Oči u oči sa otvorenim srcem

Kako stvari stoje, srpski pacijenti bi uskoro mogli da dobiju još jednu alternativu za operaciju srca. Do kraja maja meseca Republički zavod za zdravstveno osiguranje bi trebalo da raspiše tender za kardiohirurške operacije. Učešće na tenderu najavila je makedonska bolnica za hirurške intervencije „Filip vtori“ („Filip drugi“), koju je prošle nedelje posetila grupa novinara iz Srbije.

JOD I ALKOHOL: Spolja gledano, „Filip drugi“ je nevidljiv, izgubljen u kvadratnim kilometrima betona nekadašnje vojne bolnice smeštene nedaleko od centra Skoplja.

Ova privatna klinika zapravo je podstanar ogromnog bolničkog kompleksa, skoro pa vršnjaka Vojnomedicinske akademije u Beogradu.

Međutim, za razliku od VMA, za kirijdžiju „Filipa drugog“ izgleda kao da je vreme stalo pre dvadeset godina. Lift za posetioce može da „povuče“ samo tri osobe. Na vožnju je čekalo nas desetoro, pa sam zaključila da je do trećeg sprata najbolje otići peške. Sivi zidovi, sivi podovi, miris dezinfekcionog sredstva i joda, prazni hodnici sa pokojim neraspakovanim aparatom i prljavim prozorima… Dok sam koračala tim hodnicima, imala sam tup bol u stomaku, osećala sam mučninu, znojili su mi se dlanovi, išlo mi se u WC… Posle lavirinta od hodnika i tačno 62 stepenika, došli smo do ogromnih staklenih vrata iza kojih počinje „Filip drugi“.

Narandžasti zidovi, plave, ljubičaste i zelene fotelje, pune čekaonice, miris pokošene trave, diskretna muzika, ljubazni i nasmejani ljudi.

Dr Tanja Anguševa nas upoznaje sa osobljem Odeljenja za dijagnostiku, a onda nas odvodi sprat niže, na Odeljenje za intenzivnu negu. I tamo miris pokošene trave. Dr Anguševa predstavlja svakog pacijenta. Među njima je jedan devedesetčetvorogodišnjak. „Do sada je imao tri operacije na našoj klinici, a ovoga puta operisan mu je rak ušne školjke“, objasnila je dr Anguševa i dodala da „Filip vtori“ nijednog pacijenta ne smatra beznadežnim slučajem. A onda je pitala ko želi u hiruršku salu. Odmah sam podigla ruku.

CIKLAMA PANTALONE: Dr Anguševa je nas petoro dobrovoljaca uputila u garderobu, rekla nam da ostanemo samo u donjem vešu, da skinemo nakit i da medicinska sestra odmah dolazi sa uniformama za nas. Simpatična plavuša je svakome donela po ciklama pantalone i belu tuniku na kratke rukave sa plavim, zelenim i ljubičastim konturama srca, čistim, mirisnim i „mekim k’o duša“ (designed by Calvin Klein). Tako odeveni prošetali smo do prostorije za dezinfekciju. Tu su nam rekli da izujemo plastične klompe koje smo dobili u garderobi i da ih ostavimo na odgovarajuću policu desna. Svaka polica je za određeni broj obuće. „Dr Mitrev ne voli nered“, rekla nam je medicinska sestra. Poslušno sam spustila plave (i izuzetno udobne) plastične klompe na policu sa oznakom „37“, a onda sam bosa stala u red da mi sestre stave kapicu i hiruršku masku. Pošto su mi pokrile kosu, nos i usta, u šake su mi sipale dezinfekcioni gel i rekli mi da dobro istrljam ruke.

Tu nije bio kraj „trijaži“. Pošto su mi i stopala poprskali dezinfekcionim sredstvom, preveli su me u sterilisani deo hodnika i rekli mi da sa police uzmem novi par, dezinfikovanih klompi koje su samo za šetnju po operacionom bloku. Hiljadu puta sam na TV-u gledala kako hirurzi peru ruke pre operacije, ali nikada to nisam radila. Prvo ide temeljno pranje penom, onda ispiranje, onda opet onaj dezinfekcioni gel (tog jutra sam posekla kažiprst na list hartije i svaki korak ove procedure mi je preseo). Posle petnaestak minuta ribanja bili smo spremni da uđemo u operacionu salu.

Klecnula su mi kolena. Ovo će biti moja prva operacija na otvorenom srcu.

Dlanovi su mi bili mokri, bubnjilo mi je u ušima, dah mi je ispod one maske bio vreo i maglio mi je naočare… Udahnula sam duboko i ušla u operacionu salu.

