Osluškivanje uglova naših bića

Dirakova jednačina je naslov nedavno objavljene zbirke priča Jelene Lengold, a takođe i prve od njih dvanaest. Za svaki slučaj, jer među njenim čitaocima/pratiocima sigurno ima onih koji ne znaju šta je to, Jelena Lengold im na prvoj strani nudi objašnjenje: “Dve čestice koje su se u nekom trenutku povezale ostaju povezane zauvek, uprkos udaljenosti između njih. Čak i ako se nalaze na suprotnim krajevima svemira”. I onda kreće priča, koja bi mogla da bude deo života svakog od nas.

Uostalom, kao i naredne koje joj slede, jer sve su o svakodnevici, o običnim i neobičnim životima, o ljubavi, o sećanjima na svet koji je minuo, o odrastanju, porodici, iskustvu zrelog života koji polako izmiče. Pitanje vremena koje nam klizi kroz prste usred komplikovanih porodičnih, generacijskih, društvenih ili ljubavnih pitanja jedan je od osnovnih motiva ove izvanredne knjige priča. U ovoj zbirci je i Jasmin i smrt, priča za koju je dobila Nagradu čitalaca Evropske unije za najbolju evropsku priču, koja dosad nije objavljena u knjizi.

Knjiga priča Dirakova jednačina dolazi posle njena dva romana, Lakonogi dan i Odustajanje, i posle knjige priča Raščarani svet za koju je dobila Andrićevu nagradu – da pomenemo samo neke od naslova i nagrada Jelene Lengold. Kao i prethodne, i Dirakovu jednačinu objavio je “Arhipelag”.

“VREME”: Pisci ne bi trebalo da se sreću sa svojim čitaocima, kažete u priči Intruder, i navodite razne razloge – zašto. Između ostalog i zato što pitaju, kaže glavna junakinja, zašto ste nešto napisali ovako a ne onako, kako bi njima više pasovalo. Odgovara im da napišu svoju priču. Jer ona ne pristaje na kalup i sme da im se odupre, rizikujući da će čitaoci prestati da kupuju njene knjige. Jedno od aktuelnih pitanja poslednjih meseci je kako sebi i drugima omogućiti slobodu. Šta biste rekli?

foto: dalibor danilović

JELENA LENGOLD: Toliko je toga već rečeno i napisano o slobodi. Meni se čini da se sloboda uči, od detinjstva, kao i poštovanje, empatija, dostojanstvo. Nas niko tome nije učio. Sve naše generacije su odrasle u nekom više-manje logorskom ili vojnom drilu. Tako da nije ni čudno što nemamo pojma šta je sloboda i da je to nešto što nam po rođenju pripada. Jedan, nažalost, anonimni čovek je nedavno napisao na Tviteru: “Istinska sloboda se često rađa iz utrobe nužnog zla, kada etika mora da umukne pred voljom za bolju budućnost. Sloboda ne mora biti čista, ali mora znati zašto je prljava”. Duboko su me ganule ove dve rečenice i drago mi je što mogu barem na ovaj način da ih podelim i sa drugima. Mnogo je tu rečeno o osvajanju slobode.

Trideset godina, od prve knjige Pokisli lavovi, pišete o ljubavi. Eskapizam iz sveta mržnje? I za vas i za čitaoce? Poslednjih godina Srbijom vlada mržnja. Ima li oružja/leka protiv nje? Kako je moguće da ljubav, koja je dobrobit za sve ljude, ne može da savlada zlo?

