Kad u liku Predsednika prepoznate Roberta Fica

Na početku karijere, slovački novinar Arpad Šoltes želeo je da radi u redakciji za kulturu, ali je postao poznat po člancima o povezanosti političkog vrha Slovačke sa organizovanim kriminalom. “Istraživačko novinarstvo mi se dogodilo poput neke nezgode i to zahvaljujući mojoj gluposti”, priseća se Šoltes. Zbog tekstova mu je prećeno i morao je da se preseli u Češku, nazivali su ga izdajnikom, bio je više puta tužen za klevetu i uvredu časti, a jednom čak i pretučen.

...

Šoltesov roman Svinja je postao bestseler u Slovačkoj. Po njemu je snimljen i film koji je 2020. bio najgledaniji u slovačkim bioskopima. Uspeh nije bio rezultat umetničkih kvaliteta i narativne veštine nego činjenice da su čitaoci i gledaoci Svinje u liku mladog novinara Ondra prepoznali Jana Kucijaka, ubijenog 2018. godine, a u liku Predsednika – Roberta Fica. Uz svest o tom neminovnom prepoznavanju, knjiga počinje i završava se istim ironičnim rečima: “Autor ove knjige je strani plaćenik i beskrupulozno izmišlja. U njegovom romanu nema ni jedne jedine istinite rečenice. Radnja se odigrava u zemlji koja bi po svemu sudeći mogla biti Slovačka, ali nije. Ukoliko se i uprkos tome u nekom od junaka prepoznate, bez odlaganja se prijavite u najbližu stanicu policije ili tužilaštvo”.

Ondro, nešto najbliže pozitivnom junaku u romanu bez junaka, rođeni je analitičar koji uočava jasne šeme korupcije tamo gde drugi vide samo hrpu brojki. Njegov primer pokazuje kako se istraživačko novinarstvo promenilo u 21. veku.

Prateći trag novca u naoko jednostavnom slučaju utaje poreza, Ondro primećuje da kriminalci na čelu države nisu baš sofisticirani u svojim prevarama. Oni sve rade “mesarski, oslanjajući se na svoju nedodirljivost”. Rezultat Ondrovog istraživanja je serija tekstova o poslovima albanske i italijanske mafije u Slovačkoj, zatim o pljačkanju poljoprivrednih subvencija Evropske unije i donacija za solarnu energiju, o građevinskim poduhvatima finansiranim narko-novcem, o prodaji oružja, o pranju novca preko fiktivnih firmi, a posebno o vezama Predsednika i ministara sa kriminalnim grupama.

Kada prvi put dobije preteći poziv od kontroverznog biznismena Vagnera, Ondro nije preterano uznemiren. Vremena su se promenila: više ne ubijaju novinare kao tokom devedesetih, lakše je da ih diskredituju u režimskim medijima ili finansijski i pravno iscrpljuju besmislenim SLAPP tužbama. Njegov urednik smatra da moćnici nisu toliko glupi da fizički povrede osobu kojoj su prethodno javno pretili: otkad su otkrili lepotu tužbe za uvredu časti, “na podmićenom sudu ne može se odbraniti ni Pitagorina teorema”. Ispostaviće se da se vremena ipak nisu toliko promenila.

Roman Svinja nastao je iz želje da se izbegnu ograničenja dokumentaristike (ali i Ficove tužbe za klevetu!) i iz uverenja da fikcija bolje prikazuje istine o ljudskoj prirodi i posledicama korupcije koje nisu lako vidljive iz pukih podataka. Kao angažovani politički triler, gde su pojedinačni događaji manje u službi razvijanja radnje a više ilustracije šire društvene patologije, Svinja donekle podseća na knjige Roberta Savijana, najpoznatijeg autora ovog žanra. Šoltes tvrdi da roman nije o ubistvu novinara, već o trodecenijskom razvoju sistema koji je omogućio takvo ubistvo.

Linija zapleta inspirisana Kucijakovim slučajem jedna je od mnogih u knjizi. Na primer, jedan od podzapleta prati maloletnicu iz popravnog doma koja pokušava da prijavi silovanje i niko joj ne veruje. Popravni dom, centar za odvikavanje od droge u idiličnom planinskom mestu, spa centar/noćni klub “Ćilibarska zora” i privatna firma za obezbeđenje (koja ima bolje skrivene kamere i opremu za elektronsko praćenje nego državni organi) zajedno formiraju zatvoreni ekosistem koji će današnjeg čitaoca podsetiti na ostrvo Džefrija Epstina ili na nedavni slučaj policajaca-makroa u Tuzli. Svinja iz naslova knjige je ministar za socijalni rad, pedofil i “esencija seljačine”. Iako je “gluplji od digitalnog sata s kalkulatorom” i jedva ume da se potpiše, on omogućava da cela operacija prođe neopaženo. Tajna je u tome što se biraju devojke koje nikom neće nedostajati. Kompromat snimljen u “Ćilibarskoj zori” spaja posetioce daleko jačom vezom nego prijateljstvo ili zajednički posao.

U Svinji nema nade, nema junaka, nema katarze. Protest posle ubistva Ondra i njegove devojke mogao bi biti katarzična scena, ali je sveden na jedan pasus. Više prostora dobija Predsednikova reakcija na ljude koji traže pravdu na ulici usred ledene zime. “Nikad!, prasne Predsednik. Nećemo ulici da pravimo ustupke. Nema tog boga. Šta ta lujka misli? Mi smo demokratski izabrani. Ništa nismo učinili. Nikud ne idemo. Time bismo samo priznali nešto s čime nemamo nikakve veze. Slobodno neka izađe i dvesta hiljada. Pa šta? Do izbora ima dve godine. Dve godine ih neće držati. Šta je dvesta hiljada debila na ulici? Dobio sam višestruko više direktnih glasova. Naši ljudi to razumeju.”

Nema razlike između političara, kriminalaca, batinaša, policajaca, biznismena, agenata tajne službe, vlasnika medija – ponekad ista osoba tokom karijere postigne da bude u skoro svim tim ulogama. Šoltes je nezainteresovan za dublju motivaciju likova: oni pljačkaju, ubijaju i siluju jer im se može. Nema ničeg zanimljivog u poniranju u psihologiju ljudi svedenih na animalne instinkte. Šoltes često poredi likove sa životinjama ili im daje životinjske nadimke. Ovi ljudi su isti u svim sistemima, ali su moćni onoliko koliko im to društvo dozvoli.

Zatvarajući stranice ovog bestijarijuma, čitalac može da konstatuje: da, to je to, tu su na jednom mestu svi oni – ljudi koji su nam ukrali budućnost.