U ovo vreme skučene komunikacije rado se sećamo onih drugačijih, kad je Beograd obilovao gostovanjima svetski relevantnih znamenitosti. Tako je avgusta 1976. godine, u saradnji sa Baltimorskim muzejom likovnih umetnosti i vladom Sjedinjenih Američkih Država, u Muzeju savremene umetnosti prikazana izložba „200 godina američkog slikarstva“. Tadašnji američki predsednik Džerald R. Ford želeo je da povodom proslave dvestogodišnjice Sjedinjenih Država ova monumentalna zbirka bude prikazana u Evropi. Beograd je tada bio nezaobilazan toponim.
Autori izložbe su odlučili da istaknu portretiste, a odlučili su se za Gilberta Stjuarta, Džona Singltona Koplija, Čarlsa Vilsona Pila, Ralfa Erla, kao i za mlađe autore – Tomasa Salija, Meri Kasat, Džona Singera, Endija Vorhola. Jedan od najautentičnijih izloženih portreta bilo je ulje na platnu Portret Džordža Vašingtona Gilberta Stujarta. Najpoznatiji američki portretista rodio se u Njuportu, životni put ga je od rudnika uglja odveo neposredno pred Američki rat za nezavisnost u Englesku, u atelje Bendžamina Vesta. Kada se vratio u Ameriku, njegov atelje je uvek bio na ivici finansijskog sloma, ali uvek otvoren za mlade slikare kojima je nesebično delio svoje znanje. Predsednik Vašington je Stjuartu pozirao 1795. i dva puta 1796. godine, pa su tada nastala tri portreta. Portret koji su videli Beograđani bio je kopija portreta iz američkog Atheneuma, a vrednost te slike u Americi nadilazi relikvijski značaj.
U drugoj četvrtini 19. veka pejzaž počinje da bude tema interesovanja Amerikanaca, a na izložbi su ga reprezentovale slike Ašera Djurenta Katerskilski klanac i Tomasa Koula San o Arkadiji. Faza pejzaža dočarana je i u kompoziciji Rađanje sunca u Josemitskoj dolini Alberta Birstata, prvog slikara koji je preneo na platno čudesne prizore Stenovitih planina i kalifornijske Josemitske doline u Sijera Nevadi. Njegova dela izazvala su senzaciju u Americi, ali što je još značajnije, skrenula su pažnju ostalom svetu na lepotu Amerike, koja je mnogima tada mahom bila nepoznata. Na vrhuncu karijere Birstat je stekao velika priznanja, a njegova dela dostigla su veću cenu od dela ijednog američkog slikara do tada. Svetsko interesovanje za Birstata doživelo je svoj pad pojavom novih, uticajnih slikara iz Francuske krajem 19. veka. Nekih dvadesetak godina kasnije, taj uticaj će biti presudan za novi ešalon američkih slikara poput Džona Slouna. Iako nikada nije putovao van Amerike, njegova slika Šesta avenija i Trideseta ulica veoma je bliska kičici i tonovima Hanrajevih pariskih pejzaža.
Džekson Polok, ljubimac Pegi Gugenhajm, u Beogradu je reprezentovan kolažem, sa uljem i sitnim šljunkom na platnu nazvanom Morska mena. Iako se smatrao njujorškim slikarom, Polokovi koreni su u pariskoj školi. Divio se Pikasu i Mirou, i brzo je kičicu zamenio prosipanjem boje po platnu dopuštajući da se akcija i gest stvaraju specifičnim ritmovima. Jednom prilikom je izjavio: „Moja slika ne dolazi sa štafelaja… Ja se na podu mnogo bolje osećam, jer tako mogu da hodam oko nje, da radim sa sve četiri strane, i bukvalno rečeno da budem u samoj slici.“ Polok je postao uzor drugoj generaciji apstraktnih ekspresionista, poput Helen Frenkentaler, koja je polažući nepreparirano platno na pod postizala da joj slika bude mekša i delikatnija nego kod plahovitog Poloka.
Muzej savremene umetnosti krasila je i slika Bez naslova Marka Rotkea iz 1960. Mirna slika, u kojoj pomoću boja i jednostavnih formi ostvaruje dubinu prostora. De Kuningove Dve žene su asimilovale ženske likove kao na reklamama iz pedesetih godina. De Kuning, predstavnik slikara akcije, proslavio se nizom slika žena koje je stvarao više od jedne decenije.
Endi Vorhol je očarao publiku sa Srebrnom Liz, kombinacijom njegove fasciniranosti teatralnom izveštačenošću filmske zvezde Elizabet Tejlor i njegove očaranosti srebrnom bojom. Vorhol, jedan od osnivača pop-arta, uspeo je da svojom napadnošću i drečavim bojama stvori neke od najimpresivnijih i najnezaboravnijih slika američkog života šezdesetih godina. Svoj atelje nazvao je fabrikom, a kao što je Džekson Polok za sebe izjavio „ja sam priroda“, Vorhol je za sebe rekao „ja sam mašina“.
Druga izložba američkog slikarstva sedamdesetih godina održana je na istom mestu tri godine kasnije. Nacionalni Novi muzej iz Njujorka je u saradnji sa Muzejom savremene umetnosti prikazao Beogradu dela iz sedamdesetih godina prošlog veka.
Ova faza američkog slikarstva zbog mnoštva stilova, senzibiliteta, izvora, tehnika i stavova nije mogla da se kategoriše, pa je sloboda kojom je izložba disala bila izrazito otrežnjujuća i upečatljiva. Deceniju je obeležilo napuštanje jednostavnih, primarnih formi u slikarstvu, i s tim u vezi osećaj da u njemu nema glavne struje ili stila. Do tada se smatralo da značajna dela moraju da budu velikih dimenzija, a u sedamdesetim su prihvaćene slike malog formata, sa naglašenom ličnom notom. Slikarstvo se tada izmeštalo iz glavnih metropola i neki od najpoznatijih i najcenjenijih umetnika počinju da stvaraju i žive u malim gradovima saveznih država Teksas, Luizijana i Ilinoj. Brojni tadašnji slikari poput Nikolasa Afrikana, Terija Alena, Rona Gorčova, Roberta Gordija, Suzan Rotenburg, Džoan Snajder i mnogih drugih, svojom hrabrošću odškrinuli su vrata budućim slikarima, a benefite tih plodova slobodno možemo reći ubiraju i današnje generacije. Nemali broj njihovih naslednika i te kako je uspeo da iskoristi datu im slobodu, poput Žan-Mišela Baskijata, koji doduše svoju slavu za života nije doživeo.
Poslovica kaže da neznanje rađa strah, a da li ga išta razlaže jače od umetnosti? Koliko bi nam dobro došao još poneki američki slikarski karavan, baš danas kada je kultura skrajnuta, a Beograd se grčevito bori da u naletu parohijalizma zadrži svoj nekadašnji kosmopolitski sjaj.
