Plemić iz Pekama

Britanski glumac Dejvid Džejson, najpoznatiji po ulozi Dereka Trotera u seriji „Mućke“, dodao je prošle nedelje ispred svog imena titulu – ser. Odlukom britanske kraljice Elizabete II, popularni Del Boj zaslužio je plemićku titulu. Ovaj događaj još jedna je potvrda da su „Mućke“ s pravom proglašene za najbolju britansku komediju svih vremena, u glasanju gledalaca BBC-ja i posetilaca njihovog sajta. Doživljaji porodice Troter osvojili su prvo mesto u glasanju oko milion i po Britanaca, sa oko šezdeset hiljada glasova više od drugoplasirane „Crne guje“.

Ako ste i vi uživali u „Mućkama“, prateći nastojanja Dela Boja i Rodnija da svojim kombijem trotočkašem, prodajući robu sumnjivog porekla i kvaliteta na londonskim pijacama, „sledeće godine u ovo doba postanu milioneri…“, onda vas je ova vest obradovala, baš kao i milione fanova širom sveta.

OMILJENI BRITANSKI BIZNISMEN: U privatnom životu, Dejvid Džejson odrastao je u skromnoj porodici u severnom Londonu. Otac mu je bio čuvar na ribljoj pijaci, a majka čistačica. Na vest da je postao ser, Džejson je bio iznenađen i duboko dirnut priznanjem koje je dobio:

„Niko se nije nadao da će Derek Troter iz solitera koji nosi ime Nelsona Mandele tako daleko dogurati. Još uvek pokušavam da dođem sebi.“

Prema jednom istraživanju, Del Boj je omiljeni junak za britanske biznismene koji tek ulaze u posao, a skoro trećina velških japija za inspiraciju je izabrala čuvenu rečenicu – „sledeće godine u ovo doba…“

Zvuči neobično da je priča o braći koja se na sve moguće načine snalaze da prežive tako dobro prihvaćena u Britaniji. Zato na drugoj strani sasvim logično izgleda da su Troterovi u, tada Jugoslaviji, a danas Srbiji, postali omiljeni likovi. U društvu koje je godinama preživljavalo zahvaljujući raznim „mućkama“, lako je bilo identifikovati se sa „biznismenima sa buvljaka“, gde tri generacije žive zajedno u iznajmljenom stanu.

Autor scenarija je Džon Salivan, nosač scenografije u BBC-ju koji je sredinom sedamdesetih ušao u biznis sa serijom „Građanin Smit“ i tako praktično obezbedio sebi ulaznicu za „Mućke“. Naziv serije u originalu: „Only Fools and Horses“ (Samo budale i konji) nastao je po imenu jedne epizode „Građanina Smita“. Izgleda da je fraza o budalama i konjima nastala u američkom vodvilju i odatle preneta u Englesku.

Ljudi iz BBC-ja nisu bili oduševljeni Salivanovom idejom. On misli da šefovi nisu bili zadovoljni jezikom koji je nameravao da upotrebi. Ipak, dogovorili su se oko sinopsisa i krenuli u potragu za glumcima. Nikolas Lindharst (Rodni) bio je već poznat mladi glumac, na televiziji je bio još od dečačkih dana. Njemu je uloga već bila namenjena, a audiciju je prošao Lenard Pirs, čuveni Deka. Problem je bio Del. Producent je slučajno video jednu epizodu serije u kojoj je Dejvid Džejson odigrao zapaženu solo tačku. Kockice su se najzad složile. Džejson je presudno uticao na oblikovanje Delovog lika, za koga je inspiraciju pronašao u životu, tačnije u Dereku Hokliju, građevinskom preduzimaču za koga je nekad radio kao električar.

TREĆA SREĆA: Prva sezona „Mućki“ nije imala velikog uspeha, ali su u BBC-ju ipak rešili da dozvole snimanje nastavka. U drugoj sezoni rejting je skočio, a tokom treće postaju jedna od najgledanijih serija i tako ostaje do danas. Džon Salivan je pre poslednjeg božićnog specijala 2003. izjavio da je epizoda u kojoj su se Del Boj i Rodni obogatili poslednja jer – „bogataši nisu smešni“.

BBC je snimao i posebne epizode, poput one 1991. namenjene britanskim snagama u Zalivskom ratu. Jedna velika američka TV mreža htela je da napravi svoju verziju „Mućki“, ali Salivan nije prihvatio promenu koncepcije. „Mućke“ su emitovane u dvadesetak zemalja širom sveta, a kod nas u nekoliko navrata na različitim televizijama.

Ni takav uspeh nije uspeo da ubedi više britanske slojeve da je ova serija dobra. Pre neku godinu čak se i glavni školski inspektor vlade Tonija Blera požalio da Britanija ima problem ako su „Del Boj i Rodni jedini uzori koje nudimo deci“. Džon Salivan mu je u „Sandej tajmsu“ odgovorio da je u celoj seriji pokušavao da naglasi osnovnu pristojnost braće Troter:

„Oni nisu nasilni, ne drogiraju se, ne piju kad voze. Poštuju starije i one najmlađe. A što je najvažnije, snažno su vezani porodično. Kad bi se više ljudi ugledalo na njih, Britanija bi možda bila srećnija.“

Ova serija, po mišljenju kulturologa, pokazuje da ljudi koji su odbačeni od društva, koji nemaju stalan posao i nisu imali mogućnost za školovanje, ipak mogu biti i te kako humani i dobri.