Predrasude o izdavaštvu

Poslednje dve-tri godine u Srbiji je osnovano nekoliko izdavačkih kuća i otvoreno je nekoliko knjižara. Zašto bi, u ovo i ovakvo doba, od svih kudikamo profitabilnijih delatnosti neko izabrao baš izdavaštvo? Da li ti ljudi imaju drugačije podatke od opštepoznatih, po kojima knjiga polako ali očigledno uzmiče pred internetom a čitanost opada?

Nemaju, naravno, ali im se nepovoljno doba ne čini nepremostivom preprekom da započnu ono što su planirali. Tako je, na primer, „Kreativni centar“ usred pandemije korone otvorio knjižaru na Novom Beogradu, zato što su njihovi kupci iz tog dela grada godinama unazad ukazivali da im je potrebna, a „Geopoetika“ je konačno uklopila prostor i sve ostale elemente koje je godinama unazad imala u vidu razmišljajući o svojoj prvoj knjižari. Slične razloge zašto su sad otvorili knjižaru navode i „Booka“ i „Urban rids“. „Laguna“ se od njih donekle razlikuje: otvorila je dva nova prostora kao deo plana poslovanja svog knjižarskog lanca „Delfi“. Zasad, nakon otprilike pola godine rada, još se niko od njih nije pokajao.

Novih izdavača ima manje nego knjižara, što je razumljivo. Pomenimo „Darma Books“, IPC Media, „Sumatru“ i „Blum“ (što ne znači da nema i drugih, već da ne postoji mesto gde je moguće naći tu vrstu podataka). Njihovo iskustvo ilustrovaćemo primerom „Bluma“, zato što se razlikuje i od starih i od novih (videće se po čemu), ali reprezentuje stavove ovih drugih. Na pitanje zašto baš sad, Aleksandar Šurbatović, glavni urednik „Bluma“, odgovara da je „na ovim prostorima uvek nevreme za početak posla“ pa je tako bilo i decembra 2018. kad je osnivan „Blum“.

Njegov lični motiv je bio, kaže, potreba da se osamostali nakon 20 godina rada u izdavaštvu.

„Blum“ na svom sajtu najavljuje najkvalitetnije naslove iz svih žanrova i oblasti, dakle ono isto što potencijalnoj publici najavljuje i svaki drugi izdavač na svetu. Po čemu će se „Blum“ kao mali i novi izdavač, izdvojiti i postati prepoznatljiv na tržištu? Šurbatović kaže da će „objavljivati pre svega beletristiku, savremenu i kvalitetnu, i da će isticati mlade najaktuelnije svetske autore, neke od njih ćemo predstaviti po prvi put. Pošto je Leopold Blum iz Džojsovog Uliksa eponimni junak naše kuće, odlučili smo da malo proširimo taj koncept i da svaku ediciju nazovemo po naslovu nekog poglavlja iz tog remek-dela. Beletrsitiku izdajemo u ediciji ‘Kirka’, i tu su mladi autori poput Šveđanke Amande Svenson, Nemca Ralfa Rajnta, Ukrajinke Katerine Babkine, zatim klasici (Henri Džejms, Gistav Flober, Jon Fose), i domaći autori poput, možda trenutno i najčitanijeg pisca u Srbiji – Dejana Tijaga Stankovića, Sonje Atanasijević ili Dževada Karahasana koji je prošlogodišnji dobitnik ‘Geteove nagrade’. U ediciji ‘Kiklopi’ bavimo se istoriografijom, a u ediciji ‘Kalipso’ su knjige za duh, um i telo“.

