Od kipa do kamena

Postoji jedno uvreženo mnenje koje je, na neki način, obeležilo moj put kao pisca, naročito kao romanopisca, a koje, moram priznati, primam sa izvesnom nelagodnošću. Radi se o izlizanoj etiketi koja me prikazuje kao pisca istorijskih romana, što bi se moglo tvrditi na osnovu nekih knjiga koje sam napisao i mog shvatanja kako vremena tako i istorije. Želim da kažem, međutim, da sam, pre nego što sam počeo da pišem, zastupao, kao temeljnu, činjenicu (premda, ni po čemu originalnu) da smo baštinici jednog vremena, jedne kulture, i da, poslužiću se analogijom kojoj sam nekoliko puta pribegavao, čovečanstvo vidim kao more. Zamislimo na trenutak da smo na plaži: pred nama more što se u valovima približava obali. Elem, ti talasi koji nadiru, i koje pokreće more, opervaženi su tankim rubom pene, koja hrli prema žalu gde će se raspršiti. Čini mi se, u svetlu ove morske metafore, da smo mi ta pena koju nosi talas, taj talas koji nanosi more, a to more je vreme, svekoliko vreme koje je ostalo iza nas, svekoliko proživljeno vreme koje nas otiskuje i nosi. Pretvoreni u rascvat svetlosti i boja između prostranstva i mora, mi, ljudska bića, mi smo ta bela, sjajna pena, svetlucava, kratkog daha, kratakog bleska, naraštaji koji se nižu jedni za drugima nošeni morem vremena. Gde je tu istorija? Istorija me nesumnjivo zanima, mada je mnogo tačnije reći da je ono što me zaokuplja zapravo Prošlost, a naročito sudbina talasa koji se razbija o obalu, ljudski rod nošen vremenom, koji se vremenu uvek vraća, ostavljajući za sobom, pri povlačenju, poneku partituru, poneku sliku, poneku knjigu ili revoluciju. Zbog toga radije govorim o životu nego o literaturi, ne gubeći iz vida da je literatura deo života i da ćemo uvek težiti da literaturu prevedemo u život. (…)

Jesam li, dakle, ili nisam pisac istorijskih romana. (…) Pošto sam započeo svoj književni život veoma rano, sa dvadeset i pet godina, kada sam objavio roman, tek dvadeset godina kasnije ponovo sam objavio knjigu koja je podstakla pojedine dobronamerne ljude da se zapitaju da li se autor odlučio na dugogodišnje ćutanje da bi stekao životna iskustva koja bi kasnije mogao da transponuje u književnost. Moj odgovor je očigledno negativan, jer nikom nije zagarantovano da će živeti još dvadeset godina. Bilo bi apsurdno reći: „Sačekaću dvadeset godina“, kao da su nam te godine osigurane, „da bih se posle toga ozbiljno posvetio pisanju.“ Naprotiv, sav moj život se odvijao bez planova, bez projekata, bez strategija, bez određenih puteva koji vode do određenih ciljeva. Kako u životu tako i u literaturi.

Posle revolucije 1974. godine bio sam urednik najuticajnijeg portugalskog dnevnog lista „Diario de Notisiaš“. Napustio sam to mesto u novembru 1975. iz političkih razloga, kao posledica onoga što se može, a da pritom ne budemo neprecizni, okvalifikovati kao kontraudar desnice ili desnog centra, kako se to sada zove, a čiji je cilj bio da zaustavi revolucionarni proces koji se, suočen sa hiljadu prepreka iznutra i spolja, odigravao u Portugaliji. Ta kontrarevolucija, koja se i tako može nazvati, dogodila se u novembru 1975. i ostavila me bez posla. Tada sam doneo najznačajniju odluku u svom spisateljskom životu: da ne tražim drugi posao i da napokon pokušam da saznam šta mogu da učinim na polju književnosti. Već sam objavio nekoliko knjiga, poeziju, literarne hronike i još ponešto. Od tog trenutka i narednih nekoliko godina živeo sam isključivo od prevođenja. Oni koji su se tim poslom bavili znaju šta znači živeti od prevođenja: besparica, veliki napor, potcenjenost, velika posvećenost, bezgranično strpljenje. Uostalom, to je stara i poznata priča.

