Zamislite sledeću situaciju: mlada, ambiciozna vaspitačica u potrazi za prvim poslom u struci. Konačno stiže i taj dan. Stupa u već uhodan kolektiv u kome tek treba da stekne radno iskustvo i primeni znanje stečeno na fakultetu. Pripravnički staž traje godinu dana. Prvi kontakt sa decom potvrđuje njene kvalitete. Deca osećaju njenu posvećenost i ljubav, i uzvraćaju joj istom merom. Njen pristup poslu odlikuje se inventivnošću. Organizuje muzičke radionice, postavlja naprednije standarde u komunikaciji sa decom i posvećuje im puno radno vreme ispunjeno kvalitetnim sadržajem. S druge strane, starijim koleginicama, naviknutim na „cigara & kafa“ ritam rada, to ne ide u prilog. Ubrzo u priču ulazi i nečija „prijateljica, snaja il’ kuma“ sa friškom diplomom i spremnošću da prihvati „kakvagodbila“ pravila igre. Oko naše vaspitačice počinje da se plete mreža u vidu raznih smicalica, ogovaranja, širenja glasina o njenoj nestručnosti među roditeljima, zlonamernog ophođenja i nepoštovanja. Nadređena koleginica joj „dobronamerno“ savetuje da pređe u drugi vrtić ili će u protivnom ostati bez njene podrške. Profesionalna i ljudska etika mlade vaspitačice ne dozvoljava joj da pristane na takvu vrstu ucene. To bi značilo izneveriti dečje poverenje i pogaziti uloženi trud. Pritisak, međutim, postaje nepodnošljiv. Posle godinu i po dana plakanja, nerviranja i preispitivanja sebe, povlači se iz neravnopravne borbe. Shvata da u toj prljavoj igri kolektiv ne preza ni od čega. Jedan namerno popušten zavrtanj na dečjem ormariću bio bi dovoljan da ugrozi bezbednost njene dece, kao i njenu licencu vaspitačice. Daje otkaz. Sada je na birou.
Zvuči poznato, zar ne? U svetu, a odskora i kod nas, ovakve pojave se nazivaju mobingom. Mobbing (psihološki teror, psihičko zlostavljanje) predstavlja specifičan oblik destruktivnog ponašanja na radnom mestu. U takvim slučajevima jedna osoba ili čitava grupa, duže vreme sistematski psihički, moralno i emotivno zlostavlja i ponižava druge, s ciljem ugrožavanja njihovog ugleda, časti, dostojanstva i integriteta. Učestalost ove pojave, s jedne strane i opšta neinformisanost o pravima i obavezama o bezbednosti i zdravlja na radu s druge, predstavlja veliki problem na putu ka uspostavljanju normalnih i humanijih standarda rada.
ZAKON BEZ EFEKTA: Aleksandar Ilić, stručnjak za bezbednost i zdravlje na radu, ističe da je pojam „mobing“ kod nas potpuno nepoznat. Prema podacima ankete sprovedene na uzorku od 12.000 zaposlenih, većina ispitanika ne zna šta znači taj termin. Uz pomoć Međunarodne organizacije rada, Fondacije „Fridrih Ebert“ i Sindikata UGS-a Nezavisnost, počela je edukacija zaposlenih o mobingu. „Kada se objasni šta je sve mobing, oko 90 odsto zaposlenih prepoznaje ovu pojavu, odnosno odmah imaju primer, lični ili iz svoje radne sredine. Pre edukacije, ovaj termin ne prepoznaje čak 98 odsto zaposlenih“, kaže Ilić, koji je dosad održao 102 edukacije u raznim gradovima i preduzećima.
Sagovornik „Vremena“ bio je uključen u pripremu novog zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, o kome kaže da, iako je urađen po direktivama EU-a, štiti zaposlene samo od fizičkih, a ne i od psihičkih povreda. Prema njegovim rečima, u našem krivičnom i prekršajnom zakonu ne postoji termin „mobing“ pa, samim tim, žrtva ne može sudskim putem da ostvari svoja prava. Veoma stidljivo je u Zakonu o radu navedena pojava seksualnog uznemiravanja, ali bez konkretnih kazni i koraka koje žrtva može da učini u tim situacijama. Tačnije, ne postoji instrument za kažnjavanje počinilaca. O drugim vidovima mobinga, ni u tom ni u bilo kom zakonu nema ni slova.
