Ne iznenađuju me studenti, iznenađujemo me mi

Vladislava Vojnović, srpska književnica, scenaristkinja, filmska producentkinja, dramska spisateljica i autorka eseja i filmskih kritika, nekima je poznata po romanu Kozje uši, koji je bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu, drugima po knjizi za tinejdžere Princ od papira (po oba dela su snimljeni filmovi), a trećima po monografiji Daj, babo, glavu! o kultnom omnibus filmu Kako je propao rokenrol i svim njegovim stvaraocima ispred i iza kamere. Iz štampe je nedavno izašao njen roman Rak u horoskopu, u izdanju “Bluma”, u kom se na duhovit način osvrće na kancer, stanje u srpskom zdravstvu i školstvu, na majčinstvo, uključujući surogat materinstvo, na devastaciju životne sredine… I sve to čini sa neverovatnom lakoćom.

“VREME”: U oči prvo upada ta disonanca između izabranog stila i tema. Da li ste izborom stila hteli da olakšate čitaocu?

VLADISLAVA VOJNIOVIĆ: Volim da zabavljam ljude, da ih zasmejavam, da učinim da barem za trenutak zaborave svoju stvarnost koja je često subjektivno, a bogami i objektivno neudobna, bolna, pa i opasna. S druge strane, uverena sam da umetničko delo – kojim god da se alatima služi autor – mora da kopa upravo na tim mestima u duši gde jeste neudobno, bolno i opasno. Ne mislim da olakšavam čitaocu praćenje teškog sadržaja: samo mu predočavam jednu od mogućih sorti reagovanja na probleme. Većini ljudi i u stvarnom životu dešava se da u najtežim situacijama uviđaju humorne i apsurdne momente, samo što smo često onako žanrovski naučeni da je patnja uzvišena, a da je banalno smejati se. Verujem da dovoljno dobro vladam žanrovima, pa smem da se upuštam u njihovo mešanje.

Slika onoga sa čim se suočila vaša junakinja, ali i drugi, daleko je od svetle. Šta zapravo doživljavaju teški pacijenti u Srbiji?

Joj, sa čim se sve i zdravi, a kamoli bolesni ljudi ne suočavaju u Srbiji, a verovatno i ne samo u Srbiji… Mada, Srbija voli da (na)prednjači. Dakako da mnogo toga zavisi i od samog čoveka. Neko se prepusti onima koji znaju (ili bi treblo da znaju) i prođe dobro (ili ne prođe), a neko nema tu sposobnost delegiranja odgovornosti drugima, pa onda mora mnogo toga sam, što mu opet ne garantuje da i tako neće nadrljati. Naše zdravstvo je na veoma niskim granama, onako generalno gledano. Ne kažem da nema odličnih stručnjaka, da nema požrtvovanih zdravstvenih radnika, ali ima, brate, tj. sestro, i onih grozomornih. Lutrija je na koga će pacijent naići u bespućima loše organizacije čitavog tog segmenta društva u kom gotovo ništa više ne funkcioniše ni kako je nekad funkcionisalo, a novi, a kamoli bolji načini nisu uspostavljeni. I tu, kao i svuda, ogrezli smo u lenjost i nemar, neznanje, nezainteresovanost; o saosećajnosti da i ne govorimo, i uz sve to, naročito da ne govorimo o korupciji našoj nasušnoj, đavo da je nosi!

A lično suočavanje osobe sa bolešću i koliko sistem tu može da pomogne? Iz romana se čini ne mnogo…

Ni u stvarnom životu, ni u narativnim umetnostima, nije bilo mnogo sistema koji brinu o dobrobiti podanika barem isto onoliko koliko brinu o sopstvenom opstajanju na vlasti. Ne znam ni da li je to uopšte moguće ili se oni sistemi koji to pokušaju uvek tragično survaju jer su ljudi koji ih čine, a naročito oni koji im se protive, naprosto smrtna, pa prema tome i grešna bića. Kad smo bolesni, posebno smo osetljivi, pa nas onda ta ljudska sebičnost i arogancija bole više nego obično. No, čovek je žilava zverka, izdrži mnogo toga, stisne zube, spusti kriterijume i tako to. Posle, kad sve prođe, ako preživi, taj isti čovek može čudom da se čudi koliko brzo počne ponovo slično da misli i oseća, kao da nije prošao kroz otrežnjujuće iskustvo. A, opet, onaj ko ostane zaglavljen u sferi traumatičnih doživljaja, ko stalno misli da, evo, dok razgovaramo o knjizi, nekom daju pogrešnu dijagnozu, nekog traljavo operišu, neko je na terapiji koja mu ne treba, nekom opada kosa, taj ima problem jer prestrašeno životarenje nije život, a psihoterapija je skupa stvar.

