelta a España), svoju četvrtu, a sveukupno petu veliku titulu u karijeri, čime je potvrdio da je jedan od najvećih biciklista u istoriji ovoga sporta. Ranije ovoga leta Tadej Pogačar je osvojio Trku oko Italije (Giro d’Italia) i Trku oko Francuske (Tour de France), te su Slovenci uradili ono što je pre njih pošlo za nogom samo još Englezima, Špancima i Francuzima (pre 60 godina), naime da sva tri velika tura osvoje biciklisti iz jedne zemlje.
Primožu Rogliču nedostaje još samo pobeda u Francuskoj da bi zaokružio svoju karijeru – osvojio je, kao i Đoković u tenisu, otprilike sve što se može osvojiti (računajući i medalje na Olimpijskim igrama) – ali s obzirom na to kako trenutno stvari stoje, nije izgledno da će ovaj 34-godišnjak uspeti iduće godine u Francuskoj: Tadej Pogačar i Jonas Vingegard, verovatno dvojica najboljih biciklista današnjice, osvojili su poslednjih pet trka oko Francuske i, sva je prilika, ne nameravaju da se na tome zaustave. Ipak, Roglič je bio otpisan još pre dve godine, ali promenio je ekipu, iz holandske Jumbo Visme prešao je u nemačku Boru, relativno brzo se prilagodio ekipi (i ona njemu) i, evo, osvojio Španiju. Ukoliko vlasnici Bore odluče da pojačaju inače sasvim solidan tim, iduće godine Roglič će, ukoliko to bude želeo, moći da napadne Francusku. Jer, pobedio je Roglič na ovogodišnjoj Vuelti pre svega na iskustvo i pamet.
Čim je objavljena ovogodišnja ruta trke oko Španije, bilo je jasno da će to biti ne samo jedna od najtežih Vuelta, već i jedna od najtežih trka na velikim turovima uopšte. Toliko uspona, brda i planina organizatori retko priređuju vozačima. S druge strane, kada se pojavio sastav onih koji će trku započeti, odmah je upalo u oči da je Roglič jedan od favorita. Već u prvoj nedelji jasno se izdvojila grupa najjačih biciklista, pretendenata na osvajanje titule u generalnom plasmanu, ili kako to vole da kažu biciklisti: oni koji konkurišu za podijum (prva trojica).
No, ako smo znali da su Ričard Karapaz iz Ekvadora, Španci Enrik Mas i Mikel Landa, Portugalac Žoao Almeida i Amerikanac Sep Hus u samom vrhu, niko nije mogao da pretpostavi da će Australijanac Ben O Konor 14 dana za redom (od 6. do 19. etape) nositi crvenu majicu i, na kraju, osvojiti drugo mesto u generalnom plasmanu, ispred Masa i Karapaza, a iza Rogliča. Ipak, uprkos zaista impresivnoj borbi, uprkos tome što se ni u najtežim trenucima nije predavao, čak ni kada ga je Roglič najstrašnije maltretirao svojim napadima, nije Konor gajio istinsku nadu da će osvojiti trku. Jer, Roglič i njegova ekipa od samog su početka sve držali pod kontrolom (u onoj meri, naravno, u kojoj je to u biciklizmu uopšte moguće). Šta to znači?
Veliki biciklistički timovi, što znači oni timovi koji imaju kandidate za pobedu u generalnom plasmanu, na različite načine preuzimaju odgovornost tokom trke. Recimo, često diktiraju tempo tako što izađu na čelo karavana i brzinu prilagođavaju svome kandidatu. Uz to, kontrolišu begove. Gotovo nikada veliki favoriti ne idu u begove jer, najpre, pobeći ne mogu od svojih rivala, a, potom, u begovima se strahovito troši snaga (a treba voziti 21 dan u ujednačenom ritmu; samo jedan loš dan velikog favorita dovoljan je da izgubi trku), te beže uglavnom stručnjaci za begove ili takmičari koji nemaju velike šanse u generalnom plasmanu. Ali kontrolisati beg znači, često, da u beg ide i član ekipe iz koje je recimo Roglič, kako bi, u završnim delovima etape, sačekao Rogliča (glavnog vozača) i pomogao mu da ide uzbrdo. Velike ekipe po pravilu imaju dobre brdske vozače bez kojih čak ni najbolji biciklisti ne mogu da pobeđuju.
Biciklizam je timski sport. Dakle, Rogličeva Bora je vrlo solidno radila od samog početka, te Slovenac ni u jednom trenutku nije izašao iz uloge glavnog favorita, vozio je disciplinovano, bez nepotrebnog gubljenja snage i bez suvišnih pokreta. Uz to, osvojio je tri etape, pri čemu je najimpresivnija bila pobeda na četvrtoj etapi, na brutalnom usponu Piko de Viljuerkas.
Već prilično izmrcvareni prethodnim planinskim delovima, u poslednjih 15 kilometara biciklisti savladavaju uspon prve kategorije sa delovima koji dostižu gradijente od 18 stepeni. Dakle, praktično se penju uza zid. Tada se brzina smanjuje i na desetak kilometara na čas, što znači da bi verovatno išli brže kada bi gurali točak.
U poslednjih stotinak metara, na strašnom usponu, mladi Belgijanac Lenart van Etvert kreće u sprint, Roglič odmah ustaje i kreće za njim. Ostali ne mogu da prate. Najpre izgleda da će Roglič prestići Van Etverta, ali ovaj se ne da. Samo nekoliko metara pre cilja Belgijanac u desnu krivinu ulazi s unutrašnje strane (ide kraćom putanjom, dakle) i s pola bicikle prednosti u odnosu na Rogliča. Potrebno je, dakle, još nekoliko obrtaja i mladi biciklista osvaja veliku i važnu etapu. On, međutim, nagnut udesno, ne vidi Rogliča koji mu se nalazi iza s leve strane. Mladi čovek počinje da diže ruke s guvernala kako bi proslavio pobedu – vole biciklisti da pređu ciljnu liniju podignutih ruku – ali je zaboravio da se upravo trka s Rogličem koji se, doslovno (ali zaista doslovno), ne predaje nikada. Roglič prestaje da okreće pedale tek kada ga neko obavesti da je prešao liniju cilja (na Olimpijadi u Rio de Žaneiru jedva su ga zaustavili jer nije shvatio da je završio trku). Dakle, samo taj trzaj van Etvertovih ruku bio je dovoljan da malo izgubi brzinu i da Roglič, nagnut unapred kao zver u skoku, naprosto prođe kraj neiskusnog Belgijanca i osvoji etapu sa nekoliko centimetara prednosti.
I to je Roglič. Veliki Primož Roglič.