Priručnik o slikarstvu i kaligrafiji

Dve godine nakon što sam napustio „Diario de Notisiaš“, 1977. objavio sam jedan roman koji se zove Priručnik o slikarstvu i kaligrafiji i koji ni po čemu ne može da se svrsta u red istorijskih romana. Ističem to da bi se videlo do koje mere može biti proizvoljna definicija Žozea Saramaga kao pisca istorijskih romana. Priručnik o slikarstvu i kaligrafiji nije Istorija, već roman o sadašnjosti, napisan 1976. godine, koji se odnosi upravo na sedmice koje su prethodile aprilskoj revoluciji iz 1974. To je priča o jednom osrednjem slikaru, a oduvek sam se zanimao za slikarstvo, dakle priča o slikaru koji je povrh svega još i svestan svoje osrednjosti (što je krajnje neuobičajeno) i koji, nezadovoljan onim što radi, odlučuje da promeni svoj način slikanja, verujući da će time popraviti kvalitet svog rada. Međutim, kao što se u životu obično dešava, kvalitet ne zavisi baš uvek od volje, i naš slikar, da bi izrazio ono za čim duboko teži, počinje da piše o svom slikarstvu i neizbežno na kraju završava pišući o svom rukopisu. Zato se knjiga i zove Priručnik o slikarstvu i kaligrafiji. Priča je ispričana u prvom licu a onda, kao što će se dogoditi i u mojim potonjim romanima, pojavljuje se lik žene kao snažan podsticaj transformacije, jer bez nje, bez „drugog“ koga ona predstavlja, bez te žene koja se pominje samo inicijalom M, slikar H nikad ne bi uspeo da otkrije da ga putevi kojima je prolazio ne bi doveli do spoznaje samog sebe kao čoveka i umetnika. Otkriće samog sebe desiće se kroz spoznaju drugog. Žena će biti vodič na tom putu koji će na kraju dati novi smisao slikarevom životu i konačno njihovom zajedničkom životu. Knjiga se završava u noći Revolucije 25. aprila 1974. Budućnost njih dvoje, slikara i voljene žene, ne znam kakva je bila, ne znam da li su još uvek srećni ili im se nešto dogodilo, a nadam se da nije, što bi prekinulo tu vezu. Kao što se vidi, nema ovde ničeg od istorijskog romana. Osim ako ne smatramo sadašnjost kao „istorijsku činjenicu“, ali time ćemo se pozabaviti malo kasnije. (…)

sa tla uzdignuti

Posle Priručnika o slikarstvu i kaligrafiji i jedne zbirke priča nameravao sam da napišem knjigu o vremenu svog detinjstva i dečaštva na selu, da dočaram duh i način tamošnjeg života, poljskih radova, požrtvovanosti, bede i siromaštva, svakodnevne borbe za život. Ostvario sam taj plan ali nisam smestio radnju u svoj zavičaj jer sam odlučio da uspostavim isvesnu distancu, tako da se radnja romana odvija u jednom drugom delu Portugalije, malo južnije od mesta gde sam rođen, u Alentežu (gde su se seljaci od davnina borili za svoja prava). Ta knjiga se zove Sa tla uzdignuti, za koju se takođe ne može reći da je istorijski roman. Tu je opisan život tri generacije jedne seoske porodice, počev od kraja XIX veka pa do aprilske revolucije 1974. Ali od ta tri naraštaja jedino prvi pripada u pravom smislu onome što bismo nazvali istorijskom prošlošću, tako da sam opisujući njihov način života morao da pribegnem rekonstrukciji činjenica iz prošlosti. Neko bi mogao reći da u tome postoje elementi istorijskog romana. Ja to tako uopšte ne vidim jer bi takva tvrdnja potpuno poništila sociološki i ideološki okvir ovog romana.

Sedam Sunaca i Sedam Luna

Naslov koji je presudno uticao da mi se pripiše etiketa pisca istorijskih romana bio je nesumnjivo Manastirski letopis (na srpski preveden kao Sedam Sunaca i Sedam Luna, preveo sa portugalskog Dejan Tiago Stanković, prim. prev.), roman nastao sticajem okolnosti. Jednog dana dok sam u društvu prijatelja obilazio Manastir u Mafri izgovorio sam naglas: „Voleo bih da ovo jednog dana stavim u roman.“ Da nisam to izgovorio, da sam jednostavno to pomislio i zadržao u sebi, sama težina tog zadatka toliko bi me osujetila da možda nikada ne bih napisao tu knjigu. Samim tim što sam to izrekao osetio sam se obaveznim pred prijateljima, koji bi me kasnije neprestano zapitkivali kako napreduje knjiga o Manastiru… Važno je ovde da naglasim kako mi je ideja da pišem o Manastiru u Mafri pala na um posle ideje o Godini smrti Rikarda Reiša. Međutim Manastirski letopis objavljen je u Portugaliji 1982, a Godina smrti Rikarda Reiša 1984. Objašnjenje je jednostavno: ma koliko da mi je tema o Manastiru u Mafri delovala strahovito riskantno, latiti se lika Rikarda Reiša, odnosno Fernanda Pesoe, bila je vrhunac odvažnosti. Toliko sam se ustezao da ne izazovem gnev i nipodaštavanje pesoanskih erudita, ja, koji nisam imao ni diplome ni akademske titule niti priznanja, ja, koji sam rekao samom sebi, ne kao onaj drugi „uzmi ovu čašu od mene“, nego „skloni od mene ovo iskušenje“. Zbog toga je Manastirski letopis napisan ranije kao da taj zadatak nije bio mnogo teži nego opisivanje onoga što se desilo u godini smrti Rikarda Reiša…

Pojavljuje se Manastirski letopis i od tog momenta počinje da se govori o Saramagu kao piscu istorijskih romana, što se svakako ne bi desilo da sam prethodno objavio Godinu smrti Rikarda Reiša, čija se radnja dešava 1936. To otvara jedno zanimljivo pitanje – ranije već nagovešteno – pitanje kada počinje Istorija. Da li je Istorija ono što se dogodilo pre sto godina? Izgleda da tu i nema nekih nedoumica, ali pedeset godina, da li je i to Istorija? A dvadeset godina? A dvadeset i četiri sata, da li je to Istorija jučerašnjeg dana? I zaista, ne zna se gde je ta granica koja deli pojam Sadašnjosti bez dimenzije Prošlosti, ako imamo u vidu da je sve ono što pripada Prošlosti Istorija a sve što je vezano za Sadašnjost pripada Trenutačnosti. (…) U suštini, istorijski roman je kao putovanje koje autora odvodi u Prošlost gde snima fotografiju a zatim se vraća u Sadašnjost, postavlja fotografiju ispred sebe i opisuje ono što je video i što fotografija pokazuje. (…)

