Odlazak čoveka-košarke

Košarkaši sa prostora Jugoslavije postali su globalno poznati krajem osamdesetih godina prošlog veka, posle odlaska Dražena Petrovića i Vlade Divca u NBA ligu. Ipak, postojalo je i pre toga jedno ime koje je planetarno predstavljalo sinonim za košarku. Postojao je i ostao čovek-košarka, gospodin Borislav Stanković.

Uz Nebojšu Popovića, Radomira Šapera i profesora košarke Aleksandra Acu Nikolića, Borislav Stanković je naznačajnije ime vezano za početke jugoslovenske košarke posle Drugog svetskog rata. Kao i svi ti pioniri ovog sporta, bio je i igrač i trener u trenucima kada se ovaj sport razvijao na prostoru posleratne Jugoslavije.

Kao trener i igrač je bio najzaslužniji za osnivanje i rad prvih timova u tadašnjem Beogradu. Od Partizana, preko Crvene zvezde, pa do OKK Beograda. Kao trener je najzaslužniji za razvoj i igračku karijeru Radivoja Koraća. Prvi je strani trener u Italiji koji je došao do titule prvaka u košarci u toj zemlji. Paralelno sa igračko-trenerskom karijerom, od početka je radio na razvoju košarke u Jugoslaviji i u organizaciono-administrativnom smislu. Od 1956. do 1966. godine bio je generalni sekretar Košarkaškog saveza Jugoslavije.

SVETSKA KARIJERA

Organizacione sposobnosti, uz znanje svetskih jezika, veoma brzo lansirale su ga u FIBA (Međunarodna košarkaška federacija). Amerikanac Vilijam Džons, tadašnji generalni sekretar FIBA, ponudio mu je da napravi sponu u tada hladnoratovski podeljenom svetu. Prednost koju je tada imala „nesvrstana“ Jugoslavija omogućila mu je da ima odlične kontakte svuda u svetu, ispresecanom ideološkim granicama.

Među njegovim prvim koracima na mestu saradnika je lobiranje za organizaciju prvog Svetskog prvenstva u košarci na evropskom kontinentu, i to u Ljubljani, 1970. godine. Sada već legendarna glasina, koja je korišćena i u filmu Bićemo prvaci sveta, kaže da je pre finalne utakmice između Jugoslavije i SAD zatražio od Vilijama Džonsa da, ukoliko dođe do tesnog rezultata, sudije poštuju igru i da ne favorizuju američki tim. Tako se i desilo, i Jugoslavija je postala prvak sveta u košarci.

Konačno, 1976. godine postaje generalni sekretar FIBA i na tom mestu ostaje do 2002. godine. Košarka, po mnogima drugi najpopularniji sport na svetu, doživela je u periodu kada je Borislav Stanković bio na mestu generalnog sekretara FIBA neviđenu ekspanziju na globalnom nivou, kao i drastične promene pravila igre koja su do tada vladala.

Uvođenje pravila koja su već postojala u NBA ligi je njegova najveća zasluga za planetarnu popularizaciju košarke. Današnjim mladim ljubiteljima ovog sporta je teško objasniti kako je, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, bilo igrača koji su postizali više od 40 koševa po utakmici bez šuta za tri poena. Prvi put je linija za tri poena van NBA lige uvedena 1984. godine. Pre toga, utakmica se delila na dva poluvremena, za razliku od današnje četiri četvrtine, dok su dimenzije terena van NBA lige standardizovane na 28 metara dužine i 15 metara širine. Zahvaljujući njegovom zalaganju, možemo da gledamo i igrače iz NBA lige na svetskim prvenstvima i olimpijskim igrama.

„Bilo kao učesnik prvog Svetskog šampionata 1950. godine, kao organizator prvog Svetskog kupa održanog u Evropi (Jugoslavija, 1970. godine), ili kao lider FIBA četvrt veka, Borislav Stanković će uvek biti jedna od najvažnijih ličnosti u istoriji našeg sporta. Večno smo mu zahvalni na svemu što je učinio implementirajući konkretne promene bez kojih FIBA ne bi danas bila to što jeste“, istakao je sadašnji generalni sekretar FIBA Andreas Zaglis.

Po odlasku sa funkcije 2002. godine, ostao je doživotni počasni generalni sekretar FIBA.

POMOĆ PRIJATELJA NA FUNKCIJI

Pomenuti razgovor sa Vilijamom Džonsom uoči finalne utakmice na Svetskom prvenstvu u Ljubljani 1970. godine obeležio je njegov gotovo legendarni zaštitnički status za jugoslovensku košarku.

Tokom njegovog mandata je važilo pravilo da ukoliko želite da pobedite Jugoslaviju na nekom takmičenju, neophodno je da to uradite sa velikom razlikom. To je samo po sebi bilo teško, ako uzmemo u obzir da smo tokom njegovog mandata postali svetska velesila u košarci. Ipak, ukoliko je utakmica bila tesna, sudije su gotovo uvek imale razumevanja za našu reprezentaciju.