Po njegovom mišljenju, u rešavanje ovog problema potrebno je uključiti stručnjake različitih profila: psihologe, službu medicine rada, pravnike, inspekciju rada… „Pojava ima i sociološki karakter jer se problemi izazvani ovom vrstom psihoterora prenose na porodicu i na okolinu. Pored psihologa, medicine rada i psihijatara, i pravnici treba da pomognu žrtvi da problem reši sudskim putem. Veoma veliku ulogu ima okruženje, kolege s posla koje su u prilici da vide ovu pojavu i da žrtvi pomognu u početnoj fazi“, zaključuje Ilić.
Predstavnik UGS-a Nezavisnost iz Zrenjanina Zoran Eremić sa sindikalnog aspekta otkriva da mobing postoji na svim radnim mestima, ali je prikriven. Pre godinu dana, usvojena je zakonska regulativa o bezbednosti i zdravlju na radu koja na neki način obuhvata ovaj problem. Nažalost, ne postoji mogućnost njene potpune primene, zbog toga što Vlada Srbije nije donela uredbu o aktu o proceni rizika na poslovima i radnim mestima. Iskustva govore da se radnici obično ne obraćaju ni inspekciji ni medicini rada. Razlozi za to su neefikasnost ovih službi, dugi sudski postupci i posledice koje radnici mogu trpeti na radnom mestu.
DOMAĆA I STRANA ŠIKANA: Uočljiva je razlika između stranih i domaćih vlasnika preduzeća u Srbiji. Eremić kaže da je praksa pokazala da su u preduzećima u kojima su većinski vlasnici strane kompanije, za razliku od domaćih firmi, međuljudski odnosi i socijalni dijalog na visokom nivou. Kao pozitivan primer navodi francusko preduzeće LeBelier iz Kikinde. Nepravilnosti kojih je u početku bilo uspešno su rešene dijalogom između vlasnika i sindikata. Problem je postojao i u preduzeću Ital textil import. Firma ima italijanskog vlasnika, ali i domaćeg upravnika koji je primoravao radnike da rade zaredom po dve smene, bez najave i dogovora. Sindikat Nezavisnost je preko Međunarodne organizacije rada obavestio vlasnika u Italiji o ovom problemu, posle čega se stanje popravilo.
Kao loš primer, Eremić navodi zrenjaninsko preduzeće Autobanat. „Dolasku novog vlasnika na čelo firme prethodio je štrajk Samostalnog sindikata i ‘kućnog’ sindikata Zajedno, najavljen samo na oglasnoj tabli, čime nije poštovana zakonska forma. Njihov jedini ‘socijalni’ zahtev bio je postavljanje novog rukovodstva. Prvo što je novi vlasnik počeo da radi bilo je obračunavanje sa sindikatom Nezavisnost. Od 400 članova ostalo je samo 100. Novopostavljena ‘unutrašnja kontrola’ preduzeća, neka vrsta ličnog obezbeđenja, išla je bukvalno od čoveka do čoveka, presretala ih u kućama, po baštama i u gradu. Prećeno im je direktno i postavljen im je izbor – sindikat ili posao. Uzeli smo izjave o pretnjama od petoro radnika i podneli ih javnom tužiocu“, kaže Eremić.
Vera Kondić, stručna saradnica UGS-a Nezavisnost, psihološkinja je po struci koja se profesionalno bavi problemom mobinga i predupređenjem takve vrste odnosa. Ona kaže da je problem najvidljiviji u preduzećima u fazi privatizacije. Najugroženiji su tehnološki viškovi, odnosno kadar koji je u novoj sistematizaciji posla postao nepoželjan. Najčešće joj se za pomoć obraćaju članovi sindikata koji su prepoznali psihičko maltretiranje na radnom mestu. Njen posao je saniranje posledica mobinga, koji ponekad traje godinama.