Manastirski letopis ne pripada tipu istorijskog romana kako su ga shvatali Valter Skot ili Alešandre Erkulano. To je priča o jednom određenom dobu iz prošlosti, ali viđenom iz perspektive trenutka u kojem se autor nalazi, i svega što autor jeste i ima, kao što su njegovo obrazovanje, njegovo tumačenje sveta, način na koji poima procese društvenih transformacija. A sve to sagledano u svetlosti vremena u kome živi, bez namere da osvetli ono što su fokusi prošlosti već rasvetlili. To znači gledati jučerašnjicu današnjim očima. Dati autoru slobodu da ulazi i izlazi iz romana koji piše, jer je on, u svom radu, sveznajući, ne bavi se arheologijom, anahronizmi su namerni, budući da je piščeva lična vizija podjednako legitimna i relevantna kao i gledišta likova koje pripovedač izmišlja i smešta u izabrano vreme.

Godina smrti Rikarda Reiša

Pošto sam objavio Manastirski letopis, koji je čitalačka publika odlično prihvatila, skupio sam snagu da se suočim sa figurom Fernanda Pesoe, pesnika koga sam sreo u svojim ranim godinama, pod heteronimom Rikardo Reiš, iako tada nisam znao ni šta je heteronim, ni da Pesoa postoji. Iz čudesnog pesničkog opusa Rikarda Reiša naročito me je impresionirao jedan stih: „Mudar je onaj ko se zadovoljava prizorom sveta.“ Tačnije rečeno, kod tog izvanrednog pesnika, koji me je toliko privlačio, zgražavala me je ta vrsta ravnodušnosti, ta životna filozofija prepuštanja koja mi je delovala čudovišno. I tako sam nosio u sebi divljenje prema njemu, s jedne strane, i slepu odbojnost, s druge, sve dok mi jedne večeri, u Berlinu, posle napornog obilaska grada, kad sam se odmarao, u onom stanju snatrenja kad nam misao slobodno luta, nije pala na um, kao sa plafona, jedna kristalno jasna ideja: godina smrti Rikarda Reiša. Najednom mi je sinulo da Pesoa, koji je umro 1935, nigde nije zapisao godinu smrti Rikarda Reiša, da heteronim ne može živeti mnogo duže od svog tvorca, da svi imamo devet meseci života koje ne računamo, jer smo ih proveli u majčinoj utrobi, i da možda, posle smrti, takođe imamo na raspolaganju još devet meseci, koliko otprilike traje naše sećanje, dakle, kad sam sve to povezao, rečenica koja mi je pala s plafona, „godina smrti Rikarda Reiša“, snagom davnašnje odbojnosti i neprestanog divljenja, podstakla me je da suočim Rikarda Reiša sa prizorom sveta u godini njegove smrti, koja je, po mojoj logici, trebalo da bude godina 1936, godina početka Španskog građanskog rata, godina kada je fašistička neman okupirala Etiopiju, kad se nacizam učvrstio, kada su stvorene fašistička omladina i milicija u Portugaliji… U tom smutnom vremenu, kada se činilo da se sve što je najbolje na svetu urušava, dok se, naočigled sviju, izlegalo zmijsko jaje koje će proždreti milione ljudi, Rikardo Reiš, pesnik veličanstvenih oda, sedi pred istim tim svetom, kao pred zalaskom sunca, i posmatrajući šta se dešava, oseća se mudrim. Tako je rođen taj roman, koji takođe nije istorijski, nego razrešenje sukoba između oduševljenja i zgražavanja. I tom romanu dugujem mnoge lepe trenutke u životu, ali i podsticaj koji mi je bio neophodan da nastavim da pišem posle Manastirskog letopisa, o kojem su mnogi kritičari smatrali da bi po svojoj veličini i zahvatu mogao ostati moje jedino i konačno delo. Ali to se nije desilo. Posle obračuna sa Rikardom Reišom nastavio sam dalje.

