Osećaj stranca u sopstvenoj ulici

Kada smo se početkom 2000-ih doselili u Cara Dušana na Dorćolu, moglo se svuda parkirati, a komšinica iz lokalne pekare umela je da spusti gajbicu da nam sačuva slobodno mesto koji minut ranije kad dolazimo. To je bio oblik “društvenog stanovanja” pre nego što su nam tu reč oteli planeri i investitori: gajbica kao znak poverenja, mesto kao zajednica.

Onda su oko naše zgrade i ulice ispod nas podigli parking-zone. Na početku smo mislili: u redu, red mora da se uvede. Ali taj red bio je novi porez: plaćaš pravo da stanuješ u sopstvenom gradu. Kad smo morali da parkiramo kola kod “25. maja”, mislili smo da je to poslednja kapitulacija. Ali onda su i tamo uveli zone. Zatim smo počeli da ulazimo u privatno dvorište jedne susedne zgrade dok i oni nisu podigli stubiće. Svaka naša taktika bila je kratkog daha. Svaka improvizacija brzo zapečaćena.

Sećam se svoje pokojne mame kako je na to sve reagovala – ušla je u pekaru i rekla: “Tetka Goca neće dozvoliti da to tako ide, je l’ da tetka Goco? Vi ćete nama i dalje tu ostavljati mesto”. Pekarka, žena sa brašnom po rukama i pregačom od testa, stajala je kao ukopana, prestravljena i svesna svoje nemoći, jer nikakva gajbica više nije imala snagu pred rampom, parkometrima i kaznom. Mama se znojila dok je to govorila jer je i sama znala da to neće moći. Ali je htela da proba. Eto, ‘ajde da se kockamo sa kapitalizmom, pa makar bacili poslednju kockicu, onu ljudsku, komšijsku, na sto.

Danas jedna garaža na tom mestu košta i do 55.000 evra. Isti onaj asfalt koji je nekad bio prazan, sada je pretvoren u najskuplju valutu. To je prava slika stanovanja: nije reč o zidovima, već o načinu na koji ti prostor biva oduzet, naplaćen, komercijalizovan. Stanovanje nije kvadratura, nego politički odnos. Kao što ti danas naplaćuju pravo da parkiraš ispred sopstvene zgrade, tako ti sutra naplaćuju pravo da uopšte tu živiš.

Fenomenologija bi to nazvala razlikom između prostora i mesta. Nekad je tvoje mesto bilo ono gde si mogao da svratiš do pekare, da staneš ispred zgrade, da prepoznaš ulicu kao svoju. Danas je to mesto pretvoreno u apstraktni prostor: broj na parkomatu, stavka u ugovoru o kreditu, investicija koja ima svoje kamate i profit.

Kritička psihologija ide dalje: kaže da tvoj osećaj gubitka nije privatna tuga već sistemska operacija. Taj osećaj stranca u sopstvenoj ulici proizvodi se namerno, kroz urbane politike koje te izbacuju iz prostora. Parking je samo laboratorija za isključenje: prvo više ne možeš da staneš tu, onda jednom više ne možeš tu ni da živiš.

Ako je prvi čin bila rampa na ulici, drugi je bio zid u dvorištu. Jedna tadašnja ministarka (ne bilo koja komšinica, nego baš vlast u svom najintimnijem obliku) zazidala je prolaz između našeg dvorišta i svog, dok su oba dvorišta delila istu kapiju ka ulici. Sa njene strane, auta uredno parkirana, asfalt gladak, beton svež. Sa naše strane: ispucale betonske ploče, vlažno lišće, prazan prostor u kome više nije moglo ni da se istovari veš mašina, ni pesak, ni kauč, nego smo ih ručno prenosili preko stepenica. Dvorište koje je nekad bilo zajednički resurs postalo je poligon za moć.

E, tu ulazi kritička psihologija. Ona kaže: nije to pitanje “komšijske svađe”, već pitanje moći i subjektivnosti. Tvoja nemoć da uneseš nameštaj u stan nije privatna gnjavaža već politički dizajn. Onaj zid je podignut ne da bi sačuvao mir, nego da bi uveo novi poredak. Ti više nisi subjekt, ti si statista.

Holckamp je kritičku psihologiju nazvao “naukom o subjektu”. To znači da iskustvo čoveka nije sporedna nota već centar analize. I kada osetiš bes pred zazidanim prolazom, taj bes nije banalna emocija. Ne treba ti joga, ni hladno tuširanje protiv besa. Jer to je politički signal. To je trenutak u kome shvataš da zidovi nisu neutralni, nego najjasniji oblik arhitekture moći. Treba ti politička akcija.

Zato kritička psihologija uvek udara dvostruko. Prvo: kritikuje psihologiju koja bi u tom trenutku rekla da si ti “previše osetljiv”. I drugo: kritikuje društvo koje je ministarki dalo pravo da prostor pretvori u oružje. U tom smislu, zid nije bio samo zid. Bio je dijagnoza. On je pokazao kako arhitektura služi za stvaranje nejednakosti: jedni imaju glatku podlogu i ključ u ruci, drugi imaju lišće i pukotine. Jedni imaju pristup, drugi imaju zid.