Koliko smo samo puta bili svedoci da su selektori Španije, Italije ili Argentine potencirali da je naša reprezentacija zaštićena u izjednačenim utakmicama. Niko nije direktno optuživao Borislava Stankovića za tako nešto, ali su sportski novinari podvlačili njegov značaj. Vreme pre Borislava Stankovića u FIBA i vreme posle njega mogli bismo da ilustrujemo sa dve utakmice.

Prva je finale Svetskog prvenstva u košarci 2002. godine u Indijanapolisu između SR Jugoslavije i Argentine. U Argentini je ta utakmica postala sinonim za sudijsku nepravdu i pristrasnost. Ko ne veruje, može da pogleda kako izgleda faul koji navodno pravi Luis Skola na Vladi Divcu 10 sekundi pre kraja, i nedosuđeni faul nad Skonokinijem u sledećem napadu. Čoveka su prosto izudarali po rukama i bacili ga na parket. Slobodan Šarenac, koji je prenosio tu utakmicu, rekao je da su nam sudije progledale kroz prste. Sa ove distance, možemo otvoreno priznati kako nije trebalo da pobedimo i da su nam sudije pomogle.

Druga utakmica koju ovde pominjemo kao primer je polufinale Svetskog prvenstva u Turskoj između našeg tima i domaćina. Igrana je osam godina nakon povlačenja Bore Stankovića sa funkcije. Naravno da je sudijama bilo teško da sude u Istanbulu protiv domaćina, ali onakva krađa se dugo ni pre ni posle toga nije videla. Svaka loša gluma turskih košarkaša je prihvaćena kao faul, dok su vrhunac sudijskog beščašća bila poslednja tri minuta. Ipak, skandal sa Tundžerijem koji prima loptu u autu na tri sekunde do kraja utakmice i nakon toga pogađa za pobedu je priča za sebe.

POVRATAK U BUDUĆNOST

Gospodin i institucija kakav je bio, predstavljao je ono najbolje što je zemlja imala u tom trenutku. Kada je došlo do raspada Jugoslavije, nikada nije davao izjave koje bi ga na bilo koji način svrstale na neku od strana u sukobu. Bio je iznad toga, a uvek za dobrobit košarkaške igre. Mogao je samo da potencira da je sport iznad politike.

Njegovom zaslugom je Beograd dobio organizaciju Svetskog prvenstva 1994. godine, i zbog toga je počela izgradnja Beogradske arene. Međutim, sankcije koje su uvedene 1992. godine su nas izbacile sa svih takmičenja u trajanju od tri godine.

Pred Evropsko prvenstvo u košarci u Grčkoj 1995. godine, FIBA naprasno podiže broj reprezentacija sa 12 na 14 i pravi kvalifikacioni turnir u Bugarskoj za popunu dva dodata mesta. Poziv na turnir dobija i reprezentacija ondašnje Jugoslavije, koja se zbog sankcija nije kvalifikovala. „Nije bilo malo onih koji su rekli da je Borislav Stanković, generalni sekretar FIBA, Srbin, celu stvar izmislio kako bi pomogao zemljacima“, rekao je kasnije naš sportski novinar Vlada Stanković. SR Jugoslavija je na tom prvenstvu postala prvak Evrope u košarci, posle finalne utakmice sa Litvanijom.

Za ovu utakmicu veliki broj ljubitelja košarke kaže da je najbolja košarkaška predstava u Evropi u poslednjih 30 godina. Svi igrači su po osvajanju zlatne medalje na tom šampionatu uputili zahvalnost Borislavu Stankoviću na pomoći i mogućnosti da igraju za reprezentaciju, nakon tri godine sportskih sankcija.

Koliko je voleo košarku, najbolje opisuju reči Dušana Dude Ivkovića, koji ga je poslednji put video prošle godine na Akropolis kupu u Grčkoj: „Kaže mi Jorgos Vasilakopulos, predsednik Košarkaškog saveza Grčke, da je tu i Bora Stanković. Odmah sam otišao da se pozdravim sa Borom. Da ga izljubim! Vid ga više nije služio. Ali, bio je tu! Iako nije mogao da vidi igrače. Bio je tu da oseti teren, taj huk publike. Da čuje loptu! Neverovatna ljubav i ceo život posvećen košarci! Naravno, i svojoj porodici.“

Ostaje žal što je Bora Stanković preminuo u vreme vanrednog stanja u svojoj zemlji i pandemije koja je zaustavila čitavu planetu, pa i njegov omiljeni sport. Iz celog sveta stižu telegrami saučešća zbog odlaska „čoveka-košarke“, uz žaljenje što taj svet nema mogućnosti da dođe i oda poštu velikanu za sve što je učinio. Borislav Stanković sahranjen je na beogradskom Novom groblju 24. marta, uz prisustvo najužih članova porodice – ćerke, dve unuke i dvoje praunučića. Počivaj u miru, Čika Boro.