Umetnost je jedno od poslednjih utočišta ljudske slobode, organski, iskonski protivna vlasti, posebno onda kada vlast govori isključivo jezikom sile. Ali, umetnost je istovremeno upućena na vlast: na njenu blagonaklonost, mecenatstvo, dozvole, institucije i novac.
Pred umetnikom su barem dva izbora kako da se ponaša pred vlašću koja ograničava slobodu. Jedan kaže da treba zaćutati i ne učestvovati u svetu kojim vlada sila. Drugi izbor veli da treba ostati i stvarati, pokušati da se ne žrtvuje sopstvena umetnost, a sačuvati prostor slobode čak i kada je on mali i skup. Između ove dve krajnosti nalazi se kompromis. Ali, gde prestaje snalaženje a počinje saradnja? Koliko umetnik može da ustukne pred vlastima, a da ne ustupi sebe? Koliko vlastite slobode dati da bi ipak bila sačuvana određena sloboda?
Ova pitanja nisu nova. Postavljana su pred stvaraocima od Mikelanđela do Bulgakova, kroz različite oblike apsolutizma, diktature i totalitarizma. Kada pomislimo na “mračna vremena” i ljude koji u njima žive i delaju, dolazimo do decembra 1916. i okupacionog lista “Beogradske novine” koji je izdavao K. u. K. guverneman, a koji je objavljivan u nemačkoj, srpskohrvatskoj i mađarskoj verziji. Upravo tu počinje naša priča o Bori Stankoviću.
Stanković, međutim, nije jednostavan slučaj. On nije revolucionar. Nije politički mislilac. Nije književnik koji je svoju književnost pretvorio u oružje. On je pisac kojeg je put vodio kroz uspeh, popularnost, poraz, egzil, nemoć i smrt, ali i kolaboraciju. Sve su to lica jednog sutona i vremena koje juri ka svom kraju.
Za Boru preživeti znači i sačuvati mogućnost da piše, objavljuje, bude čitan – da ostane Bora Stanković. Ali, upravo tu nastaje pukotina. Okupacijska vlast nudi Stankoviću ono što mu je potrebno: zaštitu, posao, novac, publiku, priznanje… Zauzvrat traži njegov tekst i njegov potpis. Ništa što, na prvi pogled, izgleda kao izdaja.
Tako Stanković postaje redovni saradnik “Beogradskih novina”, piše feljtone i potpisuje ih punim imenom i prezimenom, ili inicijalima i pseudonimima. U ovim tekstovima on nije podržavao mahinacije okupatora i samo se zauzimao za siromašne. Njegova drama Koštana dospela je početkom 1918. na repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu, koje je svoje predstave izvodilo u dvorani “Kasine”. Tokom rata pisac je pokušavao da objavljuje van Srbije, i to ne samo na teritoriji Centralnih sila, već i u neutralnoj Švajcarskoj.
Baš tad počinje ova priča o Bori Stankoviću – ne kao priča o krivcu, nego o umetniku uhvaćenom između opstanka i slobode. Znamo da umetnik ne postoji izvan istorije. Ali, ni istorija ne postoji izvan čoveka koji u njoj mora da odlučuje. Zato je pitanje Bore Stankovića istovremeno i istorijsko i lično: Na koliko toga čovek može da pristane a da ostane slobodan? I kada jednom pristane – da li može da se vrati tamo odakle je pošao, a ponajpre – sebi?
Posle rata Stanković je morao skupo da plati svoju književnu saradnju sa okupatorskom vlašću. Razne novine su ga ocrnjivale kao “nevaljalca” i “izdajnika naroda”, a “Politika” je njegovo ime redovno štampala sa krstom ispred, kao da je mrtav. Pratio ga je prezir beogradske čaršije i pretilo mu je suđenje. Miloš Crnjanski je bio uveren da su ove optužbe odvele Stankovića u grob.
U drami U potrazi za Tašanom Bora Stankoviće se vraća stazama sopstvenog života upravo zato što na pitanje kompromisa i kolaboracije više nema jednostavan odgovor.
Tašana, Borin izgubljen i ponovo pronađen lik, u ovom povratku više je od književne junakinje. Nju Bora ne može do kraja da kontroliše: postala je lik koji je stvorio, a koji mu se vraća kao pitanje.
Zato se pitanje kolaboracije u drami U potrazi za Tašanom ne završava istorijskom presudom Bori Stankoviću. Ono se iz istorije vraća u njegov lični obračun sa samim sobom.
Jer, možda je Tašana upravo ono što je u tom pristajanju izgubio: ono što nije mogao da pretvori u kompromis. Posebnu dimenziju ovoj priči daje činjenica da predstavu pripremamo u teatru koji nosi ime Bore Stankovića, a da će premijera biti izvedena na dan pozorišta, na početku sezone u kojoj naša kultura obeležava 150 godina od piščevog rođenja.
Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!