Kameni splav

Kameni splav, objavljen 1986, opisuje odvajanje Iberijskog poluostrva od Evrope i njegovu plovidbu morem, kao da je zaista u pitanju splav, da bi se naposletku zaustavio između Južne Amerike i Afrike. Ta knjiga je tumačena na razne načine, uglavnom negativno. Rečeno je i bezbroj puta ponovljeno da je to knjiga protiv Evrope koja se tada konstituisala, kao da jedan običan pisac može da se nadmeće sa tako zamašnim ekonomskim i političkim poduhvatima. (…) Ali neko ko nije bio književni kritičar, katalonski političar Ernest Ljuš, koga je, na nesreću, ubila ETA, napisao je članak u kome tvrdi otprilike sledeće: „Nemojmo se zavaravati, Saramago ne želi da se Iberijsko poluostrvo odvoji od Evrope, njegova je namera da odvuče, da premesti Evropu na Jug.“ Zaista, bila bi to jedna strahovita istorijska i geološka promena, da se čitava Evropa spusti na jug… Naravno da ovo pokreće večito pitanje kolonizatora/kolonizovanih, izrabljivača/izrabljivanih, konačno, dihotomije i antinomije Sever/Jug, sa svim rasnim predrasudama, ekonomskom dominacijom i imperijalizmom koje oni donose. Izričito ili podrazumevano, sve je to sadržano u knjizi. I doista, autor bi najviše voleo da Evropa više ne bude egocentrični kontinent kakav je dosad bila, nego da se, tumačeći na novi način svoje nasleđe, kulturu, svoju Istoriju, preobrati u nov moralni entitet, koji bi dodao svemu što je pozitivno jednu novu dimenziju i postao stub odbrane čovečnosti i prava naroda koji su u prošlosti bili, a sigurno će biti i ubuduće, zapostavljeni i potcenjeni. Kameni splav predstavlja neku vrstu autorovog predloga da se stvori jedna nova kulturna sfera, koja se ne bi više ograničavala na sredozemni basen (koji je već ispunio svoju ulogu), već bi se proširila na basen Južnog Atlantika. Iberijsko poluostrvo, između Južne Amerike i Afrike, pretvoren u ostrvo, okruženo morem sa sviju strana, povezano sa svim što je izvan njega. To je utopija, dakle potpuno suprotno od istorijskog romana.

Povest o opsadi Lisabona

Obratimo sada pažnju na knjigu Povest o opsadi Lisabona, objavljenu 1989. Kao što su već mnogi primetili, moji romani se odlikuju time što nose naslove koji nisu najprimereniji tom književnom rodu: jedan, već pomenut, zove se Priručnik o slikarstvu i kaligrafiji, što nimalo ne odgovara nazivu jednog romana. Kad je objavljen, krajem sedamdesetih godina, jedan knjižar iz Angole, pretpostavljajući da je reč o udžbeniku, otkupio je dvesta primeraka. Ne znam šta se sa njima desilo: u jeku građanskog rata, propale ekonomije i opšteg siromaštva poručiti dvesta knjiga koje nisu bile ono što su naslovom obećavale – mora da je bio strahovit promašaj. Sigurno su završile na nekom otpadu, ili su ih možda tropski insekti pre toga već proždrali. Zatim Manastirski letopis, koji takođe ne odgovara nazivu romana, a kasnije i Povest o opsadi Lisabona, koji nije ni Istorija ni istorijski roman. A ipak, to je knjiga u kojoj se preispituje ono što nazivamo „istorijskom istinom“. Radnja se odvija u dve vremenske ravni, u XII i XX veku, a glavni lik je osoba bez naročitog značaja, da ne kažem potpuno beznačajna, kao što su uostalom svi moji likovi: u mojim knjigama nema heroja, nema ljudi izrazite lepote, pa možda čak ni žena, iako, budući da ih obično ne opisujem, čitalac ima slobodu da ih zamisli po svom nahođenju. Autor više voli da ih samo skicira; umesto da sistematski i podrobno opisuje lica, visinu, stas, pokrete, radije prepušta čitaocu taj zadatak i odgovornost. Elem, glavni junak Povesti o opsadi Lisabona je jedan korektor, „konzervator“ par excellence, neko čija je dužnost da poštuje ono što je napisano, eksplicitnu i implicitnu neprikosnovenost dokumenta, tako da ne sme ništa da menja jer korektor i postoji zato da bi ispravio greške pripremajući knjigu za štampu. Međutim, taj čovek – posle više od četrdesetak stanica koje su pripremale čitaoca za taj neuobičajeni čin – odlučuje da umetne jednu reč koja poriče sve što je nesumnjiva istorijska istina, istina obznanjena u delu jednog istoričara, i koja nosi naslov Povest o opsadi Lisabona. U XII veku Portugalija još nije postojala, tek je bila u začetku, kada je onaj koji će postati naš prvi kralj osvojio Lisabon od Mavra, uz pomoć krstaša koji su došli sa severa Evrope, na putu prema Svetoj zemlji, kuda su krenuli u jedan od krstaških ratova. (…) Želim da istaknem da autor, u ovoj svojoj knjizi, postupa upravo suprotno od istoričara, odnosno, negira ono što obično nazivamo „istorijskom istinom“. (…) Sve u svemu, autor teži da ispriča život ljudi koji ne ulaze u Istoriju, ili još bolje, želi da napiše jedinu nemoguću knjigu: Istorija Prošlosti, ono vreme koje je svekoliko Vreme, vreme svačije i ničije. (…)

Jevanđelje po Isusu Hristu

I šta sada, Žoze? Sada je na redu Jevanđelje po Isusu Hristu. Ali pre no što pređem na taj roman pomenuću jednu činjenicu koja je, usled silnog ponavljanja, postala gotovo pravilo: posle svake završene knjige nađem se, neizostavno, u nekoj vrsti pustinje, bez ideja, ne znajući šta da radim. Ne znam šta će se sledeće pojaviti, i tako mogu da čamim nedeljama i mesecima, u najgorim slučajevima čak i duže od godinu dana, u iščekivanju neke teme koja bi me ponovo podstakla na pisanje. Do sada su mi se ideje naposletku uvek javljale, ne mogu se požaliti, ali ne treba gajiti iluzije, trenutak kada će moja stvaralačka moć presahnuti na kraju će zakucati i na moja vrata i tada mi neće preostajati ništa drugo nego da prestanem da pišem. Nadam se da će moja žena biti dovoljno razborita da me na to upozori, ako ja već ne budem primetio da je kucnuo čas da zaćutim, jer mnogi među nama piscima ne mogu da odole iskušenju da nastave da pišu i onda kada više nemaju šta da kažu. Trebalo bi da se ugledamo na sportiste, koji se povlače kad više nisu u formi…

