Ovo su svi naši životi

Krajem novembra u Muzeju savremene umetnosti održana je promocija monografije Goranka, posvećene kultnoj beogradskoj fotografkinji Goranki Matić (1949–2025). Priredili smo je Nebojša Grujičić i ja, grafički ju je oblikovao Borut Vild, a objavili su je Izdavaštvo Radio-televizije Srbije, Službeni glasnik, Društvo ljubitelja popularne kulture Popboks, Srđan Šaper i Galerija Novembar, Muzej savremene umetnosti. Pored mog, tu su i tekstovi Borisa Miljkovića, Branka Vučićevića, Dragana Ambrozića i Zorice Kojić, Nebojše Stefanovića, Bojane Pejić.

...

Knjiga obiluje i transkribovanim intervjuima Goranke Matić, njena reč nas vodi kroz događaje, scene, situacije, u njene opise, stavove, komentare. To knjizi daje poseban, gotovo sentimentalni ton, ali i važnost. Kroz tu dualnost, ličnog i opšteg, ličnog u odnosu na opšte, ovo izdanje daje omaž autorki, njenom životu i radu, kao i priču o jednom vremenu, naciji, kulturi i gradu.

Namera nam je bila da sumiramo njen rad, kako onaj javan, novinarsko-reportažni tako i onaj intiman, umetnički. Zato je ovo izdanje zapravo i više od foto-monografije – ono je istovremeno i artefakt i svedočanstvo o jednoj epohi i ljudima koji su pravili događajnost. Monografija je na nedavnom Sajmu knjiga u Beogradu dobila priznanje ULUPUDUS-a za izdavački poduhvat godine.

foto: goranka matić

I kada razmislim – realno je bio poduhvat. Na više nivoa, usled raznih okolnosti. Čini se da ne postoji fotograf sa tematski širim opusom od Gorankinog, od ikoničnih slika novog talasa i rokenrol scene bivše Jugoslavije, preko portreta protagonista beogradskog likovnog, književnog, filmskog, pozorišnog i političkog života poslednje dve decenije 20. veka, do prizora političkih i uličnih događaja devedesetih godina, uz sve to i autorskih, umetničkih ciklusa. Velika fotografkinja, fotografkinja “porodice” – svih nas, kako ju je neko opisao, lafica u srcu, žena širokog osmeha i sa direktnim, ubitačno iskrenim stavom, napustila nas je na samom početku ove turbulentne godine.

Otišla je iznenada i brzo, kao da je osetila da je ovde završila posao, fotografijama posložila decenije, unutar njih situacije, događaje, sudbine i rekla: “Deco, izvolite, ovo su svi naši životi… vidite dalje šta ćete s tim”.

foto: goranka matić

Posle nekoliko meseci pauze, Nebojša Grujičić i ja odlučili smo da završimo knjigu u skladu sa prethodnim dogovorima sa Gorankom. Uz sve želje, namere i obaveze (Goranka je potpisala ugovor sa RTS oko izdanja, kao njihov nekadašnji urednik fotografije, pre skoro dve godine), upleo se kontekst društvenog trenutka i pitanja da li ćemo moći sada, u datim okolnostima da iznesemo ovoliki posao, organizaciono i finansijski. Pitanje nije bilo samo “kako”, već i “da li sada”; da li ipak sačekati neka mirnija, razumnija i demokratičnija vremena. Entuzijastički poduhvat pratila je vera i vizija da je upravo sada pravi trenutak da se ova knjiga pojavi.

Monografija na više od 600 stranica i sa oko 1000 fotografija, svedoči o zajedništvu, energiji i bogatom kulturnom životu osamdesetih u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji, ali i o mračnim, traumatičnim devedesetim, godinama sankcija, nemaštine i straha. Iznad svega, knjiga beleži Beograd koji je uprkos svemu uvek sa nadom i optimizmom gledao u bolje sutra. Jer u ovim napetim vremenima, na društvenoj prekretnici obeleženoj i borbom i strahom, solidarnošću i targetiranjem, denuncijantnošću i otporom, fotografije Goranke Matić dolaze kao opomena i upozorenje. Ne nude nostalgiju kao utehu, već istinu kao ogledalo. Ne vraćaju nas u neko apstraktno bolje juče, već podsećaju na ono što se dogodilo pre dvadeset ili trideset godina i što se danas, u drugačijem obliku, možda i ponavlja. Odzvanja pitanje: koliko iz sopstvene istorije učimo?