Moram ovde da upotrebim onu čuvenu Miloševićevu rečenicu – ne slažem se s pitanjem. Pre svega, mislim da nije tačno da 30 godina pišem samo o ljubavi. A još manje mislim da Srbijom vlada mržnja. Ljudima ponekad pripišu neke etikete, koje oni onda nikad ne mogu skinuti. Jedna od mojih etiketa je ta da pišem o ljubavi. Ne bih da se branim, ali ja pišem o životu, o međuljudskim odnosima, o porodicama, roditeljima, prijateljima, strahovima, svemu i svačemu. Pa i o ljubavi. Kad bih na ovom svetu videla samo ljubavne priče, to bi značilo da je moj pogled uzak, a život veoma romantičan. Ali nijedno od ta dva nije sasvim tačno. A što se tiče Srbije, bilo bi suviše jednostavno reći da je zavladala mržnja. Srbija je tužna, napeta, živi u velikoj neizvesnosti, ma na kojoj strani da se nalazite. Srbijom vlada nedostatak pravde i vladaju krajnosti. Ali sve to skupa nije mržnja, ulice su pune ljubavi takođe. Ljudi koji izlaze na ulice, njih vodi ljubav prema životu, svom i svoje dece. Vodi ih zdrav optimizam, ali i osujećenost. Po mom mišljenju, to je dobro, to je sve zdravije od apatije i predavanja. Mržnja zaslepljuje čoveka, ponekad i parališe, a želja da se bori za pravdu, ona čoveka čini većim i jačim nego što je mislio da jeste.

Junakinja iz Nešto banalno, nešto preterano i nešto što zvuči lažno priželjkuje ljubav koja je “čudo s oreolom”. Znači nešto što postoji samo u želji?

Ta junakinja pokušava da dokuči da li svoju opsesiju može sebi objasniti kroz nauku ili kroz mistiku. Trudi se da o tome razmišlja sa oba aspekta, o fenomenu čuda. Šta o tome kaže nauka, šta o tome kaže religija. Da li je njen slučaj samo iskliznuće iz pravila ili nekakvo čudo sa oreolom. Razmišlja o tome da li za racionalni pristup uopšte može da postoji fenomen čuda, ili je on samo greška. Čini mi se da u toj priči ima nekih intrigantnih razmišljanja za čitaoca.

Naslovna priča Dirakova jednačina je povest o paru koji je ceo život zajedno, toliko, da nema ničeg što je jače od njihove bliskosti. Da li verujete u Dirakovu jednačinu?

...

Naravno da verujem. Znam da je tako. Nikad se nisam borila ni protiv svoje podsvesti, ni protiv instinkta, puštala sam ponekad da me vode. Ili da mi nešto važno kažu. Verujem da je suština Dirakove jednačine tamo, u osluškivanju tih uglova naših bića. I naravno da se jednom spojeno više nikad ne može razdvojiti, na nekom nivou. Ako uđete u svoje srce i svoja sećanja, shvatićete da je tako.

U priči Čokolada stric devojčice, glavne junakinje, obesio se zato što nije mogao da živi sa svojom krivicom. Ne otkrivate nam šta je uradio, a nije ni bitno, bitna je činjenica da on oseća krivicu. Poslednjih godina osećaj krivice kao da nestaje, kao da ga zamenjuju bežanja i skrivanja od učinjenog, aboliranja… Molim za komentar.

Zavisi o kome govorimo. Jedan deo našeg okruženja zaista jeste postao surov i bez svesti o tuđem bolu. Mnogi se ponašaju kao da i ne poseduju savest, kao da im je samo bitno da formalno izbegnu krivicu, a sa samim sobom misle da će lako. Ali tu se varaju. Slike onoga što su učinili proganjaće ih večno, doći će im na samrtnu postelju, pojaviće im se u snu kuće koje su zapalili, lica ljudi koje su ubili, oči onih koje su izneverili, ostavili bez ičega. Šta god činili, sa koliko god skupog šampanjca zatrpavali, ne možete zatrpati grižu savesti, ona nađe svoj put i ugrize vas kad se najmanje nadate. E sad, sasvim je druga priča to što mi želimo da se sve krivice i formalno konstatuju. Nije nam dovoljno to što će krivce da grize savest, i to je normalno. Jedina moguća satisfakcija za ovaj namučeni narod je da doživi neku pravdu, da vidi kako više nema besmislenih abolicija i kako krivci sede na optuženičkim klupama.

U moguće najljubavnijoj od svih priča ove zbirke, u Ti ne postojiš, neobična je priča o jastogu i njegovom oklopu koji počne da ga guši zato što jastog raste, a oklop ne raste, pa on mora da uloži silan napor i sam sebe izgura iz oklopa. Da li zato što se vaša knjiga pojavila u jeku studentskog i građanskog protesta, tek, ovu priču je moguće doživeti kao metaforu aktuelnih događanja. Da li sam u pravu ili je ovakvo tumačenje samo još jedan dokaz da se više ni o laku za nokte ne može pričati bez političkog konteksta?

