U želji da na novi način pristupi socijalnoj državi i društvenoj pravičnosti, Edgar Koen, poznat kao advokat i aktivista u borbi protiv siromaštva, osmislio je plaćanje robe i usluga u alternativnoj valuti, vremenu. Predsednik društva Vremenski dolari SAD razvija svoju ideju ranih osamdesetih godina u Sjedinjenim Američkim Državama. Tako nastaju organizacije koje objedinjavaju ljude i njihova znanja i veštine. Do danas u toj zemlji deluje 100 ovakvih organizacija, a ukupno ih postoji oko 300 u 34 zemlje u svetu. Osnovna zamisao Edgara Koena bila je zapravo odgovor na smanjena ulaganja u socijalne programe tokom mandata američkog predsednika Ronalda Regana. U svojoj knjizi Nema više odbacivanja ljudi Koen piše: „Ako ne možemo više da imamo takvu vrstu novca, zašto ne osmislimo drugu vrstu novca koja će povezati ljude i probleme?“
Tako je u Americi 1995. institucionalizovana Vremenska banka, sa sedištem u Vašingtonu. Na računima u ovoj banci može se štedeti samo vreme. Svačiji sat vremena je podjednako vredan. Po ovom principu klijent Vremenske banke daje svoja znanja i veštine na raspolaganje.
Na ovaj način za sat vremena peglanja nečijeg veša može da se dobije sat vremena šetnje psa ili jedan sat pečenja kolača. U Vremenskoj banci mogu se razmeniti različite usluge. Od držanja časova stranog jezika, preko kursa salse do učenja veb-dizajna. Može to biti i sat polaganja keramičkih pločica u kupatilu ili učenja štrikanja, možda popravke kompjutera. U SAD član ove banke može „vremenskim dolarima“, kako se nazivaju sati za razmenu, da kupi čak konkretnu robu, kao što su hrana, odeća ili nameštaj.
Sistem je jednostavan. Kada se pruži usluga nekom od ostalih klijenata banke, na računu se pojavi odgovarajući broj sati u plusu. Kada se iskoristi nečija usluga, odgovarajući broj sati se odbije.
PODIVLJALI KAPITALIZAM: Cilj Vremenske banke je da gradi zajednicu koja na ekonomskom planu razmenjuje vreme i talenat. Mreže ljudi su jače od pojedinaca. Poruka ovog udruženja glasi da je važno poštovati ljude zbog onoga što oni trenutno jesu, a ne ukazivati im poštovanje zbog nečega što će možda postati jednog dana.
Ovakva ideja je pozitivno dočekana i u Velikoj Britaniji. Tamo za sada postoje 122 Vremenske banke. Njihova popularnost na Zapadu je velika, a približavaju se i postkomunističkim zemljama.
„Važno je da se ljudi povežu i nauče da žive u zajednici. Da u kriznim vremenima otkrivaju blagodeti samopomoći koja ne deluje po zakonima tržišne logike i podivljalog kapitalizma“, ovako su objasnili svoje viđenje Vremenske banke volonteri koji su odlučili da pomognu njenom opstanku u Sloveniji. Pokretanje ove banke u Sloveniji inicirao je Slavko Gaber, bivši ministar prosvete, koji je danas profesor na Pedagoškom fakultetu u Ljubljani. On je osnovao ovu neobičnu banku sa grupom studenata različitih fakulteta. Cilj im je „dobrovoljno povezivanje i saradnja otuđenih i obespravljenih individua“, prvo na lokalnom nivou, a zatim i šire.
Proteklih godina, otkako su u Sloveniji mnoge velike kompanije propale, na hiljade ljudi je izgubilo posao. Organizacije koje nude humanitarnu pomoć upozoravaju da četvrtina stanovništva živi ispod praga siromaštva, nasuprot nekolicini imućnih. Mnogo ljudi poseduje veštine i znanja koje mogu da pruže, ali potražnja na tržištu ne postoji. Vremenska banka doprinosi da svako iznese ono što može da ponudi i da to zaista bude iskorišćeno. Isto tako, ljudi koji žive sa izuzetno malim prihodima mogu zamenom određenih usluga da uštede određenu svotu novca. Pored siromašnih, uključuju se i stariji građani. Oni još mogu da doprinesu zajednici, ali im postojeći sistem to ne dozvoljava. Na ovaj način oni možda nađu pratnju do lekara, a pri tom dobiju šansu da sa nekim razgovaraju ili se sprijatelje.
Svako može da postane član. Mogu da se prijave i nezaposleni, kuvari, profesori ili inženjeri. Dovoljno je registrovati se na internet portalu Vremenske banke nakon čega se dobija račun.
Volonteri pomažu korisnicima da preko portala Vremenske banke vode evidenciju ponuđenih i utrošenih sati rada. Jednom mesečno organizuju se susreti korisnika, radi upoznavanja i bolje komunikacije u razmeni. Kada je reč o najtraženijim uslugama, uglavnom su to čuvanje dece, peglanje i čišćenje, časovi klavira i orgulja, prevoz, šetnja psa, učenje skijanja. Potražnja je usmerena na pravnu pomoć, električarske usluge, izradu nakita, konverzaciju na španskom, francuskom ili nemačkom jeziku.