En Bojer u nefikciji Ne umirem pominje da iza najvećih reklamnih kampanja protiv raka dojke stoje kompanije koje u proizvodima koriste kancerogene sastojke. Kod nas nije tako strašno?

Mislim da je kod nas slično strašno kao i na drugim mestima ako gledamo šta se sve običnim ljudima podmeće kao hrana, piće, kozmetika, kućna hemija, poželjni načini života i sistemi vrednosti kad su zdravi ili kao lekovi kad su bolesni. Ne treba biti poklonik teorija zavere da bi čovek utvrdio da nam već dugo i sve više ne valjaju ni vazduh, ni voda, ni zemljište, ni javno mnenje, ni međuljudski odnosi; poljoprivreda, a i medicina i farmakologija izneveravaju sopstvene principe jer su uslovljene tržišnim načinom poslovanja i zakonima i propisima koji brinu o profitu, a ne o ljudskoj dobrobiti. Jedna od junakinja koju sam gradila prema liku i delu stvarne fitoterapeutkinje, ima ovakvu repliku: “Ako vam neko kaže da zna od čega tačno rak nastaje i čime se tačno leči, bilo da dolazi iz sfere uobičajene medicine, bilo iz krugova alternativaca, budite sigurni da je reč o šarlatanu i bežite – svi mi samo pipamo u mraku”.

U knjizi se bavite i majčinstvom, odnosom roditelja i dece, srozavanjem sistema vrednosti i znanja. Jesu li vas deca svojom samosvešću i pobunom iznenadila?

Za početak, ne mislim da su ljudi u studentskom uzrastu deca – nisu to neki predškolci ili đaci osnovnih škola, pa da se iznenađujemo. Od kad je sveta i veka, posao mladosti jeste da se buni i koriguje svet svojim uključivanjem u njega. Kad se politički osveste i angažuju oni koji su punoletni, radno sposobni ljudi, pa i srednjoškolci, to mi se čini kao veoma logična, očekivana, pa i tradicionalno dirljivo-ohrabrujuća stvar. Iznenađuju me zapravo mi koji smo dva-tri puta stariji od studentskog uzrasta, a i dalje – ništa! Ne pali nam se crveno svetlo, valjda pregorelo zbog neosetljivosti, nedosetljivosti, neodlučnosti. Slažem se ja sa Bohumilom Hrabalom koji u jednom intervjuu na pitanje ko je za njega heroj nabraja romantična herojstva, pa onda kaže i: “Najveći heroj je, međutim, svakako čovek koji odlazi na posao i živi ritmom običnog čoveka. Da bi neko postao heroj ne mora obavezno da bude učesnik rata ili da leti sa kosmonautima; ne mora ni da napiše knjigu; ali ispunjavati zadatke kao radni čovek i muž, otac i prijatelj, to smatram za pravo herojstvo…” No, vidimo da ne može ni samo tako. Istorija nas uči da često moramo i nešto više. Pa, posle toga, opet nazad u to hrabalovsko herojstvo. Ne zna se šta je zrelom čoveku teže, da li da iz poznate, ritmične izdržljivosti prema ugnjetenosti, opljačkanosti i poniženosti, izađe u drugačiju vrstu nekomfora, u sve ono što je opasno kod pobune, ili da se posle tog strastvenog socijalnog zemljotresa vrati nazad u ritam kao osnovno svojstvo normalnog funkcionisanja. Nama ovde kao da ni jedno ne ide baš dobro: kad treba da se bunimo – bojimo se, a kad treba da na svojim plećima nosimo svakodnevni život – to nas mrzi i tvrdimo da se ne isplati.

Otkud u romanu Ukrajina? Pored surogat majki, tamo je verovatno najveći broj donorki jajnih ćelija u Evropi i ne postoji centralni registar doniranja, što otvara put trgovini decom, ali – kako su se drama i društvena kritika pretvorile u triler?