TORTURA I SMRT: Najdrastičniji u njenoj karijeri bio je slučaj 32-godišnje devojke S.S. koji se tragično završio. S.S. je radila kao daktilografkinja u jednom društvenom preduzeću. Budući da su razna dokumenta prolazila kroz njene ruke, otkrila je finansijske malverzacije svog šefa. Kada je to obelodanila pred kolektivom, ubrzo počinje neviđen pritisak. Svaki posao koji je uradila, prema šefovom mišljenju, nije bio zadovoljavajući. Jedan od najočiglednijih primera bio je na prvi pogled veoma banalan – šef je insistirao na kucanju znakova interpunkcije određene veličine. „Ova tačka mora da bude veća!“, često je govorio i po ko zna koji put je vraćao da ispravi ono što je uradila po njegovim uputstvima. Naravno, bilo je i drugih vrsta presije: ogovaranje, nipodaštavanje pred kolegama, zadavanje zadataka koje nije mogla da ispuni… Jasno joj je stavljano do znanja da je nepoželjna. Kroz nekoliko godina prebačena je na radno mesto čistačice i kafe-kuvarice. Nažalost, niko od kolega nije stao u njenu odbranu, štaviše niko nije njenu agoniju ni uzimao za ozbiljno. Još gore, ni porodica nije shvatala težinu njenih problema niti je stala u njenu zaštitu. Naprotiv, svojim stavom još više su je gurali u depresiju i osećanje krivice. Ovakvo stanje stalne psihičke torture, pred kojim su svi zatvarali oči, trajalo je oko četiri godine. Za to vreme devojka je drastično izgubila na težini, a psihičko stanje joj se pogoršalo. Kada je ovaj slučaj stigao do Kondićeve, uz pratnju policije otišla je da poseti S.S. Zatekla ju je u veoma lošem psihičkom i fizičkom stanju, obolelu od tuberkuloze i psihoze, sklupčanu u uglu tamne i memljive sobe. Kondićeva se njome bavila četiri godine, pokušavajući da joj povrati samopouzdanje i volju. Devojčino psihičko stanje je, međutim, bilo toliko narušeno da je preminula usled bolesti i iscrpljenosti.
Na radnika N.N., pošto se zamerio rukovodiocu, počinju pritisci. Nadređeni mu je davao besmislene radne zadatke i na razne druge načine mu je rad činio nepodnošljivim, navodeći ga na davanje otkaza. U petak uveče ga je obaveštavao da mora da radi u subotu ujutru. Menjao bi mu raspored smena, tražio od njega da radi dve spojene smene i slično. Ni N.N. nije imao podršku kolega. Pritiske je trpeo nekoliko godina, dok nije prelomio i sve u lice sasuo moberu – i dao otkaz. Kako objašnjava Kondićeva, takav epilog je najčešći, a mober ostaje nekažnjen. Samim tim što zakon ne propisuje sankcije u slučajevima mobinga, on predstavlja idealno oruđe za vršenje pritiska.
Kondićeva kaže da istraživanja pokazuju da su najčešće žrtve mobinga dobrodušne, trpeljive i nekonfliktne osobe, bez snage i volje da se suprotstave moberu. Ipak, nema strogih pravila. Prisutan je u svim oblastima privrede i društva, bez obzira na godine, stručnu spremu, pol… Potencijalna žrtva mora moberu staviti do znanja da ga se ne plaši, da potraži podršku i da javno govori o tome. Najvažnija je dobra informisanost kako bi se mobing prepoznao, kao i građenje strategije suprotstavljanja. Po njenim rečima, bitno je problem uočiti pre nego što se uzdrma psihička struktura žrtve. Ona obično traži pomoć stručnjaka tek kada joj je duh slomljen, stoga je važno prepoznati mobing kao uzrok problema. U suprotnom se dešava da neuropsihijatar uspostavi pogrešnu dijagnozu, a žrtvi prepiše lekove. Tako se pravi problem „gura pod tepih“, a žrtva ulazi u još težu fazu; oseća se izgubljenom, nemotivisanom, depresivnom i agonija se produžava. U ovakvim slučajevima, žrtva mobinga zavisi od stručnosti i „potkovanosti“ lekara.
INSTITUCIONALNO: I Kondićeva ističe da se u Srbiji, zasad, niko ozbiljno ne bavi ovim problemom. Zato je, zajedno sa Aleksandrom Ilićem i još nekoliko svojih kolega i stručnjaka, osnovala nevladinu organizaciju „Stop mobbing“, koja uskoro počinje s radom.
Uprava za bezbednost i zdravlje na radu se u okviru humanizacije rada, pojava koje utiču na zdravlje zaposlenih, bolesti u vezi sa radom, bavi i problemom mobinga. Ovo telo vrši nadzor, licencira stručna lica i vrši edukacije. Vera Božić-Tefalt, direktorka Uprave, ocenjuje da je trenutno stanje prilično loše jer su postojeći problemi dugo bili marginalizovani. Kako je rekla, naša zemlja mora da uči iz evropskih iskustava. „Usaglašavanje i standardizacija zakonskih akata, u skladu sa direktivom 391 EU-a rezultirale su izradom novog zakona o radu. Po njemu, poslodavac je na vrhu piramide odgovornosti“, kaže naša sagovornica. „Zakon propisuje nivo obaveza ispod kojeg se ne sme ići. Prevencija je u ovoj oblasti najbitnija, a ona se ostvaruje preko procene rizika za svako radno mesto u toj radnoj okolini.“
Po njenoj oceni, važno je uvođenje jasnih pravila i za poslodavce i za radnike. Vrednost tih pravila moraju shvatiti obe strane u socijalnom dijalogu, što se može postići edukacijom o bezbednosti i zdravlju na radu. Neophodna je i aktivnija uloga medicine rada; na primer u poslovima kategorizacije bolesti u vezi sa radom. Važnu funkciju ima i inspekcija rada, koja kontroliše i kažnjava po novim, mnogo strožim propisima. Kako ističe, na kraju tog lanca nalazi se sudstvo, a tu se uočavaju najveći propusti, što onemogućava dobro funkcionisanje celokupnog sistema.