Ovim uvodom sam hteo da kažem da posle Povesti o opsadi Lisabona nisam imao nikakvu predstavu o sledećoj knjizi. A ta je naredna knjiga bilo upravo Jevanđelje po Isusu Hristu, koja predstavlja za mene zagonetku koju ni do dana današnjeg nisam uspeo da rešim. (…)

Ovaj roman je uzrokovao najviše polemika i razlog je što sam se preselio iz Lisabona u Lansarote u Španiji. To je knjiga koju nisam planirao jer mi nikada nije ni padalo na pamet da pišem Isusov životopis, budući da postoji tušta i tma najrazličitijih interpretacija tog života, od kojih su neke čak i destruktivne, ili se, naprotiv, striktno pridržavaju dogmi i predanja. Dakle, o Josifovom i Marijinom sinu rečeno je sve, i nije bila potrebna još jedna knjiga, a još manje knjiga koju bi napisao jedan ateista kao što sam ja. Ali, čovek snuje a slučaj presuđuje. Evo šta mi je nametnulo taj zadatak čija me složenost i dan-danas plaši. Bio sam u Sevilji, da se nađem sa Pilar, mojom ženom, i prelazeći preko trga Kampana pročitao sam izdaleka, u jednom kiosku sa štampom, u hrpi novina i časopisa izloženih na bočnoj strani, ispisane na portugalskom, jasno i čitko, ove reči: „Jevanđelje po Isusu Hristu“. Pogledao sam i nastavio napred, prešao ulicu, ali sam posle desetak metara zastao i rekao samom sebi da to nije moguće, da tako nešto ne može postojati, pa sam se vratio natrag da bih se uverio da ni na portugalskom, ni na španskom, ni na italijanskom, niti na ijednom svetskom jeziku, nije bila napisana reč „Jevanđelje“, niti reč „Isus“, niti reč „Hristos“. Ne znači da je to bila moja halucinacija, nego puka optička varka, budući da verovatnoća da se Bog direktno umešao, postavivši tu nekoliko reči koje će ubrzo zatim ukloniti, ne spada ni u ljudsku ni u božansku logiku, ako takva postoji: grdno bi se pokajao Bog što se upleo u taj slučaj, ako se to dogodilo. U prvi mah sam pomislio da bi ideja koja mi se ukazala pred očima mogla da posluži za neku priču, za novelu. Skoro godinu dana naslućivao sam u sebi tu knjigu, osećao da će to biti moj sledeći rad, ali nisam nalazio početak nîti kojom bi započeo pređu. A onda sam mesecima kasnije, u Italiji, u Pinakoteci u Bolonji, ulazeći u drugu ili treću salu s leve strane, najednom video sve uporišne tačke koje su mi bile neophodne da bih napisao knjigu.

Ogled o slepilu

S tom knjigom se završava kip. Počev od Jevanđelja po Isusu Hristu, što mi je jasno tek sada, sa vremenske distance, započeo je drugi period u mom spisateljskom životu, kada su mi se otvorili novi književni horizonti, te sam s pravom mogao da tvrdim da se zaista desio presudan zaokret u mom spisateljskom pozivu. Ne govorim o kvalitetu, nego o perspektivi. Kao da sam se, počev od Priručnika o slikarstvu i kaligrafiji pa sve do „jevanđelja“ četrnaest godina bavio opisivanjem jednog kipa. Šta je kip? Kip je površina kamena, rezultat odstranjivanja kamena od kamena. Opisivati kip, lice, pokret, odeću, figuru znači opisivati spoljašnjost kamena, a to opisivanje, u metaforičkom smislu, nalazimo u romanima o kojima sam do sada govorio. Kada sam završio Jevanđelje još nisam znao da sam do tada opisivao kipove. Trebalo je da proniknem u novi svet koji mi se nudio kad sam napustio površinu kamena i da pređem u njegovu unutrašnjost, a to se desilo sa Ogledom o slepilu. Shvatio sam tada da se u mom spisateljskom životu nešto završilo i da nešto novo započinje.

Ogled o slepilu je priča o naglom gubitku vida koji, kao grom iz vedra neba, pogađa stanovnike jednog grada. Mogla bi biti u pitanju epidemija, ili prokletstvo, ali to u knjizi nije objašnjeno, niti je važno, rečeno je samo da ljudi gube vid. Posledice slepila tih razmera vrlo su jasne u jednom svetu koji je, u biti, ustrojen po i prema čulu vida: sve zamislive katastrofe, i druge koje ne želimo ni da zamišljamo, neminovno bi razorile život, ne samo u materijalnom smislu, nego preko noći uništile sve vrednosti na kojima društvo počiva, sva pravila, sva merila. Čovek bi konačno postao čoveku vuk. Ali autor veruje da smo već slepi i pored očiju koje imamo, da nije neophodno da se neka pošast slepila obruši na čovečanstvo. Možda naše oči i vide, ali naš razum je slep. Nismo spremni da priznamo da je upravo ljudsko biće izmislilo nešto toliko strano prirodi, kao što je svirepost. Nijedna životinja nije svirepa, nijedna životinja ne zlostavlja drugu. Naravno, moraju da slede zakone nametnute nagonom za preživljavanjem, ali su zlostavljanje i ponižavanje svojih bližnjih izumi ljudskog razuma. Knjiga se više ne bavi opisivanjem kipa, već predstavlja pokušaj da se uđe u unutrašnjost kamena, da se dopre do najdublje dubine nas samih, u nastojanju da se zapitamo šta smo i ko smo. I čemu? Verovatno ne postoji odgovor, a i ako postoji, ja sigurno nisam kadar da ga ponudim. U suštini, ono što knjiga želi da saopšti vrlo je jednostavno: ako smo takvi kakvi jesmo, neka se svako zapita zašto.