foto: goranka matić

Nekoliko je dobrih razloga zbog kojih je trebalo da se ovakva knjiga vizuelne istorije pojavi baš sada, 2025. godine. Ona nas vraća u vreme antiratnih i antirežimskih protesta devedesetih, na studentske demonstracije 1992, 1996. i 1997. godine, podseća na tadašnje studentske zahteve koji su i danas zapanjujuće aktuelni (četiri studentska zahteva iz 1992. bila su: formiranje vlade nacionalnog spasa, raspuštanje Skupštine, ostavka predsednika i raspisivanje izbora). Na fotografijama se pojavljuju i neka ista javna lica, politički akteri koji su i danas prisutni na sceni, ali sada u drugačijem institucionalnom rasporedu. Iza svih razlika koje su se prelamale na ulicama devedesetih, a koje su se ogledale i u foto-novinarskom radu Goranke Matić tokom njenog angažmana u nedeljniku “Vreme” (Goranka je radila kao urednica fotografije “Vremena” od 1990. do 2006. godine, bila je njegov dobri duh i pokretačka snaga), jasno se prepoznaje njen stav, ideološki određen, ali ljudski otvoren. Poznata je njena rečenica: “Uvek sam želela da predstavim osobu na fotografiji najbolje moguće. Makar se i ne slagala sa nečijim stavom, uvek sam imala nameru da ga razumem”.

Upravo to njeno neosuđivanje, liberalnost, potreba da oslušne sve razlike pa i humor i nonšalancija kao zaključak u odnosu na stav suparnika, učinuli su da Goranka ujedno i na osnovu svog karaktera postane jedna od omiljenih persona na kulturnoj i umetničkoj sceni Beograda pa i bivše Jugoslavije. I knjiga o njoj nosi taj duh: ona niveliše razlike, distancira se od svakog ostrašćenog tumačenja i osude i insistira ne samo na razumevanju trenutka, već i na sagledavanju širih okolnosti, pa i posledica. Sve je prikazano u istom registru, kao svedočanstvo epohe u kojoj su se sudarali teskoba stvarnosti i želja za normalnim životom.

Goranka je proizašla iz atmosfere umetničkih promena i previranja 1970-ih koju je obeležila generacija okupljena oko Studenskog kulturnog centra u Beogradu i konceptualne umetnosti. To je bila epoha hrabrih iskoraka, u likovnom jeziku i društvenom smislu. Istupivši iz atmosfere stvaranja i produktivnog druženja generacijski bliskih autora koji su radikalno menjali instiktnom ali i obrazovanjem tok percipiranja umetnosti, ona postaje više osvešćena i intrigirana društvenim događajima pređašnje i aktuelne decenije. Upravo sa intencijom da iste ne analizira teorijski pasivno već da deluje proaktivno, početkom osamdesetih opredeljuje se za fotografiju kao životni poziv.

Tokom osamdesetih, Goranka je fotografisala stotine rok momenata, koncerte i protagoniste jugoslovenske novotalasne scene. Slučaj je hteo da je upravo ona bila ta koja je za potrebe “Džuboksa” fotografijom dokumentovala onaj, ispostaviće se, prevratnički koncert u SKC iz novembra 1980. na kome su se prvi put zajedno predstavile ključne beogradske novotalasne grupe Šarlo Akrobata, Idoli i Električni orgazam. U to vreme, nova estetika fotografije donosi drugačiji odnos prema telesnosti i seksualnosti, u fokusu je neposrednost i sloboda izraza, bez cenzure i tabua. Istovremeno se šire novi mediji, poput polaroida i videa, koji dodatno podstiču intimnost i introspekciju, uopšteno, menja se vizuelna kultura tog vremena.

Sve te promene jasno su upisane u opus Goranke Matić. Način na koji je fotografisala protagoniste muzičke i likovne scene ne svedoči samo o rađanju nove estetike, već istovremeno mapira i “malu istoriju” fotografije i njenih žanrova. Njene fotografije nisu važne samo po estetskim ili tehničkim kriterijumima, one funkcionišu kao projekcije kolektivne svesti, kao slike koje se urezuju u pamćenje i tvore identitet, postaju znaci vremena, ljudi i događaja. Naposletku, knjiga pred nama otkriva nam čitav jedan “fotouniverzum”, koji je istovremeno umetnički iskaz jedne vrsne fotografkinje i upečatljivo svedočanstvo ovdašnje društvene, kulturne i političke istorije.

Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.