Poslednji vitez socijaldemokratije

U rano proleće 1903. godine, Beograd je mirisao na barut i prevrat. Dok su se stariji, prekaljeni političari skrivali u bezbednosti svojih salona čekajući da vide hoće li apsolutistički režim kralja Aleksandra Obrenovića pasti valjda sam od sebe, Kalemegdanom je odjekivao glas dvadesetogodišnjeg studenta prava. Sa improvizovane govornice, gledajući pravo u cevi žandarskih pušaka i konjicu spremnu na juriš, Dimitrije Tucović je na demonstracijama protiv vlasti predvodio oko pet hiljada studenata, đaka i radnika u potrazi za slobodom.

Sukob sa policijom bio je nemilosrdan. Tog 23. marta, na beogradskoj kaldrmi poginulo je petoro ljudi, dok je na desetine bilo povređeno. Usledila su masovna hapšenja i optužnice protiv brojnih vođa demonstranata, među kojima je bio i Dimitrije Tucović, koji je bio prinuđen da se skloni u inostranstvo. Ovaj žestoki sukob studenata i policije na beogradskim ulicama samo je ubrzao mračne planove vojnih zaverenika. Svega dva meseca kasnije, u noći Majskog prevrata, grupa oficira izvršila je atentat na kralja Aleksandra i kraljicu Dragu Mašin stavivši tačku na vladavinu dinastije Obrenović. Odmah nakon prevrata, Tucović je pomilovan zajedno sa ostalim demonstrantima, pa se vratio studijama i društvenom angažmanu.

U duboko patrijarhalnom i klasno podeljenom srpskom društvu s početka 20. veka, Dimitrije Tucović (1881–1914) nepokolebljivo se borio za radnička prava, jednakost, opšte pravo glasa i potpunu rodnu ravnopravnost. Vrstan pravnik, publicista, prvak Srpske socijaldemokratske partije i urednik “Radničkih novina”, imao je viziju modernog društva koja je bila decenijama ispred vremena u kom je živeo. Ove godine obeležava se 145 godina od rođenja ovog istaknutog vođe i teoretičara socijalističkog pokreta u Srbiji.

Dimitrije Tucović rodio se u zlatiborskom selu Gostilje kod Čajetine gde je do danas sačuvana njegova rodna kuća. Kako to često biva, odabrao je sasvim drugačiji put od svog oca Jevrema, pravoslavnog sveštenika: dok je otac bio posvećen očuvanju duhovne tradicije, sin je svoj život posvetio borbi za radnička prava i društvenu revoluciju. Tucovićev borbeni duh oblikovan je još u Užičkoj gimnaziji, tadašnjem žarištu ranih socijalističkih ideja. Kada je 1898. godine režim odlučio da zatvori školu kako bi suzbio “buntovničke misli”, sedamnaestogodišnji Tucović je izveo svoj prvi gerilski čin. Usred noći sa školskim drugovima ušunjao se na krov škole i okačio ogromnu crnu zastavu sa protestnim parolama.

Njegova beskompromisnost testirana je i u martu 1909. godine kada je srpski dvor uzdrmao veliki skandal: prestolonaslednik Đorđe Karađorđević pretukao je na smrt svog poslužitelja Stevana Kolakovića. Dok su režimski mediji plasirali priče o “tajanstvenom ubistvu” i “nesrećnom slučaju”, Tucović i “Radničke novine” pokrenuli su snažnu medijsku ofanzivu. Ubrzo su im se pridružili i drugi opozicioni listovi otvoreno pišući da je zapravo reč o “strahovitom zločinu”. Pritisak javnosti koji su socijalisti pokrenuli bio je toliko silovit da je princ Đorđe bio prinuđen da abdicira u korist mlađeg brata Aleksandra. U narodu je odmah odjeknula krilatica da su “Radničke novine” srušile budućeg kralja, a republikanska, levičarska ideja u Srbiji dobila je vetar u leđa koji monarhija nikada pre toga nije osetila.

Na međunarodnom planu, Tucović je bio pobornik internacionalizma i solidarnosti među narodima; bio je ravnopravan sagovornik najviđenijim levičarima toga doba Rozi Luksemburg i Vladimiru Iliču Lenjinu u Drugoj internacionali. Dok je Evropa klizila ka sukobu, Tucović je organizovao Prvu balkansku socijalističku konferenciju u Beogradu 1910. godine. Njegova politička vizija bila je jasna, utopijska i hrabra: Balkan mora pripadati onima koji na njemu žive. Rešenje za večite sukobe u regionu video je u stvaranju moćne Balkanske federacije od Jadranskog do Crnog mora, koja bi oslobodila narode od kapitalističke eksploatacije i imperijalizma.