Zanimljivo je to pitanje! Može biti da nije tako velika razlika između bolesti i onoga što dolazi posle. U oba slučaja ispod površine je takoreći detektivski posao otkrivanja kako da čovek uradi nešto – u slučaju bolesti da preživi, a u slučaju da preživi, kako da čini ispravne stvari. U oba slučaja reč je o onome što se u detektivskom žanru zove prekoračenje službenih ovlašćenja: pristojan pacijent pasivno prima odluke i terapiju lekara i RFZO-a, a pristojan čovek pasivno odobrava odluke svojih prijatelja i ne meša se. Oni koji su aktivni više nego što je uobičajeno, rizikuju da pogreše preuzimajući odgovornost i tamo gde nisu direktno nadležni. Lično sam ljubitelj takvih junaka literature i filma, čak i kad njihovi tvorci nisu kao ja, skloni da ih do kraja priče spasu.

U romanu imate mnogo referenci na književnost i film, vaša junakinja u svojoj glavi komunicira npr. sa Simon de Bovoar ili Živojinom Pavlovićem. Koji je kriterijum da razni ljudi budu citirani ili pomenuti?

Moj pokojni prijatelj i stariji kolega sa studija dramaturgije Branko Vukojević jednom je na moje pitanje o tome kako je postao pametan i mudar, ozbiljno odgovorio da je većinu stvari koje zna o životu, ljudima i svetu uopšte, naučio iz književnosti i filma. Zaista, čitanje i gledanje omogućavaju nam da uvek budemo u dobrom društvu, bilo da se kao pristojni čitaoci i gledaoci družimo sa junacima ili da i tu prekoračimo čitalačka ovlašćenja, pa da pokušamo da proniknemo u tajne zanata i dopremo do komunikacije sa stvaraocima. Kriterijum za sve one s kojima moja junakinja “razgovara” mogla bih teorijski da objašanjavam, ali bi dugo trajalo. To bi bilo nešto kao kritika – na jednom kraju kritičarevih mogućnosti je impresionistička, a na drugom eruditna kritika. Između su razni varijeteti promišljanja dela. No, još nije baš dotle došlo da samoj sebi budem kritičar, mada kako kod nas kritike skoro i da nema, sve je moguće. Potpisaću se, ipak, pseudonimom!

I naša zajednička rak–rana – Deliblatska peščara, koju takođe pominjete. Kako na požar gledate sada, uključujući strahove da će umesto šume nići luksuzno naselje?

Ah, ne pitajte me za šumu u Deliblatskoj peščari! Držala sam se celog jula i avgusta kako sam znala i umela, ali kad sam na kraju balade ugledala sjajno utrenirane, organizovane i opremljene rumunske vatrogasce, pozvane tek kad je sve bilo gotovo, udarila sam u plakanje epskih razmera. Kao u vesternima kad konjica stiže prekasno, a svi koje smo voleli mrtvi su! Užas. Sve što se tiče te piromanske politike, finansija, lokalne i globalne alavosti i imbecilnosti uopšte, ne mogu da komentarišem, jer mi racionalnost popušta i pretvorim se u nehumanu i, da kažemo, nehrišćansku osobu koja u nemogućnosti da uradi nešto konkretno, posegne za Njegoševim kletvama u desetercu. Zaista sam veliki napor uložila u to da ne želim odgovornima ono isto što se dogodilo prirodi zbog njihove korumpiranosti, nezainteresovanosti, nekompetencije. Nije na nama da sudimo, a to je toliko teško kad su onima kojima smo prepustili da tu stvar pravno reše – ruke vezane. Gde mi živimo? Ili je bolje zapitati se kad mi živimo?

Na knjizi stoji napis “pola žive istine, a pola živahne imaginacije”. Šta znači?

Čitalac će i sam primetiti da roman jeste napisan u trećem licu, ali da pripovedač o junakinji zna više nego što je uobičajeno. Rak u horoskopu nije autobiografski roman mada nije ni čista fikcija. Svaka priča, pa i SF, donekle je piščeva lična, ali u njoj uvek postoji ta manja ili veća emocionalna i estetska distanca.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!