Međutim, „Blum“ se među postojećim izdavačima izdvojio uredničkom agencijom samo zato što na ovim prostorima to niko ne radi, a ne zato što knjige koje objavljuje nisu kvalitetne i atraktivne. Šta je to uređivačka agencija? „Naš zadatak je da odaberemo i uredimo naslove za druge izdavače“, piše na sajtu, kao i da zasad sarađuju sa „Deretom“, „Malim vrtom“ i IPC Media. „U početku svakog posla čovek ne može da radi u punom zamahu. Zato smo u okviru ‘Bluma’ osnovali i uredničku agenciju. Sa jedne strane polako gradimo našu izdavačku kuću, a sa druge i dalje uređujemo izdanja za druge izdavače, i to neka kapitalna izdanja koja u ovom trenutku mi sami sigurno ne bismo mogli da iznesemo“, objašnjava Šurbatović i napominje da agencija donosi samo pola „Blumovog“ prihoda. „Drugu polovinu dobijamo od prodaje. Cilj nam je da ta prodaja raste, a taj rast bi trebalo da isprate i još kvalitetnija izdanja koja su nažalost manje komercijalna. Takva politika je moguća samo ako imate stabilnu firmu sa stalnim prihodima. Ljudi često očekuju od izdavačkih kuća da se bave isključivo nekomercijalnim knjigama, a da se nijednog trenutka ne upitaju šta bi finansiralo izdavanje takvih izdanja. Pametan izdavač pravi kompromise, ali nikad ne zaboravlja svoju osnovnu misiju i zašto je uopšte počeo da se bavi tim poslom. Moj cilj je oduvek bio da mogu da uređujem autore poput Nabokova, Pesoe, Pinčona, Išigura, Frenzena, da uređujem klasike od Euripida do Flobera, i u tome sam uspeo tokom dosadašnje karijere i oko 300 potpisanih naslova, razume se, ne sam, već uz pomoć svojih saradnika. Naravno, usput je bilo potrebno praviti i te kompromise i, da demistifikujem stvar do kraja, još uvek ih pravim.“

Decenijama unazad država svojim propisima, i uopšte odnosom prema kulturi, sputava male izdavače, ali ih upravo to, kaže Šurbatović, čini „jačim i tvrdoglavijim. Ako neće da pomogne, a skoro i da neće, onda treba zavrnuti rukave i raditi još više, biti još pametniji i uporniji. Od kukanja niko nije zaradio. Imate primer iz Hrvatske koji pokazuje loše strane državnog intervencionizma: njima je država pomogla, ali se ispostavilo da je to gore za čitaoce. Naime, u njihovom javnom otkupu država im otkupi skoro ceo tiraž. Izdavači zato podižu cenu knjiga, jer sa visokom cenom samo tim otkupom isplate većinu troškova produkcije, ali onda nesrećni čitalac u Hrvatskoj mora da plaća knjigu duplo skuplje nego mi. Zato njihovo izdavaštvo sada kaska za našim, što u nekim ranijim vremenima to možda i nije bio slučaj“.

U tom pravcu, Šurbatović ocenjuje da je „izdavačka industrija jedna od najuspešnijih industrija u Srbiji. Ako se budete malo ozbiljnije pozabavili ciframa, videćete da smo u samom svetskom vrhu po broju objavljenih knjiga po glavi stanovnika. I to po podacima iz inostranstva. Ima izvanrednih naslova, još je više loših, ali ovo je vreme hiperprodukcije i hiperpotrošnje, pa drugačije i ne može da bude. Ali hajde da pokušam da zadovoljim taj opšti diskurs našeg društva i da se osvrnem na ono što mislim da ne valja: Ja bih se možda požalio na hiperprodukciju, plašim se da se tržište zasićuje tiražima (a ne naslovima), izdavači prepune svoja skladišta, pa posle budzašto prodaju te knjige i devalviraju vrednost knjige generalno. Tržište nameće pravila, a jedno od osnovnih pravila savremenog poslovanja je – popust. Kada vi kupite negde 10 knjiga za 1000 dinara, sledeći put kad naiđete na jednu knjigu koja košta 1000 dinara neće vam pasti na pamet da je kupite, iako je možda čak i ona jeftina, iako vas možda baš ona zanima. Jedna knjiga košta manje od nedeljnika, i pritom je i taj nedeljnik jeftin. To nije normalno. A tu nam nisu krivi ni distributeri, ni država, ni korona, već sami sebi kopamo rupu“.

Vreme osnivanja „Bluma“ i drugih novih izdavača jeste bilo nepovoljno, niko nije očekivao da će naredne biti sjajne, ali niko nije očekivao ni da će već sledeća biti bezuslovna za poslovanje u bukvalnom smislu te reči. Da li bi, u tom kontekstu, Šurbatović voleo da nije ni ulazio u celu ovu avanturu? „Predrasude koje imamo o izdavaštvu su česte, i jedna od njih je kako tu nema novca. To je biznis, možda ne kao svaki drugi, za mene lepši od drugih, ali svakako biznis, i u njemu opstaje samo onaj ko to sebi može da priušti. Ako u našem poslu ne bi bilo zarade, zašto i dalje ima veliki broj izdavačkih kuća?“