ĐAČKO DOBA: Podvrsta mobinga je i buling, što se kod nas prevodi kao vršnjačko nasilje u školskim sredinama. Unicefovo istraživanje o stopi nasilja u našim školama pokazalo je izuzetno zabrinjavajuće podatke. Nevenka Kraguljac, pedagoškinja u beogradskoj Osnovnoj školi „Filip Filipović“, kaže da je pored fizičkog veoma izraženo i verbalno nasilje, prema kome je naše društvo izuzetno tolerantno. Ističe da verbalno nasilje i te kako vređa osobu, ponižava je i ostavlja posledice. Istraživanje je pokazalo da deca koja su agresivna, uglavnom i trpe nasilje u porodici ili bližoj okolini. Jedan od ključnih problema su upravo odrasli koji predstavljaju loše uzore. Ranije je bilo dosta predrasuda o tome ko su žrtve nasilja. Uglavnom su se isticala deca nižeg socijalnog statusa, iz problematičnih porodica, novopridošli učenici, deca koja ne znaju jezik, ona sa hendikepom… Verovalo se da slabiji, emotivniji ili oni koji se izdvajaju imaju veće predispozicije da postanu žrtve. Istraživanja, međutim, pokazuju da svako dete u određenom momentu može postati žrtva vršnjačkog nasilja. Jedan od važnih faktora za prevazilaženje ovih problema je razvijanje veština komunikacije.
Žrtve nasilja mogu da budu i nastavnici, ukazala je Miroslava Marjanović, psihološkinja u Osnovnoj školi „Branko Radičević“ iz Pančeva. Nastavnike uglavnom verbalno napadaju učenici i njihovi roditelji. Nekada su prosvetni radnici imali neprikosnoven autoritet, ali ne na osnovu stručnosti ili rezultata, a kažnjavanja učenika bila su uobičajena i često surova. Danas je klima nešto drugačija. Većina nastavnog kadra se ne ponaša tako, a i sama deca su upućenija u svoja prava. Nekim predavačima još nije jasno da se autoritet izgrađuje i stiče na osnovu znanja i odnosa sa decom. Sa takvim nastavnicima učenici se često opravdano sukobljavaju, braneći svoju ličnost. Roditelji, takođe, često prave probleme, napadajući predavače, ali i tuđu decu. Kada je reč o bulingu, Marjanovićeva kaže da je za dečake tipično fizičko nasilje, a za devojčice svađa, ogovaranje i isključivanje iz grupe.
„Igre“ koje obično upražnjavaju dečaci često mogu da budu vrlo surove i nasilne. „Krvavi dinar“ se igra sa što većom kovanom novčanicom, najčešće od dvadeset dinara. Učesnici zavrte svoj dinar po stolu i čekaju čiji će prvi da se zaustavi. Gubitnik se kažnjava tako što postavi stegnutu pesnicu na sto, a ostali ga gađaju ispucavajući što jače svoje metalce po stolu. Posledica je izranjavljena i raskrvarena ruka. U igri „Gomila mesa“ jedno dete se gurne ili baci na pod, a ostali skaču preko njega. Prošle godine se desilo da su jednom detetu konstatovane povrede bubrega. Devojčice su sklonije verbalnom nasilju, poput širenja laži, što je takođe bolno jer deca ne znaju kako da se bore sa tim.
