O internetu se uči od predškolskog uzrasta

„Da li ste čuli za Prezi? Ovaj sjajan novi veb-servis na adresi www.prezi.com omogućava vam da sa nekoliko klikova mišem pravite uzbudljive, animirane i multimedijalne prezentacije pa ih potom prikazujete onlajn ili sa lokalne mašine. Moja supruga i ja smo saznali od njene sestričine. Ja sam internet konsultant, Tijana vlasnica marketinške agencije koja dosta radi veb, a njena sestričina Mina ima dvanaest godina“, kaže za nedeljnik „Vreme“ Miloje Sekulić, internet konsultant i ovogodišnji dobitnik nagrade na Web festu. „Ona pravi nakit i preko Fejsbuka ga pokazuje i nudi drugarima da ga kupe, a prezentacija u Preziju koju je uključila u svoj profil na Fejsu, koji vodi pod paskom svoje mame, pomaže joj u tome.“ Ovaj veb-servis, inače, ima više od pet miliona korisnika, a generalni direktori o njemu saznaju mahom od svoje dece, dodaje Sekulić.

foto: v. anđić

Statistički podaci u Srbiji pokazuju da 70 odsto ljudi koristi internet zbog društvenih mreža, a najveći deo te populacije su mladi. Zapravo, oko 500.000 Fejsbuk profila u Srbiji pripada mladima do 16 godina starosti.

„Mlađa deca uglavnom traže od roditelja da im otvore naloge na Fejsbuku da bi igrali igrice. Dva su osnovna faktora – vršnjački uticaj, jer svi u razredu imaju otvorene Fejsbuk profile pa će dete poželeti da ima svoj, makar da bi igralo igrice o kojima drugi pričaju; drugi faktor su sami roditelji – deca vide da i roditelji koriste Fejsbuk. Često ih roditelji prvo puste da se igraju na njihovim profilima, a onda im ubrzo oni sami otvore posebne dečje profile“, kaže u izjavi za „Vreme“ psihološkinja Nikolina Ljepava, asistent na katedri za psihologiju Univerziteta u Vindzoru u Kanadi.

Na Fejsbuku postoji starosna granica za pristup (više od 13 godina), ali prilikom pristupa ne traži se dokaz o godinama tako da je zloupotreba moguća. Često su roditelji ti koji deci otvaraju naloge, pa se postavlja etičko pitanje kršenja pravila.

„Imamo dva osnovna tipa zloupotrebe. Prvi se odnosi na kontakte sa nepoznatim ljudima i potencijalnim pedofilima predatorima koji na Fejsbuku traže žrtve lažno se predstavljajući. Drugi, ne manje opasan vid moguće viktimizacije na ovoj društvenoj mreži jeste vršnjačko nasilje u okviru koga žrtve javno mogu biti izvrgnute ruglu, ponižavane u takozvanim ‘hejt grupama’ (grupe koje se zovu ‘Svi mi koji mrzimo…’), mogu biti postavljene njihove kompromitujuće fotografije i video-klipovi ili im može biti preuzet ceo Fejsbuk nalog i zloupotrebljen postavljanjem lažnih statusa, slanjem poruka, četovanjem i sl.“, istakla je Ljepava.

Miloje Sekulić napominje da uloga roditelja danas nije samo da zaštiti dete od grabljivaca. „To jeste primarno i apsolutno je neophodno da se istreniraju deca da ne daju podatke o sebi na osnovu kojih bi mogla da budu locirana, a posebno ne da zakazuju i odlaze na sastanke sa nepoznatima. Na roditeljima je da odaberu, a klinci će ih rado slušati ako im se iskreno posvete i odvoje vreme za njih.“

No, jedino stalnom edukacijom moguće je preduprediti ovakve slučajeve. „Roditelji i nastavnici, ukoliko ne poznaju materiju, teško da mogu biti autoritet, i to je veliki problem. Zato je potrebna intenzivna i osmišljena edukacija i roditelja i nastavnog kadra u ovoj oblasti da bi oni mogli da prenesu deci to znanje. Ono što uvek savetujem jeste da se sa pričom o bezbednosti na internetu krene od predškolskog uzrasta. U tom periodu roditelj ima veći autoritet i može da utiče na dete, da ga upozna sa problemima“, upozorila je Ljepava.

Važno pitanje je i uticaj internet sadržaja na formiranje stavova i mišljenja kod male dece. Ljepava navodi da su deca u školskom uzrastu tek u procesu razvoja kritičkog i apstraktnog razmišljanja pa zato ono što vide na Fejsbuku može da utiče na to kako razmišljaju i kakve stavove formiraju. „Činjenica da neke Fejsbuk grupe problematičnih sadržaja i ciljeva imaju desetine hiljada članova, deci na primer može da ukaže na to da su takvo ponašanje i stavovi prihvatljivi. Ipak, ne bih posebno izdvajala Fejsbuk, jer je ceo internet pun različitih sadržaja koji mogu da utiču na decu, a zadatak roditelja je da saznaju šta im deca rade na internetu, da diskutuju o aktivnostima i sadržajima i upute ih kako da kritički procenjuju sadržaje do kojih dođu.“

Danas internet, a samim tim i društvene mreže, postaju sve više sredstvo za socijalizaciju dece. Lako je dete ostaviti pred računarom dok se gledaju TV „sapunice“, jer su deca naizgled bezbena zato što su u kući. Veliki broj roditelja i ne poseduje dovoljno znanja, a ni vremena, da bi mogli da upute dete kako da se ponaša na Fejsbuku. Time što su im pomogli da naprave profil smatraju da se njihov „posao“ tu završava, a deci ostaje da se sama snalaze.