NAŠE MALO MESTO: Kako „Njujork tajms“ piše o ovom sistemu razmene, njen cilj je da se od velikog grada napravi malo mesto, kao i da se povrati poštenje kod ljudi. Povezati ih i sprečiti konstantno otuđenje, uslovljeno upravo nedostatkom vremena. Po broju članova, najveća banka ovog tipa postoji u Njujorku. Iskustva Njujorčana koji su se oprobali u alternativnom monetarnom sistemu govore da pored koristi od razmene, ovde stiču kontakte sa ljudima i stvaraju nova prijateljstva.
Može se reći da Vremenska banka funkcioniše na staromodan način. Danas za popravku bojlera ili krečenje stana izdvajamo novac. „Vremenski dolari“ vraćaju stare vrednosti u prvi plan, kada bi sused za suseda uradio tako nešto. Time dolazi i do povezivanja ljudi, ne samo u smislu razmena usluga, već postoji mogućnost stvaranja socijalnog kapitala. Nakon toga i odgovornih građana.
Vremenska banka nije ipak usamljena kada su ideje razmene u pitanju. U Poljskoj je spontano nastala i takozvana Banka sati. Ona radi po istom principu. Ali, ideja je potekla od grupe roditelja koji nisu imali kome da ostave decu na čuvanje.
„Uložite u banku svoje vreme i veštine, višestruko će vam se isplatiti“, parola je ove Banke sati u Krakovu, u koju se umesto novca ulažu i sa računa podižu usluge.
„Prvih godinu dana banka je bila pilot-projekat, a pošto se dobro pokazala, pomislili smo da možemo da je proširimo van našeg roditeljskog kruga“, rekla je za dnevnik „Gazeta viborča“ portparolka projekta Eva Bolinjska.
Pomogla su sredstva iz fondova Evropske unije te danas svaki punoletni Poljak koji nije kažnjavan i prihvata principe banke, posle uvodnog intervjua i uz preporuku dva klijenta, može u njoj da otvori račun.
Klijenti sami brinu da na računu ne odu u minus.
Prva Poljska banka sati samo je jedna u nizu sličnih inicijativa u kojima ljudi nastoje da se zapravo suprotstave komercijalnom sektoru.
PRAVO VREME DOLAZI: Na Zapadu su ovi vidovi poslovanja odavno prihvaćeni. Borba protiv modernog kapitalizma ogleda se i u sve češćem samorganizovanju. Tako su i u Evropu stigli bazari nepotrebne robe, gde ljudi razmenjuju stare stvari, ili klubovi u kojima više ljudi koristi jedan automobil dok se troškovi održavanja dele. Takođe, postoji i internet portal gde se ljudi organizuju za zajednički prevoz do određenog mesta.
Američki magazin „Jes!“ u članku o Vremenskoj banci navodi da je „ovo ideja čije vreme tek dolazi“. Često se ovakve ideje zagube negde između malo vremena, i premalo para. Iako se samo treba setiti da je vreme zapravo neprocenjivo i da ga niko nema na pretek.
U Srbiji još nije razvijen nijedan sistem poput ovih. Međutim, brojne manifestacije u poslednje vreme podstiču ljude na razmišljanje. Neke akcije pozivaju na recilkiranje određenih vrsta predmeta, a već se postepeno javljaju i dani dobre stare trampe. U okviru festivala „Mikser“ ove godine je, na primer, organizovan dan trampe, prvog aprila. Nazvan je „Trampilili“. Na ovom događaju je svako ko je doneo stari deo računara mogao da dobije tanjir pasulja. U fokusu trampe bili su polovni delovi računara koji će biti sklopljeni u upotrebljive računare i donirani osnovnim školama. Svi neupotrebljivi delovi biće reciklirani. Pored računarskih delova učesnici su mogli da donesu i knjige, odeću, igračke, ukrase za kuću koje su mogli da trampe za neki drugi komad koji će poneti sa ovog događaja. Slično ovome, u Domu omladine se od februara ove godine, svakog meseca organizuje i program „Razno zarazno“, čija je osnovna zamisao razmena ideja i kreativnosti, polovnih i ručno izrađenih predmeta, garderobe, nameštaja, nakita. Takođe, postoji i pojam „besplatne radnje“. To je mesto poklanjanja i razmene starih stvari. Funkcioniše tako što ljudi koji imaju viška starih stvari, donose ih u „besplatnu radnju“, umesto da ih bace u kontejner. Prvu ovakvu radnju „Weggeefwinkel“ otvorio je u Lajdenu, u Holandiji, jedan anarhistički kolektiv pod sloganom: „Sreća nije na prodaju“. Slogan pokreta „besplatnih radnji“ je vremenom postao: „Ima dovoljno za svačije potrebe, ali ne i za svačiju pohlepu“, što su reči Mahatme Gandija. U Beogradu je postojala „besplatna radnja“ koju je vodio Stani pani kolektiv. Međutim, sa prestankom rada udruženja nestala je i radnja.