KRUG NASILJA: Psihološkinja ističe da se u dobro uređenoj školi deca obraćaju učiteljima, psihologu ili pedagogu kada imaju neki problem. Čest je slučaj da za problem prvo saznaju roditelji, pa oni obaveste nekoga od njih. Lažnog prijavljivanja nema, jedino ima preuveličanih slučajeva. Učenici se uvek obraćaju sa nekim povodom. „Naša škola je uključena u akciju ‘Moja škola – škola bez nasilja’. Do uključivanja u projekat nismo se dublje bavili ovim problemom. Imali smo mrežu zaštite, gde smo đake savetovali kome da se obrate, da sporove rešavaju razgovorom i sl. Sada imamo sliku stanja ostvarenu putem ankete sprovedene među đacima i zaposlenima u školi“, kaže Miroslava Marjanović. „Još je rano da govorimo o rezultatima i nekakvom opštem napretku. Ipak, deo kolektiva ističe da se edukacija pokazala kao korisna u praktičnom rešavanju sukoba i problema.“
Dobrivoje Radovanović, dekan Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, objašnjava da postoji kauzalna veza između poremećenih međuljudskih odnosa u vidu raznih oblika zlostavljanja dece i njihovog eventualnog kriminalnog usmerenja. „Kada je zlostavljano, dete će u 90 odsto slučajeva krenuti putem kriminala. Seksualno zlostavljana deca sklona su veoma teškim oblicima kriminalnog ponašanja, a teško seksualno zlostavljanje dovodi i do pojava serijskih zločinaca“, ističe Radovanović.
U situacijama vršnjačkog nasilja mogu se prepoznati dve tipične strane. Jednu čine oni skloni nasilju, koji će konstantno maltretirati svoje okruženje, a drugu čine oni nad kojima se nasilje sprovodi. „Hiperkinetička deca (bully) često su sklona vršenju nasilja nad svojim vršnjacima. Ona će vrlo verovatno, ukoliko ne usledi pravovremena i adekvatna reakcija roditelja i vaspitača, pokazati znake psihopatije i kriminalnog ponašanja. Kao drugu stranu, unutar dečjih zajednica – škole, internati, domovi – prepoznajemo marginalizovanu decu. Ona mogu biti obeležena po svim kriterijumima različitosti, ali to nije uvek slučaj“, kaže Radovanović. „Kod njih se, takođe, mogu javiti kriminalne aktivnosti kao posledica želje da budu poštovani u okruženju. U takvim slučajevima je česta depersonalizacija dece, prosvetni radnici ih guše umesto da im pomognu. Tada deca abreaguju putem kriminala, tj. na taj način pokušavaju da izraze sebe. Indikativno je i bežanje od kuće, jer se u 9-10 odsto takvih slučajeva javlja kriminal… Greške onda ponavljaju i državni organi, policija i drugi, kada obeležavaju te mlade ljude. Rešenja takvih problema moraju se tražiti kroz stručni rad u malim grupama.“
Nasilje u kući, psovanje na ulici, tuča u školi i maltretiranje na poslu svima su vrlo dobro poznati. Svako dete zna da je „batina iz raja izašla“, svaka žena „ko je gazda u kući“, svaki radnik ko je taj ko „udara šakom o sto“, a kada se takvoj tradiciji doda opšti princip „lova u mutnom“, problem kao što je mobing deluje na prvi pogled beznačajno i bezazleno. Ipak, ova vrsta tihog i perfidnog nasilja nije nimalo naivna i može biti direktno odgovorna za ozbiljne posledice. Svakodnevne, sitne, nevidljive neprijatnosti na poslu i u školi mogu se lako pretvoriti u stres koji se dalje razvija u psihofizičke bolesti, a u najtežim slučajevima epilog može biti tragičan. Prepoznavanje mobinga kao ozbiljnog problema u međuljudskim odnosima zasigurno bi bio jedan od prvih dobrih znakova kolektivnog osvešćivanja. Punoletstvo ovog društva bilo bi potvrđeno podizanjem nivoa komunikacije i trajnim odbacivanjem nasilja kao prihvaćenog modela ponašanja.
Termin
Reč „mobing“ izvedena je od engleskog glagola „to mob“, što znači nasrnuti u masi, navaliti na nekoga, i imenice „mob“, što znači rulja, gomila, ološ. Nemački psihijatar Hajnc Lajman, koji je osamdesetih godina prošlog veka počeo da se bavi mobingom u radnim kolektivima, preuzeo je ovaj termin iz prirodnih nauka, koristeći istraživanja austrijskog biologa Konrada Lorenca, koji je mobingom nazivao određene pojave u životinjskom svetu, kao i psihološka istraživanja o nasilju u školskim kolektivima, tzv. bullying – maltretiranje, mučenje, zastrašivanje.