Glavni lik priče je ponovo žena. Pretpostavljam da bi se mojim čitateljkama dopala ta konstanta, jer su žene zapravo te koje uvek spasavaju moje knjige. To ne znači da muškarci nisu dobri, jer jesu i mogu biti, ali pored njih deluju kao da im nisu dorasli. Želim da objasnim nešto što sam već govorio povodom činjenice da u mojim romanima nema junaka, nego samo običnih ljudi koji žive običnim životima. Razmišljam i pišem o običnim ljudima jer je to svet koji poznajem. Verovatno te žene koje izmišljam ne postoje, možda su samo plod moje uobrazilje, možda mi je lakše da zamislim ženu nego muškarca. Kako bilo, a da se ne bih udaljio od teme, dodao bih da je činjenica što su me žene odgojile, što sam oduvek živeo okružen ženama, presudno uticala da od njih naučim sve što je dobrobitno ali ne u smislu koristi, nego u smislu pronicanja u suštinu ljudske dobrote i čovečnosti. Dugujem to ženama i zato se to oslikava i u mojim knjigama.

Ženski lik lekareve supruge pojavljuje se ovde kao očigledan primer koji objašnjava odsustvo književne strategije u mom delu. Na samom početku romana pojavljuje se oftamolog koji će, pošto je oslepeo, biti odveden na mesto koje je vlada, u nastojanju da spreči širenje pošasti, odlučila da izoluje osobe koje su zaražene. Žena koja prati muža do ambulantskih kola takođe ulazi u vozilo. Kada je vozač zamoli da siđe ona odgovara (a laže) da je upravo izgubila vid. Nije slepa, ali pratiće muža i to je prvo određenje ličnosti. Ta žena nikada neće oslepeti mada u trenutku dok se penjala u sanitetska kola ja to nisam znao… Mogla je oslepeti već u sledećem poglavlju ali najedanput, dok sam stvarao njen lik, shvatio sam da ta žena ne može da oslepi jer je pokazala da je kadra za samilost, ljubav, poštovanje, požrtvovanost, kadra da pokaže duboko saosećanje prema drugima jer spoznavši krhkost ljudskog bića umela je da je razume. I tako je nastao jedini lik koji ne gubi vid u svetu slepih.

Sva imena

Neću reći više ništa o Ogledu o slepilu. Pozabavimo se sada Svim imenima, koja predstavljaju korak napred u mom naumu da opisujem unutrašnjost kamena. Moram priznati da, kada sam objavio Ogled o slepilu, još nisam bio potpuno svestan da je time započeta nova književna etapa. Punu svest o tome stekao sam pišući Sva imena, a sa Pećinom i Udvojenim čovekom to je postala nesporna činjenica.(…)

