Pogled kroz rešetke logora

“Želja nam je da ovom izložbom pokažemo da je otpor uvek moguć, da svako može da reaguje na svoj način i u okviru svojih mogućnosti, a da je uloga muzeja da pokaže istorijske primere otpora kao motivaciju za neki novi otpor nepravdama kojima svedočimo.”

Ovim citatom završava se tekst kustoskinje Ane Panić u katalogu izložbe Sloboda je za nas san – o zatočeništvu, stradanju i otporu koja je nedavno otvorena u Muzeju Jugoslavije. Izloženi su lični predmeti logoraša iz Drugog svetskog rata, njihova pisma bez odgovora, crteži bez potpisa, rukotvorine, odevni fragmenti, lični dokumenti, biografski tragovi prekinutih života i umetnička dela iz posleratnog perioda koja tematizuju nacističke logore. Ana Panić je uz kustoskinje Veselinku Kastratović Ristić i Dušicu Stojanović koautorka te izložbe.

Odmah po kapitulaciji Vojske Kraljevine Jugoslavije, aprila 1941. godine, počela su prva hapšenja i transportovanje zarobljenika u logore po Italiji i Nemačkoj, navodi u katalogu Veselinka Kastratović Ristić. Tačan broj vojnih zarobljenika nije utvrđen, od 180.000 do više od 300.000. Po dolasku u logor, oduzimani su im svi lični predmeti, svaki trag slobodnog života, postajali su broj na metalnoj pločici – ništa. Umetnost im je značila preživljavanje, osećaj da su ljudi. Evo nekoliko citata o tome.

Stanislav Vinaver je zapisao da nemačko vođstvo “planski ide da nas u početku robovanja izgladni i snizi nam vitalitet, a docnije da nas drži u polusnu, u zimskome snu kakvih opasnih guštera. Slično je pravilo ponižavanja. Ono se sprovodi odmah u početku po nekoj naročitoj pedagogiji, da se moralna kičma zarobljenika slomije. Docnije se održava tako, gleda se da se ne ispravi i ne ‘pobesni’”. Primo Levi koji je preživeo Holokaust je ispričao: “Ništa više nije naše: oduzeli su nam odeću, obuću, čak i kosu; ako progovorimo, neće nas slušati, ako bi nas i čuli, ne bi nas razumeli. Oduzeće nam i ime: a ako budemo hteli da ga sačuvamo, moraćemo u sebi da nađemo snage za to, da učinimo sve da iza tog imena ostane makar nešto od nas, od nas kakvi smo nekad bili”. Viktor Frankl, logoraš Aušvica, napisao je da su “šansu da prežive imali uglavnom oni koji su bili psihološki usmereni na budućnost, na neki zadatak koji treba da ispune u budućnosti, na smisao čije ostvarenje ih je u neku ruku očekivalo, ili na neku osobu koja ih je čekala s ljubavlju”.

foto: mj

Izloženi radovi su neprocenjivi dokumenti o logorima i životu u njima. Ana Panić navodi da su na primer crteži “često jedina vizuelizacija narativnih istorijskih izvora”. Za crtež olovkom učitelja Uroša Todorovića Pogled kroz prozor barake br. 5 zarobljeničkog logora u Aversi, Italija, nastao 15. septembra 1941. kaže da je “jedan je od najdirljivijih, možda zbog njegove skoro faktografske tačnosti i donekle naivnosti slične školskom crtežu talentovanog deteta. Svaki detalj je precizno iscrtan iz tzv. žablje perspektive, što nam govori da je pogled ka prozoru, a zatim i nebu, sa nekoliko grana još uvek olistalog drveća, pogled onoga koji leži i nemoćan gleda u to nebo, horizont koji simboliše slobodu presečenu bodljikavom žicom, granicu između prethodnog života i onog u logoru, granicu između slobode i zarobljeništva. Ovaj mladi učitelj iz sela Popovac kod Požarevca imao je samo 24 godine kada je čežnjivo gledao u taj prozor ka slobodi kojoj se nadao i koju je, prema podacima Uprave Ujedinjenih nacija za pomoć i rehabilitaciju – UNRRA iz 1946. godine, i dočekao”.

Na slici Krste Hegedušića Transport logoraša II prikazana je grupa muškaraca pred zidom, sa vezanim rukama. U uglu su i iscepane novine koje je pokupio u gospićkom sabirnom logoru gde je bio interniran. O slici je rekao: “Ti logoraši, kojih na spomenutoj slici ima četiri-pet, mostarski su željezničari, njih sedamnaest, koje su ustaše bili dotjerali u logor u kojem sam i ja bio, i zatim sutradan odmah bili svi strijeljani, s onim smotuljcima pod rukom. Kad ste već jednom dospjeli u logor, najvažnija vam je stvar špaga. Vjerovali ili ne, špaga je osnovni element. Njom vežete svoje smotuljke, u kojima držite i nosite ono malo stvari, prije definitivnog čina smaknuća. Eto, taj ʼdoživljajʼ špage rukovodio je mojom odlukom da na sliku apliciram stvarnu špagu.”

Uz kanap, bitan umetnički materijal bio je hleb.

Tako je vajar Ratimir Stojadinović u zatvoru Specijalne policije Uprave grada Beograda pravio minijaturne skulpture ne veće od 5 cm visine. “Kada umesto da pojedete komadić dodeljenog hleba od njega napravite umetničko delo, to je izraz otpora, nepristajanja na pristajanje”, ocenjuje Ana Panić.