KAO U KNJIZI: Mislila sam da je muzika tokom operacija fora u filmovima. Ovde se stvarno slušala muzika – i to bluz. Mislila sam da će biti krvi do kolena. Zeleni čaršav prebačen preko pacijenta bio je skoro čist. Mislila sam da će rana biti od grla do pupka. Bila je dugačka jedva dvadeset centimetara. Mislila sam da je pacijent muškarac. Bila je žena. Simpatična 57-godišnja žena, sa kratkom kovrdžavom kosom i sklopljenim očima. Glavni hirurg i direktor bolnice „Filip vtori“, dr Žan Mitrev, me veselo pozdravio, pitao da li sam doručkovala i rekao mi da slobodno priđem anesteziologu. Put od ulaza u salu do anesteziologa nije duži od tri metra, ali moje noge su se vukle. Prošla sam pored stola sa hirurškim instrumentima (gomilom skalpela, hvataljki, iglodržača, pinceta i dve kuke). Bila sam ushićena i uplašena u isto vreme. Anesteziolog mi je džentlmenski pružio ruku i rekao mi da se slobodno popnem na metalno postolje na kome on stoji. Prihvatila sam njegovu ruku, a onda mi je rekao da slobodno mogu da se malo propnem i virnem u pacijenta.

„Ako sad padnem u nesvest“, pomislila sam, „pašću tačno preko ove nedužne žene, upropastiću operaciju i karijere svima prisutnima.“ Srećom, anesteziolog me istog momenta uhvatio za dezinfikovanu nadlakticu i pitao „Bojiš se krvi?“. „Znam da je kasno da to kažem, ali da“, pokajnički sam priznala. „Nema krvi“, rekao je. „Slobodno pogledaj, držim te čvrsto“. A onda sam prvi put zavirila u ljudsko biće.

Njeno telo iznutra izgledalo je kao u udžbeniku. Čisto i pregledno. Ružičasto-crvenkasto tkivo, sivkasto bele kosti grudnog koša, malo mišićavo srce i gomila cevčica. Iz usta joj je virila cev endotrahealnog tubusa, koji je omogućavao da ventilator – aparat – umesto nje obavlja mehanički deo procesa disanja. U nosu joj je bila cevčica koja je putovala do želuca sa zadatkom da prazni njegov sadržaj, dok je na ventilatoru. U dubokim venama na vratu bili su venski kateteri koji omogućavaju nadzor i merenje pritiska u neposrednoj blizini srca. Od otvorenog grudnog koša delio je paravan od plavog platna, pričvršćen metalnim hvataljkama (onim što liče na makaze).

Iza paravana zjapila je rupa dugačka dvadesetak i ne šira od petnaestak centimetara, omeđena retraktorom (nečim što liči na metalni ram, a funkcioniše kao mala horizontalna dizalica). Oko tog „rama“ bila je pomalo nabrana koža, a unutar njega bilo je ušuškano žućkasto-belo srce koje se s vremena na vreme polako odizalo i spuštalo, kao da uzdiše. Spretne ruke su vezivale konce postavljene kroz prirodni anulus (vezivnotkivni prsten na koji se hvataju srčani zalisci) i kroz anulus veštačkog zaliska koji me je neodoljivo podsetio na vratanca u obliku žetona za dečju tombolu koja se non-stop otvaraju i zatvaraju (u normalnim okolnostima, to rade oko 70 puta u minutu).

Zadržavam dah i hipnotisano gledam u mali razigrani „žetončić“. Muški glas mi objašnjava da sam na istom mestu pre osam godina mogla da gledam prvu ugradnju bajpasa na živom pacijentu, koji je odmah potom, ustao sa operacionog stola i sam došao do kreveta na intenzivnoj nezi. „Srećom, ova pacijentkinja spava“, prokomentarisala sam. Nisam baš sigurna da li bih mogla da budem pribrana dok gledam u oči nekoga kome upravo stavljaju bajpas. U tom trenutku, moja uspavana pacijentkinja se trgla. Na njenih trzaj ja sam reagovala skokom sa one metalne hoklice, pobegla u ćošak i očekivala nešto strašno. „Sve je pod kontrolom“, rekao je muški glas.

Tada sam osetila prodoran miris medicinskog alkohola. Oblio me hladan znoj. Srce mi je tuklo, a onda sam se sva naježila. Napolju je padala kiša. Kroz ogromne prozore mogla sam da vidim poljanu na kojoj će uskoro početi izgradnja nove zgrade bolnice „Filip Vtori“ sa devet operacionih sala i 200 bolničkih kreveta. „Dosta smo bili podstanari“, rekao je uz osmeh dr Žan Mitrev.

Ubrzo nakon toga izašla sam sa kolegama iz operacione sale.

Pacijentkinja sa kratkom kovrdžavom kosom je otvorila oči sat vremena kasnije.

Onaj „žetončić“ što su joj ugradili mogao bi, prema rečima hirurga, da joj potraje i do 50 godina, što znači da bi, tehnički gledano, mogla da bude mirna do 107 godine života.