Zanimljivo je to da o čemu god da pričamo, mi na kraju uvek dođemo do onoga što nas trenutno tišti ili opseda. Čitamo priču kroz prizmu sopstvenih emocija, sopstvenog psihičkog stanja u tom trenutku. U tome je lepota čitanja. Istu knjigu pročitamo u razmaku od deset, dvadeset, godina i shvatimo da to više nije ista knjiga. Zato je svakom čitaocu dozvoljeno, naravno, da u priči nađe ono što mu je potrebno.

U poslednjoj rečenici priče Kavez glavna junakinja kaže: “Nisam nešto naročito iskoristila svoj život”, a u naslovnoj priči kažete da je život pun pitanja, ali “kada jednom na sve njih dobijete odgovore, onda je obično prekasno da bilo šta u vezi s tim uradite”. Šta, po vašem mišljenju, znači – iskoristiti život?

To je takođe jedno od velikih pitanja. I činjenica da ga je moja junakinja u knjizi postavila, ne mora da znači da ja znam odgovor. Čak je verovatnije da ne znam. Jer ja se retko bavim u knjigama onim što mi je sasvim jasno. Češće onim što mi je i dalje misterija. Ali, da probam da odgovorim. Možda je tu važno da čovek pravilno upotrebi svoje strahove, da ih zauzda. Strahovi postoje da bi nas štitili. Ali, ako im damo na volju, oni će nas zarobiti. Ponekad moramo uraditi nešto uprkos strahu da bismo iskoristili život. Ponekad moramo sebi reći da je bezbednost iluzija, a da je avantura jedini dokaz da još dajemo znakove života. Ne smemo se uljuljkati samo u poznatom i izvesnom, to je sigurno, ako imamo nameru da iskoristimo svoj život. Moramo biti istraživači, moramo rizikovati. Iskoristiti život, to ima svoju cenu i svoje opasnosti. I tu čovek sam odlučuje koliko može i sme.

Junakinja Intrudera prolazi ulicama i seća ih se kakve su nekad bile, seća se svake kuće, svake lipe i kaže: “Danas više nema kuća. Sve su srušene. Umesto njih, sada su tu zgrade, istovetne, kockaste, s neprijateljskim dugmićima na kapijama”. Nedavno me je jedna devojčica, prelistavajući porodični album, pitala da li je na fotografijama neki drugi Beograd i – gde je on sad. Molim vas za komentar.

S jedne strane, ne možemo očekivati da se stvari ne menjaju i da ostanu po meri naše nostalgije. Ali ovo šta se dešava u Beogradu, ovo, oprostite, jednostavno nije normalno. Ovo nema nikakve veze sa prirodnim razvojem grada. Ovo što se Beogradu dešava predstavlja veliki bol za svakog njegovog stanovnika. Neke su stvari već nepovratno uništene. Bukvalno imam osećaj kao da je horda nekakvih skakavaca prešla preko polja i ostavila pustoš. Ako nešto želim, uz ponovno uspostavljanje pravde, to je da vidim kako ovaj naš jadni, divni grad ponovo diše i ponovo ima svoje ulice, svoje bašte, svoje drveće. Svako drvo u Beogradu živi u strahu. Nadam se da to neće trajati još dugo.

Da li imate utisak da je novinarsko pitanje o ženskom pismu, gotovo obavezno za svaku ovdašnju književnicu, iščezlo? Šta to može da znači, možda da je i podela iščezla?

Ako je to pitanje zaista iščezlo, veoma se radujem. Više od 40 godina mi postavljaju to pitanje i isto toliko godina ne umem da nađem dobar odgovor. Da li su žene i muškarci isti? Ne, naravno da nisu. Veoma su različiti. Drugačiji su. A drugačije znači – dobro. Ne treba se plašiti drugačijeg. Niti ga upoređivati sa sobom. Prosto shvatiti da je drugačije.