Žvakanjem belog hleba, koji se dobijao ponekad u paketima, i oblikovanjem ove mase dobijale su se pod veštim prstima figure koje su kroz izvesno vreme izgledale kao da su rađene od slonove kosti.

foto: mj

Da bi izradila goblen na kome je stražarska kula, Nada Vuksan je izvlačila niti iz krpica, navodi Dušica Stojanović u katalogu. Uradila ga je na parčetu tkanine koja je bila deo haljine jedne streljane logorašice. O goblenu je rekla da “predstavlja jednu od logorskih kula u kojoj je uvek stajao sa mitraljezom nemački vojnik. Ugrabila sam momenat, kada se straža menjala, pa je kula bez vojnika osunčana, pa čak vedra (kao slutnja da jednog dana na njoj neće biti okupatorskog vojnika).”

Grozdana Bizjak, privatna činovnica iz Beograda, u logoru Banjica 1943. godine pisala je pisma na parčićima platna dobijenim cepanjem većeg komada tkanine. “Pisala ih je vrlo sitnim rukopisom, najverovatnije u želji da na maloj površini smesti što više reči. Pored toga, na istom komadu platna nalazi se više pisama, razdvojenih razmakom ili potpisom zatočenice. U jednom od njih, želela je da obavesti kog dana i u koliko sati će biti na prozoru da bi mogla da vidi članove svoje porodice.”

Prozor je bio pogled u stvaran svet, u slobodu. I zato čest motiv radova. Jedna zatvorenica Banjičkog logora je zabeležila da su “ti prozori, veliki ili mali, veza sa suncem, sa oblacima, veza sa životom, sa svetom, a najglavnije ovde – veza sa ostalim logorašima. Iako je bilo zabranjeno imati otvorene prozore sem jednog u uglu pored kible, iako je bilo strogo zabranjeno gledati kroz prozor, a još strože davati znake rukama, ipak su svi i gledali i davali znake, i saopštavali vesti”.

Olga T. Jovanović je na maramici izvezla ženski lik koji gleda kroz rešetke. Bila je činovnica Privilegovane agrarne banke i sekretarka partijske jedinice u Trećem rejonu, streljana je u Banjičkom logoru 1943. godine. Izvezla je i svoje ime. Na njenu maramicu su kasnije svoja imena dodavale desetine drugih zatvorenica. Jedan deo imena ograničen je linijom, a desno od nje izvezena je reč “devetka”, što može označavati broj sobe u kojoj su logorašice bile smeštene, smatra Dušica Stojanović.

“Kada se ovako uživimo u predmete”, istakla je Ana Panić, “ukrstimo ih i damo im ljudsku dimenziju, oni ispunjavaju svoju ulogu zbog koje su i prikupljani, čuvani od strane više generacija kustosa i trajno pohranjeni u Muzeju sa istom namerom – da se zlo ne ponovi. Nažalost, zlo se na ovim istim prostorima ponovilo tokom 1990-ih, i zlo se ponavlja stalno i svuda, pa upravo svedočimo ratu na tlu Evrope i ratu na Bliskom istoku za koji Amira Has, ćerka Hane Levi, priređujući njen dnevnik iz logora Bergen-Belsen, kaže – “koja sreća da mama više nije živa, ovo bi je dokrajčilo!”, misleći na “masovni pokolj Palestinaca u Gazi”. I naglašava: “U vreme kada oko nas ponovo niču logori, a ministarstva odbrane bivaju preimenovana u ministarstva rata, postaje jasno da lekciju iz prošlosti nismo naučili. Jer, u društvu u kome manjina nije slobodna – slobodna ne može biti ni većina”.

Umetnički radovi sa dokumentarnom građom i ličnim predmetima čine sinergiju, čine celinu koja ima ne samo veliku umetničku, istorijsku i kulturnu, već i simboličku vrednost, koju je potrebno i dodatno istaći. Zato su kustosi Muzeja Jugoslavije inicirali proglašenje ovog jedinstvenog fonda, kao celine, za kulturno dobro od velikog značaja. Izložba Sloboda je za nas san deo je napora da ova građa kao celina dobije viši nivo zaštite i bude kategorizovana u skladu sa identitetom Muzeja Jugoslavije kao matične institucije za jugoslovensko nasleđe i društvenu istoriju.

foto: mj

Staro Sajmište

foto: mj

U fondu Muzeja Jugoslavije nalazi se samo jedan predmet iz logora na Sajmištu – pločica sa utisnutim imenom logora i logoraškim brojem iz 1942. godine. Bio je to razlog da autorke izložbe Sloboda je samo san pozovu u goste savremene umetnike koji se bave ovom temom. Tako su u izložbu uključene fotografije urednice u “Vremenu” Marije Janković i crteži Siniše Ilića.

Ana Panić objašnjava da “Marija Janković u svom radu Staro Sajmište iz 2008/2011. godine preuzima iz arhiva i knjiga iskaze žrtava, ubijenih, preživelih, pa i samih mučitelja i egzekutora iz logora. Ove potresne priče iz najmasovnijeg gubilišta u Beogradu tokom Drugog svetskog rata prenela je u scene naseljene recikliranim lutkama i različitim materijalima, dok je za likove zločinaca upotrebila nove figurice nemačkih vojnika. Ona je tako dala lik i glas stradalima, a fotografije prate tekstovi autentičnih svedočanstava.

Siniša Ilić u svom radu Pogled na obalu reke iz 2025. godine, koji čine 25 crteža flomasterom na papiru, mapira lokaciju Starog sajmišta i dovodi je u vezu sa današnjim i istorijskim toposima i prepoznatljivim simbolima grada, dok u isto vreme istražuje prizore logorske organizacije kretanja ljudi i pokušaj prikaza straha i suočavanja sa sopstvenom egzistencijom”.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!