Popravni iz sopstvenog detinjstva

Kada je Irvin Jalom (našoj publici poznat pre svega po knjigama Krvnik ljubavi, Kad je Niče plakao, Lečenje Šopenhauerom, Problem Spinoza) iskoračio iz sfere psihijatrije u sferu literature tkajući priče za koje je inspiraciju dobio, između ostalog, i u radu sa svojim pacijentima, nije ni slutio da će ohrabriti mnoge kolege širom sveta da se i sami oprobaju kao pisci.

...

Jedna od njih je i psihijatar i psihoterapeut Vanja Mandić Maravić, autorka romana Strana B. U ovom prvencu, koji je istovremeno i priča o ljubavi, preživljavanju ljubavnog brodoloma, preispitivanju dimenzija razarajuće strasti, razumevanju dinamike odbacivanja i prihvatanja, autorka iscrtava svojevrsnu mapu duhovnog i psihičkog sazrevanja glavnog junaka, a da ni jednog trenutka ne pomislimo da je priča koju nam predstavlja u romansiranoj formi jedna od mnogih sa kojima se susretala u svojoj praksi.

Strana B je knjiga o odraslom čoveku Ivanu Novakoviću, koji kroz individualne krize iznalaženja ili potvrđivanja životnih orijentira i vrednosti, vodeći neprekidni unutrašnji dijalog, prepun sumnji, suočavanja sa sopstvenim ponorima, pogrešnim odlukama i slabostima, polaže – kako to sugeriše autorka – popravni ispit iz sopstvenog detinjstva.

Prolazeći kroz bolni vrtlog sećanja na svoju upravo prekinutu trogodišnju vezu, tragajući za smislom reči koje su kao ljubavnici jedno drugom upućivali, glavni junak se suočava sa bolom rastanka i pitanjima na koja niko ne može da mu ponudi konačan odgovor. Prateći faze patnje, a time i faze promene ostavljenog muškarca, roman Strana B otvara brojna komunikološki važna pitanja, o tome šta uvek ostane neizrečeno, šta se ne može saopštiti, koliko je teško voditi unutrašnji dijalog i ući u zdravu i otvorenu komunikaciju sa drugim ljudima i sa sobom.

Glavni junak je običan urbani muškarac, ni po čemu upečatljiv, naizgled nezanimljiv, ali istovremeno i onaj koji svoju prosečnost nosi sa izvesnom dozom ponosa, kako to na jednom mestu sugeriše autorka. Štaviše, jedna od vrednosti ove knjige sadržana je u činjenici da je njena autorka svojim pripovedanjem, zanimljivom arhitektonikom priče i neretko humorom, učinila da ljubavni jadi i egzistencijalna kriza smisla njenog junaka (sa kojima se svako od nas u nekim trenucima susreće!) postanu uzbudljiva i šarmantna pripovest koja se čita u dahu.

Možda je i najveća vrednost ovog romana sadržana u činjenici da je Vanja Mandić Maravić, iako psihijatar i psihoterapeut, uspela da izađe iz zone komfora svoje profesije. Odustajući od stručne terminologije, posebno od zavodljivosti psihoterapijske interpretacije faza kroz koje prolazi njen junak, autorka je Ivana Novakovića lišila zamke samopsihologizovanja, koje je mirne duše moglo da bude integrisano u literarne pasaže njegove refleksije, i time učinila ovo štivo zanimljivim i nepretencioznim.

Način na koji je Strana B ispričana, a posebno činjenica da svako poglavlje nosi naslov određene muzičke numere, kao svojevrstan simbolički putokaz čitanja i razumevanja lavirinta radosti i patnje, smisla i besmisla, bliskosti i distance, postaje još intrigantniji kada shvatimo, da kao i stari nosioci zvuka, i život uvek ima i stranu A i stranu B.