I tu počinje ono što kritička psihologija naziva emancipatornim potencijalom. Jer tek kada shvatiš da tvoja nelagodnost nije lični kvar već sistemska operacija, tek tada možeš da zamisliš otpor. Tek tada shvataš da stanovanje nije samo pitanje kvadrature, već pitanje dostojanstva.

Svi ti pojmovi: “proživljeno iskustvo, stanovanje, subjektivni stav, povezanost sa moći”, možda zvuče kao akademska apstrakcija. Ali čim izađeš na ulicu, shvatiš da ti upravo oni trebaju da preživiš. Jedna alatka da uhvatiš miris prašine u hodniku, druga da ti kaže zašto je ta prašina baš tvoja, a ne njihova.

Fenomenologija šapuće: “Gledaj kako zaista živiš prostor”. Ne zidove, nego ono kako ti telo reaguje na zidove. Da li je hodnik preuzak, da li ti svetlo iz prozora liči na obećanje ili na upozorenje. Ona ti daje rečnik za ono što inače samo osećaš u stomaku.

A onda se javi kritička psihologija i kaže: “Dobro, ali čiji je taj stomak?” Tvoje nelagodnosti nisu privatne. Neko ih je ugradio u beton. Ako se osećaš isključeno, nije do tebe, nego do onog ko je unapred projektovao da tu nema mesta za tebe. Ni jedna zgrada nije nevina. Svaka je mini ustav za svoje stanare.

I tu se rađa sinteza: lično iskustvo kao politički dokument. Tvoje nerviranje zbog zidova koji guše nije sitnica, to je dijagnoza društva. Atmosfera i moć se sudaraju na svakom prozoru, na svakom pragu. Fenomenologija ti pokaže šta osećaš, kritička psihologija ti pokaže kome to osećanje služi.

Zato stan nije ni kvadrat ni fasada nego arena. U njemu se odlučuje ko će biti subjekt, a ko statista. Arhitektura postaje scenografija u kojoj je svako naše veče, svaka naša tišina jedan politički čin.

Kada danas uđeš u bilo koji novi kompleks, bilo da je u pitanju Beograd na vodi, stakleni blok na Novom Beogradu ili zidana enklava na Dedinju, prvo što osetiš nije miris novog maltera, nego poruka: “Ovde nisi dobrodošao”. Arhitektura više nije kuća nego sistem isključivanja. Stanovanje je postalo karta za rulet, a rulet uvek dobija investitor.

Nejednakost nije sociološka fraza. Ona je urezana u asfalt. Kome je pripalo naselje sa drvećem, a kome neboder bez sunca i sa liftom koji se stalno zaglavljuje. Prostor odlučuje koliko ćeš imati svetlosti u sobi, da li će tvoje dete ikada videti travnjak ili samo parking. Arhitektura je sudija koji deli pravdu, a pravda često nije na tvojoj strani.

Gentrifikacija je najjasnija predstava tog procesa. Prvo dođe kafeterija, onda brend, pa staklo i aluminijum. I odjednom tvoja ulica više nije tvoja. Osećaš se kao turista u sopstvenom životu. To fenomenologija jasno hvata: osećaj stranca u sopstvenom mestu. A kritička psihologija odmah kaže: nije to tvoja nesigurnost, nego planirani psihološki efekat. Arhitektura nije pozadina nego režija.

I šta dobijamo? Nejednakost u betonu. Jedni imaju svetlost i travu, drugi mrak, zidove i buđ. Jedni imaju osećaj pripadnosti, drugi depresiju, letargiju i anksioznost. Sve pod etiketom “razvoj grada”. To više nije samo pitanje estetike: to je zdravlje, dostojanstvo, identitet. Prostor je ili lek ili otrov.

Arhitekta više nije samo crtač planova. On je ili saučesnik u isključivanju ili saveznik u otporu. Arhitektura je najuporniji politički instrument jer odlučuje gde ćemo biti ljudi, a gde samo statisti.

Naša svakodnevna iskustva, od gajbice iz pekare do ministarkinog zida, pokazuju da stanovanje nije neutralna stvar. To je permanentni dijalog između pojedinca i društva, između proživljenog tela i sistema moći. Fenomenologija nam daje rečnik da opišemo osećaj, kritička psihologija nam daje okvir da razotkrijemo kome taj osećaj služi.

Sinergija ta dva pogleda pokazuje da osećaj otuđenja ili nepripadanja u sopstvenom gradu nije slučajni psihološki problem već politički proizvod. Arhitektura postaje vizuelno oružje isključivanja: prozori kao granice, fasade kao ideološki paravani, dvorišta kao poligoni za segregaciju.

I zato je zadatak jasan: ili ćemo zahtevati da arhitektura postane društveno odgovorna praksa, participativna i pravedna, ili ćemo nastaviti da živimo u gradu koji je sve više njihov, a sve manje naš. Arhitektura nije kulisa. Ona je arena. A pitanje je samo – hoćemo li u njoj biti statisti ili subjekti.