Mobing sa svih strana
Vertikalnim mobingom naziva se maltretiranje po poslovnoj hijerarhijskoj lestvici. Kada je usmeren „odozgo nadole“, odnosno kada pretpostavljeni teroriše određenog radnika ili više njih, naziva se bossing. Po istraživanjima u EU-u, bosing se događa u 55 odsto slučajeva. Maltretiranje „odozdo nagore“, kad radnici vrše nasilje nad šefovima, događa se u proseku u samo pet odsto slučajeva. Do horizontalnog mobinga dolazi u 45 odsto slučajeva, kada radnici na istoj hijerarhijskoj lestvici maltretiraju jedni druge.
Za razliku od Evropske unije, kod nas se horizontalni mobing javlja u 69 odsto slučajeva.
Postoji nekoliko faza mobinga:
1: Nerešen sukob među zaposlenima koji remeti međuljudske odnose u kolektivu brzo se zaboravlja, a zaostale agresivne težnje usmeravaju se prema odabranoj osobi.
2: Potisnuta agresija prerasta u psihičko nasilje. Žrtva gubi svoje profesionalno i ljudsko dostojanstvo, oseća se manje vrednom i polako gubi podršku, ugled i pravo glasa u svom radnom okruženju.
3: Obeležena i pod konstantnim psihičkim pritiskom, žrtva postaje „dežurni krivac“ za sve propuste i neuspehe kolektiva.
4: U „borbi za opstanak“ pojavljuje se sindrom izgaranja na poslu (Burn–out). Povezuje se sa depresijom, nedostatkom snage, nezadovoljstvom, strahom, gubitkom samopouzdanja, nemogućnošću prosuđivanja i donošenja odluka, nemogućnošću vladanja emocijama zbog stalne i dugotrajne izloženosti stresnim situacijama, depersonalizacijom – patološki promenjenim doživljajem ličnog identiteta.
5: Nakon višegodišnjeg terorisanja, žrtve mobinga najčešće obole od hroničnih bolesti i poremećaja, smanjuje se učinak na poslu, bolovanja postaju učestala, napuštaju posao ili daju otkaz, a u najgorem slučaju dolazi i do samoubistva.
Dok je Hajnc Lajman u svojim istraživačkim počecima mobing definisao isključivo kao neseksualan oblik zlostavljanja na poslu, danas u definiciju mobinga ubrajamo i seksualno uznemiravanje, ali isključivo kao oblik ucene i maltretiranja za postizanje konačnog cilja profesionalne diskvalifikacije žrtve i njenog odlaska s posla.
Oko nas
Ni zemlje u okruženju nisu daleko odmakle u rešavanju ovog problema. Aleksandar Ilić, stručnjak za mobing, kaže da su neke zemlje poput Bugarske, Rumunije, Mađarske, Slovenije i drugih, koje su već ušle ili su ozbiljni kandidati za ulazak u EU, rešile ovaj problem nacionalnim zakonodavstvom, mada se u praksi u nekima od njih to ne sprovodi. Druge zemlje kao što su Makedonija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina u potpuno su istoj situaciji kao i mi tj. na samom početku.
Uniformisani mobing
Mobing se često javlja unutar krutih i zatvorenih sredina poput vojske. Jedan od primera je sistematski pritisak nad vojnom psihološkinjom. Po radnim osobinama i rezultatima isticala se kao vredna, poštena i kreativna. Bila je poštovana od najvišeg vojnog vrha. U vojsci je radila 15 godina, u vreme ratnih sukoba, što je podrazumevalo rad na rizičnom terenu. Sama je putem testova i upitnika otkrivala i sprečavala maltretiranja vojnika. Problem bi uvek nastajao kada bi nadređeni zanemarili njenu stručnu procenu u ocenjivanju regruta, zbog u vojsci uvek prisutnog „povlačenja veza“. Protiv institucije „veze“ dosta uspešno se borila i uspevala je da nametne profesionalne standarde kao jedino merodavne. To je smetalo mnogima u okruženju. Sukobljava se sa potpukovnikom, autoritativnim Crnogorcem sa vezama koji juri čin, sklonom seksualnom „osvajanju teritorije“. Jedna od sekretarica iz komande već je bila u sali trofeja, a upravo se spremao na nove podvige. I drugu sekretaricu je gledao „veliki brk“. Psihološkinja je prepoznala elemente seksualnog uznemiravanja i nastojala je da spreči dalja kršenja osnovnih ljudskih prava tih žena. Pritisak koji je usledio bio je vršen sistemskim sredstvima, a to je bilo „ubijanje“ zahtevima i zadacima. Njena reakcija je, takođe, ostala unutar njihovih pravila igre. Fanatično je nastojala da sve zadatke ispuni. Do „pucanja“ je došlo kod jednog, vojnički rečeno, ostava. U vreme kada za njenu službu ima najviše posla, a to je prijem nove klase, dobija nov zadatak: odlazak u izdvojenu kasarnu na drugom kraju zemlje sa svom dokumentacijom, kancelarijskim materijalom i ostalim sredstvima. Kada su sanduci bili spremni za pokret, obaveštavaju je da nema prevoza – iako je radila u velikoj kasarni motorizovanih jedinica. Posle višednevnog „držanja na ledu“, javljeno joj je da se od zadatka odustaje. Ona napušta vojnu službu i prelazi u civilni sektor. On napreduje…
Zatvor
Kriminolog Dobrivoje Radovanović apostrofira zatvorsku supkulturu kao važan faktor u ovoj sredini.