Kada su balkanske države 1912. godine krenule u borbu protiv viševekovne osmanske vladavine, Dimitrije Tucović je mobilisan kao rezervni oficir. Učestvujući u balkanskim ratovima i srpskom vojnom pohodu na Albaniju, svedočio je kako se taj sukob ubrzo pretvorio u krvavi rat nekadašnjih saveznika za podelu teritorija. Takav razvoj događaja Tucović je oštro osuđivao, a njegova stranka ostala je jedina snaga u Skupštini koja je principijelno glasala protiv podizanja ratnih kredita.

Sa oko šest stotina objavljenih radova u domaćim i stranim listovima, ostavio je dubok trag i u publicistici, a vrhunac tog rada predstavlja njegova poslednja knjiga Srbija i Arbanija (1914). Zbog žestoke kritike ekspanzionističke politike Pašićeve radikalske vlade, ovo delo je Tucovića pozicioniralo kao kontroverznu istorijsku i političku ličnost oko koje se istoričari i danas spore. U svojoj studiji kritikovao je tadašnju imperijalnu politiku srpskih vladajućih slojeva. Tvrdio je da vojni pohod Srbije na severnu Albaniju (1912–1913) radi izlaza na Jadransko more nije bio oslobodilački, već “zavojevački” rat vođen u interesu krupnog kapitala, čime su žrtvovani interesi radničke klase. Tucović je dalekovido upozorio na dve katastrofalne posledice tog čina: stvaranje trajnog, ogorčenog neprijateljstva Srba i Albanaca i otvaranje vrata velikim evropskim silama da mešetare regionom. Zbog svega toga nacionalistički krugovi u Srbiji žigosali su ga kao izdajnika i stranog plaćenika.

Ipak, uprkos svom dubokom antimilitarizmu, Dimitrije nije bio salonski pacifista koji drži pridike iz bezbedne udaljenosti. Kada je otadžbina napadnuta 1914, ponovo je obukao uniformu i stao u odbranu zemlje. Rat, međutim, ne štedi idealiste, a Tucović je kroz svoj ratni dnevnik pedantno beležio kako sukobi uništavaju ljudskost i među njegovim sopstvenim vojnicima. U jeku krvave Kolubarske bitke, 20. novembra 1914. godine, izgubio je život na Vrače brdu kod Lazarevca. Stradao je u 33. godini, deleći sudbinu naroda koji je branio. Neprijateljski kuršum pogodio ga je pravo u srce. Metak je prošao kroz njegovu vojničku uniformu i ratni dnevnik koji je držao u džepu na grudima. Kada je vest stigla u Beograd, njegove “Radničke novine” izašle su u crnom okviru: “Pao je naš Dimitrije! Pao je ne klanjajući se sili, onako kako je živeo… Ali ideja za koju je pao, pobediće!”

Više od veka nakon što je njegov glas utihnuo na Kolubari, ideje Dimitrija Tucovića ne samo da nisu zastarele, već zvuče zapanjujuće savremeno, gotovo proročki. U epohi globalnog hiperkapitalizma, kada se svet ponovo suočava sa surovom eksploatacijom radnika, prekovremenim radom i dramatičnim jazom između ekstremno bogatih i osiromašene većine, Tucovićeva borba za dostojanstvo rada i socijalnu pravdu ostaje bolno živa tema. Njegovo insistiranje na pravdi, jednakosti, rodnoj ravnopravnosti i opštem pravu glasa danas prepoznajemo kao temelje modernog građanskog društva. A njegova vizija Balkanske federacije i dalje predstavlja neispunjenu alternativu večitim geopolitičkim igrama moćnih na Balkanu. Uostalom, militarizacija Evrope u godinama koje su prethodile Velikom ratu bila je jedan od ključnih pokretača koji su kontinent pretvorili u “bure baruta”. Kada uporedimo taj istorijski period sa današnjicom, svedoci smo zabrinjavajućih sličnosti u geopolitičkoj dinamici: ubrzanoj trci u naoružanju, podeli sveta na krute blokove i retorici koja navikava javnost na neizbežnost sukoba.

Dimitrije Tucović je sopstvenim primerom dokazao da pacifizam nije kukavičluk. Pokazao je da se patriotizam ne meri zapaljivim parolama niti slepim jurišanjem za interese vladajućih elita, već stvarnom odbranom svog naroda i brigom za njegove najugroženije slojeve. A ako je život ovog levičara bio istorijska drama, njegov zagrobni život pretvorio se u stogodišnji nadrealizam: posmrtni ostaci su mu od 1914. do 2016. godine iz političkih i urbanističkih razloga premeštani čak šest puta, da bi nakon veka “selidbi” konačno bili položeni u Aleju velikana. Kao ideolog i ratnik, ovaj poslednji vitez srpske socijaldemokratije ostao je svetionik jedne drugačije Srbije koja je verovala da se snaga i sloboda države ne mere veličinom teritorije, već pravima najslabijih. Njegova misao i danas živi kao opomena o ceni koju ljudskost plaća u trenucima kada istorija ućutka razum i progovori jezikom oružja, ali i kao putokaz ka pravednijem društvu, koje nije izgrađeno ni u 21. veku.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!