Kao i ostali romani, Sva imena su nastala neplanirano, potpuno neočekivano, kao posledica jedne okolnosti iz mog ličnog života, koju ću odmah objasniti. Već godinama pišem svoju autobiografiju, koja će se zvati Knjiga iskušenja, i čija je osobenost u tome što se bavi opisivanjem mog života od najranijih dana do četrnaeste-petnaeste godine, što je doba kada se detetu sav svet ukazuje kao jedno veliko iskušenje. Autobiografije su uglavnom priče o odraslom čoveku, ali mene zanima da sećanjem rekonstruišem svet iz najranijeg životnog doba i dete koje je tada stasavalo. Imam običaj da kažem da ne mogu da zamislim ništa tako čudesno i nasušno kao što je mogućnost da idemo kroz život vođeni rukom deteta koje smo nekad bili. (…) Zato će i epigraf te Knjige iskušenja glasiti: „Pusti da te vodi dete koje si bio.“ Kad bismo tako hodili kroz život, možda ne bismo učinili tolika nepočinstva i izdaje jer bi nas to nekadašnje dete povuklo za rukav i reklo: „Nemoj to da radiš.“ Očigledno, u pitanju je piščeva fantazija jer pisci tome i služe, ali bi istovremeno mogla biti i jedna životna filozofija. Dakle, pripremajući tu knjigu o svom detinjstvu, morao sam da pomenem jednog brata, dve godine starijeg od mene, koji je umro kad sam ja imao četiri. Ne sećam ga se, nisam upamtio njegov lik, mada mi se ponekad čini da jesam, ali to su nesumnjivo tuđe uspomene. Budući da govorim o tom svom detinjem svetu, nisam mogao da rešim problem prostom rečenicom: „Kad sam se rodio, u porodici je već postojalo drugo dete, moj brat koji je ubrzo zatim umro.“ Zato sam se obratio Mesnoj kancelariji u selu gde smo se rodili, s molbom da mi pošalju krštenicu i umrlicu, dokumenta iz kojih bih barem mogao da saznam datume oba ta događaja. Posle kratke pretrage, jer je selo bilo i ostalo malo, poslali su mi dokument, i tad sam doživeo najveće iznenađenje u svom životu: taj brat o kome sam napokon saznao nešto konkretno, tačan datum rođenja, nije umro jer nije bilo podatka o njegovoj smrti. Nastavio sam da se raspitujem u bolnici gde je, koliko se sećam iz razgovora s roditeljima, moj brat umro, ali odgovorili su mi negativno, da tu nikad nije ležao nikakav Fransiško de Soza, što je bilo ime moga brata, mada su mi predusretljivo poslali otpusnicu izvesnog Žozea de Soza Saramaga, to jest mene, koji sam takođe tamo lečen, a čak su mi poslali i moju temperaturnu listu iz tih dana… Tako je nastavljena misterija o mom bratu, sve dok naposletku, posle obilaska osam grobalja u Lisabonu, nisam otkrio datum njegove smrti. Umro je zaista u bolnici, koju sam prvu posetio vođen sećanjem koje je bilo pouzdanije od administrativne birokratije. Sad moram da rešim nedoumicu da li da obavestim Mesnu kancelariju u Azinjagi, našem rodnom selu, o smrti moga brata Fransiška, kako bi ažurirali svoje matične knjige, ili da, naprotiv, ostavim stvari takve kakve jesu, u nadi da će jednoga dana neki činovnik iz matičnog ureda upitati samog sebe i svoj kolege: „Šta se dešava s ovim gospodinom koji ima već trista pedeset i četiri godine, a još nije umro.“ I tada sam rešio da ništa ne preduzimam, i da bar na papiru moj jedini brat nastavi da živi… Ništa od te porodične priče nije ušlo u roman, ali Sva imena ne bi postojala da nisam istraživao podatke o kratkom životu moga brata Fransiška. U romanu se pojavljuje Centralni registar Matične službe, gde se, po prirodi stvari, nalaze sva imena, imena mrtvih i imena živih. Postoji takođe i groblje gde još nema svih imena, ali gde će se jednog dana sva imena naći, i postoji neko ko traži nekoga – jednu ženu koju nikada neće pronaći. Dakle, ovde je pre svega izražena neodložna potreba da se pronađe „drugi“ jer će možda, u tom traganju, tragalac na kraju pronaći samog sebe. Bar se to dogodilo mom liku, jednom skromnom činovniku, bliskom rođaku, rekao bih čak skoro bratu Rajmunda Silve iz Povesti o opsadi Lisabona. Obojica rade sa papirima i na papirima, ali obojica otkrivaju da su ti papiri zapravo ljudi, a ako je već očigledno da se ljudi mogu svesti na imena na hartiji, podjednako je moguće da se mogu ostaviti papiri i krenuti u traganje za ljudima. Povodom ove knjige osećam potrebu da kažem nešto što može zvučati neobično: naime, iskreno verujem da sam, pišući Jevanđelje po Isusu Hristu bio suviše mlad da bih napisao Ogled o slepilu, a između te dve knjige prošle su samo dve godine, ali sam takođe ubeđen da sam, završivši Ogled o slepilu, takođe bio suviše mlad da bih mogao napisati Sva imena. Nesumnjivo, svaki će čitalac imati svoje mišljenje, ali dozvolite i autoru da izrazi svoje. Mislim da u ovom romanu postoji put koji vodi u suštinu, i sad se ponovo vraćam na metaforu o kipu i kamenu. Kao da sam jednom zasvagda odustao od opisivanja kipa kako bih što dublje ušao u tamni kamen bića. Ogled o slepilu dešava se na jednom mestu gde žive ljudi koje je pogodila epidemija slepila i gurnula ih u tamu. U Svim imenima sve se dešava u duhu jedne osobe koja oseća potrebu da pronađe drugu osobu, i radnja celog romana ispletena je oko traganja. Kao što sam već rekao, žena neće biti pronađena, a neodoljiva potreba za traganjem i prepoznavanjem latentno je prisutna, na ovaj ili onaj način, u svim mojim knjigama. Zaborav je konačna smrt a ako se odupremo zaboravu, premda znamo da nije moguće sačuvati sve u sećanju, produžićemo život i imena osobama na koje mislimo, podariti im novu egzistenciju. Možda je to, na početku i na kraju, najvažniji zadatak svakog pisca.