„Zatvor odlikuje rascep i sukob dva odvojena sveta. Jednu stranu čine članovi formalnog sistema: čuvari, uprava, pedagozi, psiholozi, lekari i ostalo osoblje, a na drugoj su zatvorenici. Pravila koja propisuje formalna strana direktno napadaju dostojanstvo osuđenika. Počinje sa inicijalnim šišanjem, prskanjem DDT-jem i pregledom, gde se uništava ličnost i individualnost. Od tada je kažnjenik samo broj. Propisivanje i određivanje šta će da radi: postrojavanje, prozivke, red za ovo, red za ono, odmori bez ležanja. Svaka lična inicijativa se suzbija. Jedno ubijanje do daske!“
„Drugi svet, svet zatvorenika, ima takođe svoja pravila, koja opet ne miluju pojedinca. Ne smeš da sarađuješ sa osobljem, kojem se osporavaju stručnost, ljudskost i moralnost. ‘Radi kako ti mi kažemo’ jeste kredo zatvorske kulture, koja se često usvaja pod pretnjom. Zahteva se solidarnost među zatvorenicima, koja je najizraženija u sukobu sa osobljem. Nema cinkarenja. Moraju se čuvati red i mir u sopstvenim redovima. Važna komponenta je i to da te ne promene, da očuvaš ‘ličnost’. Za one koji se ne pridržavaju ovih pravila, kazne su neminovne. Variraju od izolacije i ismevanja do fizičkog napadanja, koje ide od povređivanja, ‘ćebovanja’, sakaćenja, do premlaćivanja sa smrtnim ishodom. Zatvorenici brzo usvajaju ova pravila. Na zatvorsku deprivaciju – izuzimanje, uskraćivanje – utiče prvo gubitak slobode, zatim gubitak sigurnosti i, na kraju, gubitak dostojanstva. Napad na dostojanstvo čoveka vrši i formalni sistem, kao i supkulturna grupa. Takođe je izražena deprivacija seksa koja zatvorenike, one koji to do tada nisu bili, vodi u homoseksualnost (podela na ‘vukove’ i ‘devojčice’). Ispitivanja kažu da je recidiv 70 odsto, dok preostalih 30 odsto spada u grupu onih koji i nisu pravi kriminalci (saobraćajni prekršaji, dela počinjena u afektu itd.). Kao rezultat korekcije i prevaspitavanja dobija se podatak od okruglih nula odsto, što je očekivano, s obzirom na predočene međuljudske odnose.“
Škole bez nasilja
U Srbiji je trenutno aktuelan projekat „Moja škola – škola bez nasilja“ pod okriljem Unicefa i Ministarstva prosvete i sporta, koji kontinuirano traje od 2005. godine. Nevenka Kraguljac, mentorka ovog projekta u OŠ „Filip Filipović“, ističe da je program namenjen prvenstveno za preventivni rad. Program podrazumeva uključivanje i školskih i lokalnih zajednica u borbu protiv nasilja. U okviru projekta obučavaju se prvo nastavnici, da bi mogli da rade vežbe sa decom. Deca se uče da čuju jedni druge, da poštuju različitosti i da kvalitetno komuniciraju. Na edukativnim radionicama poput „Ua, nepravda!“ (za uzrast od prvog do petog razreda) usvajaju se pravila ponašanja i restitucije, čiji je cilj da se oba deteta osećaju dobro posle konflikta. Najmlađi na tim radionicama praktično prolaze kroz određene situacije i uče se da međusobno razmenjuju iskustva. U okviru predmeta građansko vaspitanje postoji više programa na ovu temu.
Kraguljčeva ističe da neki efekti već postoje, ali globalna slika se neće znatno promeniti dokle god to ne bude organizovano na nivou celokupnog obrazovnog sistema. Za tako nešto potrebni su precizno postavljeni ciljevi, mnogo vremena i adekvatne aktivnosti. Neophodno je da nastavnici postanu pozitivni modeli ponašanja kako bi vremenom deca stekla poverenje. Proces mora da uključuje podjednako decu, roditelje i nastavnike.
Podaci UNICEF–a
Ispitаnо је 26.947 učеnika i 3397 оdrаslih (ukupnо 30.344 ispitаnika).
Kоlikо su učеnici bili izlоžеni nаsilnоm pоnаšаnju vršnjаka tоkоm prоtеklа tri mеsеcа (bаr јеdnоm)? Prеmа iskazimа učеnika, 35 odsto (zајеdnо, mlаđi i stаriјi) niје niјеdnоm, 65 odsto bаr јеdnоm.
Kоlikо su učеnici bili izlоžеni pоnоvljеnоm nаsilnоm pоnаšаnju vršnjаka tоkоm prоtеklа tri mеsеcа (višе putа i svаkоdnеvnо)? Tri četvrtine (76 odsto) niје iskusilо niјеdаn оblik nаmеrnоg i sistеmаtskоg mаltrеtirаnjа оd vršnjаka, 24 odsto је iskusilо pоnоvljеnо nаsiljе (јеdаn ili višе оblika).
Deset odsto (ukupno 1789) starijih učenika pominje nеki оblik sеksulnоg uznеmirаvаnjа.
Kоlikо učеnika је priznаlо dа su sе nаsilnо pоnаšаli prеmа vršnjаcimа? Nešto manje od tri petine (59 odsto) nisu niјеdnоm, 41 odsto bаr јеdnоm.
Sedam odsto stаriјih učеnika (ukupno 1264) „priјаvljuје“ dа је kоristilо nеki оblik sеksuаlnоg uznеmirаvаnjа drugih učеnika.
Kоlikо su nаstаvnici nаsilni prеmа učеnicimа? Prema odgovorima starijih učenika, 23 odsto je јеdnоm ili višе putа tоkоm škоlоvаnjа dоživеlо dа ih nеkо оd nаstаvnika uvrеdi, ismеје ili udаri, 18 odsto sаmо јеdnоm ili dvаput, 5 odsto (ukupno 872) izјаvilо je dа su višе putа i čаk svаkоdnеvnо u tоku škоlоvаnjа bili izlоžеni nаsilnоm pоnаšаnju nаstаvnika.
Prema učeničkim iskazima, u poslednja tri meseca 32 odsto učеnika imаlо je prоblеmе sа nаsilnim pоnаšаnjеm nаstаvnika (оd tоgа 24 odsto kaže da su nаstаvnici bili vеrbаlnо nаsilni, 17 odsto dа ih је nаstаvnik bаr јеdnоm udаriо, pоvukaо zа kоsu ili uši, 8 odsto dа im је nеkо оd nаstаvnika prеtiо).
Kоlikо su učеnici nаsilni prеmа nаstаvnicimа? Četvrtina (26 odsto) оdrаslih smаtrа dа su učеnici dо zаbrinjаvајućih rаzmеrа vеrbаlnо аgrеsivni prеmа nаstаvnicimа, dоk 12 odsto tvrdi dа fizički nаpаdi nа nаstаvnika prеdstаvljајu tаkоđе оzbiljаn prоblеm.
Najčešći nаčini rеаgоvаnjа nа vršnjаčkо nаsiljе su: izbеgаvаnjе (67 odsto), vrаćаnjе istоm mеrоm (42) i оdvrаćаnjе šаlаmа i rаzgоvоrоm (39).
Profesionalni moberi
U razvijenim zemljama primećena je pojava „profesionalnih mobera“, koje preduzeća zapošljavaju kako bi se elegantnije rešili viška radne snage ili „neposlušnih“ kadrova.
Specijalizovane klinike
Evropski parlament je još 2001. godine obavezao sve svoje članice da u zakone o radu unesu odredbe o zaštiti svih zaposlenih od mobinga. U sprovođenju ovih zakona ističu se Švedska, Norveška, Nemačka, Francuska, Švajcarska, Austrija, Italija…
Procenjuje se da u zemljama EU-a svaka firma godišnje u proseku gubi između 30.000 i 100.000 evra po jednoj žrtvi mobinga. Jedno od rešenja je otvaranje fabričkih ambulanti, a u nekim zemljama (Nemačka, Italija…) postoje i specijalizovane klinike za žrtve mobinga.