Pećina

Jednog dana, na ulasku u Lisabon, gde sam se vraćao sa severa, ugledao sam, pored puta, veliki pano koji je najavljivao skorašnje otvaranje novog tržnog centra. Istog trenutka ukazala mi se slika jedne iskopine iz koje se uzdizala ogromna zgrada, s moćnim zidovima, kao kakvo džinovsko utvrđenje. Tako se u mojoj mašti rodila Pećina, vizija jednog mogućeg sveta, gde bi ljudi želeli da žive u unutrašnjosti istih tih trgovinskih grdosija koje im prodaju ono što im treba ili za šta veruju da im je potrebno. To je metafora života u razvijenim zemljama, ili onima koje to nisu, ali se zavaravaju jednim prividnim prosperitetom. To je i alegorija koja se zasniva na platonskom mitu, i zato epigraf na početku knjige glasi: „Kakav čudan prizor opisuješ i čudne zatočenike, Isti su kao mi.“ Pećina postavlja pitanje čitaocu: „Hoćemo li postati zatočenici Platonove Pećine, koji su verovali da su senke koje titraju po zidu istinska stvarnost. Hoćemo li živeti u svetu iluzija. Šta smo učinili sa svojim kritičkim smislom, s našim etičkim zahtevima, s našim dostojanstvom bića koja misle.“ Neka svako da svoj odgovor, a ja sam već dovoljno učinio time što sam konfrontirao vrednosti takozvane zapadne civilizacije, koje su nas donedavna vodile, ili se bar tako smatralo, s ovim sadašnjim vrednostima, za koje ne znam kuda nas vode. Ako, kao Valeri, možemo da kažemo da „sada znamo da smo mi, civilizacije, smrtni“, takođe možemo dodati da epoha Prosvetiteljstva ili Enciklopedije, u kojoj počinje kritičko mišljenje, ustupa mesto drugoj epohi čije odlike ne poznajemo, iako ponešto naslućujemo. Na primer, da će katedrale i univerziteti budućnosti biti trgovačke makro-površine ili audiovizuelni mikro-prostori, na čelu sa perfidnim tržištem koje će upravljati strastima i pomodnošću, oblicima i sadržajima, načelima i praksom. Kako u javnom životu, tako i u nečijem razgovoru sa samim sobom, ako ga bude, ako se to ne bude smatralo prizivanjem arhaičnih duhova sa otužno romantičnim natruhama.

Udvojeni čovek

I tako smo stigli do Udvojenog čoveka, priče o dvojici muškaraca, identičnih u svemu, što je opet tema kojoj se često vraćam: tema „drugog“. Međutim, ovde je razlika u tome što je taj drugi, u fizičkom pogledu, potpuno isti, što se sve čime se jedan odlikuje ponavlja u drugom, kao da se nalaze pred ogledalom, ali drugačijim od ogledala kojima se služimo, gde desna strana nije leva strana u ogledalu, kao da je u pitanju stravična halucinacija, gde su obe osobe zapravo jedna ista. Tertulijano Masimo Afonso je profesor istorije, Antonio Klaro je filmski glumac. Mogli su nikada i da se ne upoznaju, ali njihovi paralelni svetovi se sreću i nastaje tragedija. Kažem tragedija, iako su možda, od svih mojih romana, baš tu najprisutniji ironija i humor. Ponekad se čak javi i osmeh, ali osmeh koji izaziva nemir.

Često sam govorio o dve epizode iz svog života vezane za dve meni veoma drage osobe, za mog dedu i babu po majci. Pričao sam da su gajili svinje kako bi sastavili kraj s krajem; moj deda Žeronimo bio je pastir, baba Žozefa je vodila domaćinstvo i radila u polju. Bili su strašno siromašni, živeli u bednom kućerku gde je zimi vladala nepodnošljiva hladnoća. A oni, da bi sačuvali svoje „blago“, donosili bi u krevet po dva-tri najslabašnija prasenceta kako bi ih toplotom svojih tela očuvali u životu. Da su životinjice ostale napolju, u sklepanom svinjcu, sigurno bi umrle od studeni. Verovatno su mnogi drugi na ovom svetu činili ili čine to isto, ali meni se ta slika urezala u pamćenje, i zato je ponavljam. Druga priča koja me prati, i kojom ništa neću dodati onome što je već rečeno, jer znam da me je ona dovela do najdublje dubine, do samog srca kamena, takođe je vezana za moga dedu Žeronima. Sa sedamdeset dve ili tri godine doživeo je moždani udar, koji u početku nije delovao naročito opasno, ali su mu ipak preporučili da ode iz sela na lečenje, u bolnicu, u Lisabon. Već sam, do detalja, opisao da su živeli u ubogom kućerku, sa zemljanim podom i svega dve prostorije – kujnom i sobom – i okućnicom s nekoliko drveta, svinjcem, kokošinjcem i kavezom sa zečevima. Bilo je tu nekoliko maslina, smokvi i krušaka, što se obično viđa u svakom seoskom dvorištu. A onda je moj deda, dok su kola koja će ga odvesti na železničku stanicu čekala pred kapijom, otišao u dvorište da se oprosti od drveća, grlio jedno po jedno, i plakao. Taj stari pastir, okoreo, nepismen, nosio je u sebi čitavu riznicu osećanja, tako da je, predosetivši da se više neće vratiti kući, otišao da se oprosti od živih bića s kojima nikada nije razgovarao, koji naizgled ne osećaju, ali on je osećao, on je govorio, poznavao to drveće koje je za njega predstavljalo život, i rastajao se od njega kao da se rastaje od dece, ili od braće, ili od unuka. Moj deda nije razdvajao život od života, i premda se činilo da tek površno poima stvari, naposletku je pokazao da je pronikao u njihov svet.

Ovaj unuk, koji je i dalje unuk, uprkos poodmaklom dobu, koji je sada stariji nego što su oni tada bili, ovaj unuk, ponavljam, dok piše o babi i dedi, ne dozvoljava im da umru. Verujem da je to saznanje put koji vodi u srce kamena, gde je moj deda oduvek boravio, a da ja to nisam znao. I verujem da zbog toga pišem. ¶

(oprema i skraćenja redakcijska)